Zohar – Knjiga Sjaja

Ulogujte se / Kreirajte profil

Zohar – Knjiga Sjaja

.

Become a Patron!

.

Predgovor za delo ”Zohar”

Više o izdavaču i uslovima nabavke ”Zohara”

 

יוצר אור ובורא חשך; עשה שלום ובורא רע; אני יהוה עשה כל אלה
Jocer or u’bore hošeha; Ose šalom u’bore ra’a; Ani Adonaj ose kal ele

Od trenutka sinteze samosvesti čovek je postao biće u potrazi, s konstantnom potrebom za odgovorima. No, osnovni problem u vezi s tim jeste što se njihovim razotkrivanjem samo generiše novi set proporcionalno težih pitanja od prethodnih. Otud je ta potraga vrlo često obavijena velom misterije, jer ne znamo da li pre tragamo za pitanjima ili odgovorima. Da li će nas na kraju sačekati poslednje pitanje, ili poslednji odgovor? Ta zapitanost posebno je uočljiva iz današnje perspektive, kada su nam gotovo podjednako dostupni izvori s oba kraja spektra ljudskog znanja i iskustva: naučnog i duhovnog; i baš nas ta činjenica direktno vodi u nebrojene apsurde i paradokse iz kojih, čini se, nema krajnjeg i racionalnog izlaza. 

Deluje da nema ultimativnog rešenja.

Ukoliko pretpostavimo da je moguće uspešno izbeći brojne zamke koje vrebaju tokom procesa ovog istraživanja, potraga se, bar tako izgleda, svodi samo na dva krucijalna pitanja. Ona koja će nam se na kraju prirodno nametnuti kao neminovna.

Prvo pitanje očito ima cilj da prodre u sâmu srž naše stvarnosti i mehanike postojanja, te da razjasni mehanizme koji stoje iza zavese ovih dveju krajnosti našeg naizgled dualističkog sveta: makro i mikrokosmosa. Paralelu tim perspektivama danas možemo povući u odnosu prema fizici i kvantnoj fizici, gde se obe, iako apsolutno validne u svom domenu delovanja i opisivanja stvarnosti, zajedno ponašaju krajnje nepomirljivo. Dve krajnosti koje, ukoliko ih direktno suočimo, anuliraju jedna drugu, dok, istovremeno, zajedno tvore kosmos kakav merimo, vidimo. Samim tim, definisanje jedne tako grandiozne teorije koja bi obe ove krajnje fizike pomirila i povezala svakako bi s ponosom nazvali Teorijom svega. Ali izgleda da tom podvigu još nismo dorasli. 

Zato prvo pitanje, kojim bismo obuhvatili naše traganje, možemo svesti na jednu upitnu reč: 

Kako?

 

A baš to kako, prirodno odmah nameće i naredno i verovatno poslednje pitanje koje ćemo jednog dana postaviti. To drugo je pitanje svih pitanja i ono kojim bi se zaokružila potraga stara koliko i rasuđivanje. 

Ono glasi: 

Zašto?

 

Tako naš krajnji cilj na određeni način postaje jasan; dok u isto vreme i nije. Ali to je u redu, jer upravo takav paradoks verovatno i upućuje da smo na pravom tragu, iako još daleko od cilja. Ta golema nejasnoća na koju nailazimo ukazuje na našu trenutnu poziciju i zbunjenost onim što tu i tamo razaznajemo. Poput fizičara pred talasnom funkcijom u čijem je oblaku mogućnosti ama baš sve moguće, samo je za manifestaciju sveg tog potencijala potrebno vreme. 

Ili makar dok ne izvršimo čin opservacije i prvo merenje, registrujemo oslobođenu informaciju i njome dovedemo do kolapsa talasne funkcije. Svodeći je na jednu tačku u vremenu.

Mi iz zadnjeg reda ubeđeni smo da je vaša teorija luckasta. Jedino se ne slažemo da li je dovoljno luckasta”, dobacivao je Nils Bor iz publike za vreme tribine na Univerzitetu Kolumbija 1958. godine, na kojoj je Volfgang Pauli predstavljao verziju objedinjene teorije polja, koju je osmislio zajedno sa Vernerom Hajzenbergom.

Zbog toga je sasvim jasno da je modernom čoveku danas, možda više nego ikad, potrebno i drugo uporište tokom promišljanja sveta, pred zidom pitanja kojem ne znamo kako da priđemo a da se pred njim ne srušimo istog trena. To drugo uporište trebalo bi da bude uporište duha, koji za razliku od naučne egzaktnosti nudi sasvim drugačiji pristup ovoj problematici – mogućnost širih misaonih eksperimenata koji na određenim mestima nadilaze fizičke zakonitosti, te u dodiru s ljudskom intuicijom, maštom nudi jedan od načina izlaska na kraj s pitanjima za koja se čini da su do sada uveliko nadilazila ljudski intelekt. 

Uostalom, zar Ajnštajn nije rekao da je imaginacija važnija od znanja?

Naravno, svemu ovome mora se izuzetno oprezno i odmereno prići, jer i momenat nepažnje i zaslepljenosti vodi u drugu krajnost i paradoks ljudskog duha koji, opet, ume da navede na apsurdni rezultat mimo svih očekivanja i nadanja. Dakle, u izuzetno smo delikatnoj situaciji hodanja po tankom i lelujavom konopcu, nimalo čvrsto razapetom nad nesagledivim ambisom, gde je neophodno u svakom trenutku biti svestan svoje pozicije, cilja, i uzimati najoptimalnije iz oba sveta koji bde nad nama, ne bismo li ostali na uskom putu nad tom provalijom beznađa i nerazumevanja koji nas netremice posmatraju. 

Upravo na toj tački riskantne nesigurnosti, religija igra izuzetno važnu ulogu, jer kroz nju dolazimo u kontakt s onom drugom stranom našeg uma, bića. S aspektom koji držimo u podrumu svesti, ignorišemo ga i na koji gledamo s velikom dozom nipodaštavanja, usled jaza koji je vremenom narastao do alarmantnih proporcija. Zato religija mora biti kontrateg u svetu koji nas ubrzano suočava s pitanjima, do sada nikada ni naslućenim u domenu nauke. Onih bez racionalnih odgovora i koja kao da nisu s ovoga sveta i sve to u tački začetka kvantne ere naše civilizacije – te čudesne etape u ispitivanju prirode stvarnosti načinjene od iracionalnosti i haosa koju nam sa sobom donosi. Baš onih na koje sve češće i nailazimo tokom mnogih savremenih naučnih eksperimenata. Upravo na ovom mestu, sada, moramo da prihvatimo da naša očekivanja i logika zaključivanja na koju se oslanjamo definitivno više nisu bazično merilo onoga što ćemo otkrivati u kvantnom beskraju u koji sve dublje uranjamo i koji više ne možemo ignorisati na način kako smo navikli u doskorašnjoj prošlosti.

Tu aspekt duha nudi jedan sasvim drugačiji pristup, senzibilitet u bavljenju problemima za čijim rešenjima čeznemo, jer nam omogućava da u iracionalna pitanja koja nas tište zavirimo na jednako iracionalan način. Zato od iracionalnosti više ne treba bežati glavom bez obzira, jer uveliko naslućujemo, a delom i uviđamo, da je ona u mnogo većoj proporciji zastupljena od racionalnog dela kolača stvarnosti na koji smo naviknuti, iako toga još uvek nismo kolektivno svesni.

Poput dana i noći – to dvoje tek zajedno tvore celinu u kojoj živimo i koju zovemo jednim punim danom. Zato nema smisla poricati mrak koji je u toj jednačini možda čak i većim delom prisutan, kao što i fizički jeste u određenom delu godine.

Uostalom, zar mrak i nije prethodio svetlu

Nije li drevniji?

Religija je segmentarna, baš kao i nauka – neki njeni delovi i aspekti se podrazumevaju, ali ima i ideja kojima se ne prilazi često jer većinu ljudi odbijaju svojom komplesnošću, ili im se zbog toga čak pridaju zla svojstva. Takav primer jasno možemo videti u neutemeljenim strahovima od pojedinih životinja, gde je u pitanju zapravo pre strepnja od nepoznatog, a ne od sâmih živih i dišućih stvorova. Oblast religijske misli koja se time podrobnije bavi zovemo misticizmom i njen je smisao da se posveti pitanjima koja nisu lako rešiva, pa ni jednostavno uočljiva jer se kriju u čitanju između redova. Poput nauke koja sve dublje zalazi u već pomenute kvantne podrume stvarnosti, a svoj put je započela od relativno jednostavnih i uočljivih modela koje je ustanovio još Njutn. Isak Njutn koji je i sâm bio fasciniran i često vođen duhovnim načelima vere, pokušavajući da svojim dalekosežnim radom utiče na približavanje dva polariteta – postojanja i postanja, želeći da izmiri dve, naizgled, nepomirljive krajnosti misli. To što se u njegovo vreme za kvantnu mehaniku nije znalo, svakako ne znači da ona nije postojala, jer dok je Njutn dolazio do otkrića zakonitosti standardne mehanike, iz dublje perspektive kvantna mehanika je, naravno, sve vreme postojala, funkcionisala i dirigovala sva potonja pravila ka površini te rupe bez dna.

Zakoni kvantne mehanike omogućavali su našem standardnom modelu sveta da uopšte bude stabilan, prisutan, sve i dok smo ga mi takvog našim tada još uvek jednostavnim mernim instrumentima beležili u njegovim daleko najjednostavnijim koordinatama.

Principia mathematica

Dakle, ukoliko za osnovu klasične fizike uzmemo Njutnovo delo ’’Principia mathematica’’, pandan tome na religijskoj ravni mora biti jevrejska vera – judaizam (jahadut, יהדות). Kasnije je taj osnovni model monoteizma iznedrio i druge modele koji su se iz tog izvora dalje granali i postepeno doveli do opšte revolucije ljudske misli, kako na njenom matičnom religijskom nivou, tako i do sveopšte renesanse i procvata nauke. Zato judaizam ima ključnu poziciju u odnosu na sav dalji razvoj koji je iz njegovog izvora potekao. 

A kao i u nauci, dublji mehanizam primarne avramske monoteističke vere takođe je uslovljen onim što se dešava iza paravana napisanog unutar teksta ’’Tore’’ (תורה), odnosno jevrejske ’’Biblije’’ (Tanah, תנ”ך), na koju gledamo kao na osnovni set zakonitosti koji određuje sve ostalo. Tamo na površinskoj ravni nalazimo sličan bazični set verskih zakona, koji se potom daljim grananjem usložnjavaju i traže pažljivo čitanje i detaljnu analizu teksta koji se uzima za primarni. A onda ono što tamo i tako, iza zavese bazičnog, nalazimo verovatno predstavlja jednu od najdubljih i najstarijih analiza promišljanja o postanju i njegovim uzrocima, predstavljenom u velikom mitu, alegoriji, do te mere duboko razrađene da se suštinski tiče onih dvaju pitanja s početka.

Ta pitanja sada postaju – ejh (kako, איך) i lama (zašto, למה)…

Tora

Zbog toga tekst Biblije možemo, tačnije moramo podeliti u dve kategorije. Onu površniju, koju lako čitamo i prihvatamo – egzoternu; i onu drugu – ezoternu, koja nije vidljiva, niti dostupna samo uobičajenim iščitavanjem napisanih redova, već zahteva dubinsku analizu i prihvatanje specifičnog duha starog, arhaičnog jezika kojim je pisana, biblijskog hebrejskog (lešon ha’mikra, לשון המקרא). Otud Bibliju uzimamo za izvorište iz kojeg izvire svojevrsna reka, koju pratimo i proučavamo njenim tokom od izbijanja na površinu, duž korita i svih predela kroz koje vrluda, ponire i iskače i dalje protiče. Ti predeli postaju naši glavni instrumenti za shvatanje onoga što posmatramo i čemu prisustvujemo i pažljivo prateći taj tok konstruišemo mapu značenja, grananja i svih daljih usložnjavanja, te postepeno, vremenom, dobijamo sliku mnogo bremenitiju detaljima koji su za naše oko na prvi pogled bili neuhvatljivi i možda u početku neshvatljivi. Poput iscrtavanja geografske mape bilo kog prostora koji istražujemo i pažljivo ucrtavamo za potonje istraživače.

U upijanju znanja iz snažne reke imenom Biblija, posebnu nam priču pričaju njene velike pritoke na koje usput nailazimo i koje joj svojim ulivanjem daju sve jače crte po kojima će u budućnosti ostati zapamćena. Te pritoke su sva ona dela do kojih putem proučavanja ove knjige dolazimo i koja čitanjem bacaju bistrije svetlo na izvorni tok dug više hiljada godina, a kojim se moramo strpljivo kretati. Kroz tu dopunsku literaturu naše shvatanje se izoštrava i biblijska saga pokazuje svoj dublji smisao, kojim sve polako počinje da biva povezanije, čak homogenije, celovitije, jasnije… Iako ušće i dalje ne naziremo jer se krije tamo negde iza beskraja horizonta.

Zato ćemo zastati kod nekih od glavnih pritoka, dok ćemo u neke morati pošteno i da uronimo.

Tri glavna ezoterna tumačenja Biblije, hronološkim redom, predstavljaju:

ספר יצירה Sefer Jecira – ’’Knjiga Stvaranja’’, Oblikovanja

ספר הבהיר Sefer Bahir – ’’Knjiga Svetla’’, Jasnoće

ספר הזוהר Sefer Zohar – ’’Knjiga Sjaja’’

 

ספר יצירה Sefer Jecira

’’Sefer Jeciru’’ svrstavamo u takozvanu pred-kabalističku kategoriju dela i jedno od najranijih kompaktnih dela jevrejskog misticizma koji još uvek nije poprimio jasan oblik. Zato se poreklo Jecire po legendi pripisuje našem biblijskom praocu, patrijarhu Abrahamu (אברהם), dok prvu uređenu formu Sefer Jecire dobijamo zaslugom rabina Akive (Akiva Ben Josef, עקיבא בן יוסף), na samom početku nove ere. Tu po prvi put vidimo obrise sistema u nastajanju koji se kasnije uobličava u deset sefirot-a Drveta života (Ec hajim, עץ חיים), odnosno ideju centralnog kabalističkog glifa, i hebrejskog alefbeta u vidu staza koje spajaju tih deset sfera emanacije u jednu celinu jevrejskog mističnog koncepta. Takođe, ovde u mitu o stvaranju sveta vidimo i koliki je značaj pridat svakom pojedinačnom hebrejskom slovu (ot, אות), kao njegovom osnovnom gradivnom elementu.

ספר הבהיר Sefer Bahir

’’Sefer Bahir’’, naredno delo, nastalo je, okvirno, u prvom veku nove ere. Autor je mudri Nehunija Ben Ha’Kana (רבי נחוניה בן הקנה), što se naslućuje po tome jer Bahir započinje citiranjem njegovih reči. S ovim delom možemo reći da je otpočela era jevrejskog misticizma, koji poprima jasnije, konkretne oblike i simbolička značenja za svakog narednog čitaoca. 

Ipak, jedan od nedostataka Bahira je to što do kasnijih proučavalaca nije došao u originalnoj i jedinstvenoj formi, već u različitim, nedovršenim i često isprekidanim rečenicama koje su morale naknadno da se tumače i razumeju u skladu s ostatkom dostupnog teksta. No tokom vremena ovo delo biva obogaćivano mnogim komentarima uticajnih rabina i mudrih ljudi različitih epoha, čime kroz vekove, kako je sve više ljudi u njega bivalo upućeno, postaje sve bolje i preciznije tumačeno. Isti takav slučaj je i s prethodno pomenutom Sefer Jecirom, koja je takođe vremenom i brojnim komentarima učenih ljudi izuzetno proširena, dobivši sijaset novih dimenzija kroz koje možemo da pratimo i bolje pretpostavimo šta je izvorno njome bilo poručeno. 

Kaplan

Zato iz ugla našeg savremenog doba ovde moramo pomenuti jednog od uticajnijih mislilaca, kao i pisca komentara na oba pomenuta dela, a koji je uneo ruah (רוח) svežine i pokrenuo sasvim novi talas interesovanja javnosti za obe knjige. To se dogodilo u doba kada su informacije bile daleko dostupnije nikad većem broju ljudi, što je verovatno i dovelo do novog velikog interesovanja kako u tumačenju, tako i u shvatanju Jecire i Bahira. Naravno, govorimo o velikom, mudrom rabinu Ariju Kaplanu (אריה משה אליהו קפלן) koji je svojim lucidnim promišljanjima i jednim od najbritkijih tumačenja učvrstio značaj Sefer Jecire i Sefer Bahira za naredna pokoljenja. No Kaplanov verovatno najveći značaj prvenstveno leži u tome što je on u svom radu spajao i mirio one dve krajnosti ljudske misli, one bez kojih sutra neće biti definitivnog odgovora na pitanja za kojima hodamo. Naime, sem što je važio za jednog od najvećih učenjaka svog vremena, kao rabin ortodoksne struje judaizma, Kaplan je po profesiji bio i diplomirani fizičar s Univerziteta Merilend u Sjedinjenim Državama. Upravo tim i takvim objedinjenim znanjem i pristupom kojeg se držao pokazao je koliki je značaj aktivnog i uporednog bavljenja podjednako duhovnim pitanjima i principima, kao i prirodnim naukama. Jedinstvenim i simultanim radom kroz oba aspekta ispoljavanja naše univerzalne problematike, kroz duhovnu i naučnu prizmu, ukoliko se istinski teži odgonetavanju misterija ovog sveta. 

Nažalost, rabin Kaplan je prerano napustio naš svet, 1983. godine, sa samo 48 godina.

 

Taj i takav objedinjeni, holistički, pristup u koji je Kaplan verovao i kojeg se do poslednjeg dana držao verovatno jeste i jedini način za našu savremenu objedinjenu teoriju svega za kojom kao civilizacija nastavljamo da tragamo u vekovima koji se smeše pred nama.

ספר הזוהר Sefer Zohar

’’Zoharom’’ se zatvara krug razvoja jevrejskog misticizma i tim fundamentalnim tekstom jevrejske misli i dubljeg tumačenja teksta Biblije dobijamo čvrstu osnovu za ono što danas zovemo kabalom (קבלה). To je ključna knjiga koja uz odgovarajuća tumačenja i komentare daje uvid u mnoge tajnovite tokove reke znanja i mudrosti koju zovemo zakonom, ’’Torom’’ (תורה). Zato ’’Sefer Ha’Zohar’’ (ספר הזוהר) smatramo temeljnim kamenom mitske kosmogonije i mistične psihologije čoveka u njegovom konstantnom usponu ka izvorištu za kojim je u potrazi.

Veruje se da je Zohar nastao u srednjovekovnoj Španiji, okvirno oko 5000. godine po jevrejskom kalendaru, no ovde ćemo ga datirati u malo širem vremenskom periodu, između 1100. i 1400. godine prema hrišćanskom računanju vremena. Spis prvi put dolazi pred oko javnosti u XIII veku, kada ga objavljuje njegov prvi urednik, Moše de Leon (משה די לאון). On tada autorstvo Zohara pripisuje rabinu Šimonu Bar Johaju (שמעון בר יוחאי), poznatijem pod akronimom RaŠBI (רשב”י) i Zohar počinje da cirkuliše među Jevrejskim življem. Ubrzo se vest o sjaju tog bisera širi i van granica tadašnje Španije (Sfarad, ספרד), pa pominjanje Zohara nalazimo kod znamenitih kabalista relativno bliske Italije, o kojima će u nastavku biti više rečeno. Prema jednoj od prihvaćenijih teorija veruje se da su u Zoharu bili čuvani mnogi rani izvori i dokumenta, te sa na njega oduvek gledalo kao na svojevrsnu riznicu narodnog duha, starih običaja i drugih lirerarnih rariteta koji vremenom imaju tendeciju da nestaju ukoliko se na njih ne obrati dovoljno pažnje. 

Dobar deo Sefer Zohara pisan je tzv. ekscentričnim, opskurnim stilom aramejskog jezika (aramaja, ארמיא), koji je predstavljao bitan segment u nastajanju značajnih dela jevrejske vere, kao raniji izdanak semitske grupe jezika. Upravo je aramejski alefbet bio i osnova za formiranje hebrejskog i arapskog pisma, koji su danas najjači predstavnici te grupe jezika. Ako se uporedi zoharski aramejeski sa standardnim aramejskim jezikom iz perioda, recimo, Drugog Hrama u Jerusalimu (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני), vidimo da postoje određena odstupanja između verzije kojom je pisan Zohar u odnosu na stariji aramejski upotrebljen za čitava poglavlja u Bibliji, poput ’’Knjige Danilove’’ (Sefer Daniel, ספר דניאל), ’’Ezrine’’ (Sefer Ezra, ספר עזרא) ili čak potonjeg ’’Talmuda’’ (תלמוד), gde, pak, nalazimo i mišnajski hebrejski jezik (lešon hazal, לשון חז”ל). Iz toga je jasno da aramejski pripada grupi jezika kojim su se Jevreji aktivno služili pri pisanju i proučavanju verskih spisa, te i do danas imamo očuvane molitve, ili makar neke njihove pojedinačne delove na tom starom i u današnje vreme vrlo retko upotrebljivanom jeziku. 

Očuvanog ga možemo naći i čitati u molitvi Kol Nidrej (כל נדרי) koja je i dalje u zvaničnoj liturgijskoj upotrebi (avoda, עבודה) i to na najsvetiji od svih Jevrejskih dana, Dan iskupljenja – Jom Kipur (יום הכיפורים).

Sve ove činjenice govore u prilog tome da je bilo puno prepreka na putu odomaćivanja Zohara među verski nastrojenim Jevrejima ali i širom čitalačkom publikom, dok je po drugim mišljenjima baš ta raznovrsnost i egzotičnost jezika kojim je knjiga pisana, iako je u početku predstavljala razlog za odbojnost čitalaca, kasnije upravo potpomogla da se dogodi suprotno – da se Zohar ureže u svest ljudi kao niti jedna druga knjiga do tada. Tako je masovno prihvatanje Zohara usledilo tek nakon vremena koje je bilo potrebno da se razume veličina i prihvati snaga koja ga prožima, te razlikuje od standarda drugih tekstova tipičnih za to vreme. Zohar postepeno uvodi čitaoca u vrlo detaljnu analizu rabinske literature, što je presudno uticalo na dalji razvoj i oblikovanje jevrejske misli i tradicije, iako je ona već tada imala vrlo dobru i bogatu podlogu. Ovim se delom nudi, i otvara, dodatna dimenzija u razumevanju prirode religijskih iskustava, kojima se, konstantnim preispitivanjem već dobro utvrđenih kanonskih stavova judaizma, teži neposrednoj spoznaji božanskog. Njome se prenosi verno očuvana ezoterna tradicija davnih dana, na način koji nam omogućava da je primenimo i u sadašnjem vremenu, okolnostima i društvu u kojima ovo delo upijamo pažljivo ga čitajući. Zohar daje dovoljno prostora da ga iskustveno nadogradimo u svetlu ličnih intencija, baš poput bilo kakvog drugog oruđa koje nam padne šaka, te na dalje sami biramo i odlučujemo kako ćemo ga koristiti.

Osnovni razlozi zbog kojih se Zoharu pripisuju uzvišena mistična, čak na mnogim mestima magijska svojstva, pre svega treba tražiti u idejama, konceptima i promišljanjima koja nam ova knjiga verno prenosi i koja su još u trenutku njihovog zapisivanja verovatno već vekovima bila na testu vremena, te samim tim daleko ispred tog trenutka. Tu činjenicu možemo danas takođe vrlo jasno da potvrdimo i to s više nego merodavne vremenske distance. No, delo koje u tolikoj meri možemo smatrati civilizacijski univerzalnim, istovremeno nam servira jednu vrlo gorku pilulu kojom osvešćujemo da mi danas ipak još uvek nismo zreli da osetimo, prepoznamo i u potpunosti primenimo pročitano na svoju svakodnevnicu. Zohar ne zastaje da ga sustignemo, već se tempo tokom čitanja gotovo po nekakvom matematičkom modelu proporcionalno ubrzava i struji među metafizičkim idejama van svakog kalupa. Tamo nailazimo na opise koji se tiču i govore o trenutku Stvaranja na način koji, posebno iz perspektive savremenih naučnih shvatanja, u velikoj meri nalikuju teoriji o Velikom prasku, kao potencijalno inicijalnom činu koji je doveo do nastanka svemira kakav vidimo i koji se, kao takav, prostire širinom od deset dimenzija, baš poput i broja sefirot Drveta života (ha’sefirot šel Ec hajim, הספירות של עץ חיים). U takvoj jednoj plodnoj idejnoj sredini mi u ovoj našoj analizi stvarnosti dopiremo do tih najranijih utisaka o mogućem postojanju paralelnih svetova, istih onih koje današnja fizika smešta u jednu vrlo sličnu desetodimenzionalnu supu postojanja, koju danas smatramo naučno vrlo utemeljenom. Samim tim, ovako duboka i dalekosežna promišljanja koja je Zohar tako rano istorijski počeo da načinje smatrala su se itekako jeretičkim, zastrašujućim. Zabranjenim! Jer ona prete da korak-po-korak slude čitaoca, ako im se ovaj nepromišljeno i naglo približi. 

Jer kako ukrotiti taj ambis koji je zagledan u nas kroz tekst Zohara, dok se istovremeno pitamo možemo li poželeti da od jednog dela koje je pred nama dobijemo više od toga?

Kapitalno izdanje Zohara u ediciji IK Metafizike koje ste u prilici da čitate sastoji se od 23 toma pažljivo podeljenih u tematske celine koje hronološki odgovaraju nedeljnim porcijama Tore (parašat ha’švua, פרשת השבוע), odnosno čitanjima koja se priređuju sedmično na najsvetiji Jevrejski praznik Šabat (שבת), čiji početak obeležavamo svakog petka 18 minuta pre zalaska sunca (kabalat Šabat, קבלת שבת), te subotom ujutru (šahrit, שחרית) kada se i čitaju određeni tekstovi i odgovarajući segmenti Tore u sinagogama i zajednicama širom sveta. Otud se sasvim prirodno nameće da s prvim tomom moramo krenuti od samog početka, od Postanja (Berešit, בראשית), što utvrđuje utemeljenje Zohara na sadržaju jevrejskog Tanaha (תנ”ך), te ima cilj dâ dubinski istraži i razmotri određene krucijalne meta-ideje, koje u tekstu jevrejske Biblije načinjemo samo egzoterno, a koje će ovde biti ezoternije razrađene, poput: prirode Boga, strukture univerzuma, nivoa ljudske duše, ideje iskupljenja, ljudskog odnosa s mračnim aspektima postojanja, istinskog sopstva, svetlosti i Čoveka kao krune celokupnog stvaranja.

Onog uzvišenog metafizičkog Čoveka koji se kao iskra ponovo utapa u more beskonačne svetlosti iz koga potiče i koji nakon kompletiranja primarnog stvaranja na pozornici prirode otpočinje svojevrsni obrnuti proces, proces uzdizanja kroz rast, razvoj i neprekidno učenje. Kroz promene. A upravo je promena i glavna odlika sâmog sveta/svemira (olam, עולם) u kome se, iako ga nazivamo sve-mirnim, neprekidno odigravaju bezbrojni procesi koji dovode do njegovog širenja i mnogih drugih dramatičnih promena, koje nalikuju svojevrsnom disanju, pulsiranju i kontrakcijama u prostorvremenu (cimcum, צמצום). Kontrakcijama koje su na skali kosmičkog protoka vremena za naše poimanje apsurdno predugačke i nemerljive. Gotovo besmislene. To je taj, savremenim kosmološkim rečnikom kazano, The Big Bounce model stvaranja, koji je čak i suprotstavljen temeljnoj ideji o Velikom prasku kao ultimativnom početku.

Zbog sposobnosti za ovako duboka promišljanja, kojima čak i eksperimentalno počinjemo da zadiremo u polja kosmologije, koja potencijalno nude odgovor na pitanje “Kako?”, na hebrejskom jeziku za čoveka kažemo da je (איש) – Nebeski Čovek. Onaj koji je predodređen za velike stvari. Velike spoznaje

Šolem

Prototip jednog takvog čoveka ovde valja imenom i prezimenom pomenuti, jer zahvaljujući njegovom doprinosu jevrejskoj misli i misticizmu mi danas imamo privilegiju da se njome bavimo iz udobnosti fotelje i da svojeumno promišljamo o misticizmu jevrejske vere instrumentima koje je on za nas revitalizovao i ponovo osposobio. Njegovo ime je Geršom Šolem (גרשם שלום), jedan od najvećih poznavalaca jevrejskog misticizma, čije ime će zauvek ostati zlatnim slovima utisnuto u istoriji jevrejskog naroda, kao ime istinskog nebeskog čoveka među nama smrtnicima. Reč je o čuvenom izraelskom istoričaru i filozofu, jednim od utemeljivača modernih akadamskih studija kabale, odnosno katedre za Jevrejski misticizam na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu (Ha’Universita ha’ivrit be’Jerušalajim, האוניברסיטה העברית בירושלים). On je svojim zalaganjem postavio jedan potpuno novi akademski diskurs koji i danas hrani mlade umove gladne znanja o svetu u kome žive. Svetu iz jednog atipičnog ugla postojanja, ali isto tako relevantnom kao i ovaj svetovni. Ceo svoj akademski život Šolem je posvetio proučavanju i obnovi jevrejskog misticizma, kao biseru unutar religijskog sistema, pažljivo ga čisteći od gomile fragmenata koji mu se, posebno u današnje doba, vrlo lako pridodaju, a da nemaju nikakvih dodirnih tačaka s osnovnim postulatima vere čiji moraju biti neraskidivi deo. 

U Srbiji za Geršoma Šolema ponajviše znamo zahvaljujući prevodima nekoliko njegovih dela, kao što je ’’Kabala i njena simbolika’’, ali i kraćim uvidom u svega nekoliko fragmenata knjige Zohar, pod nazivom ’’Zohar – Knjiga sjaja’’. No najveći trag na domaćem književnom nebu svakako smo dobili prevodom jedne od njegovih najuticajnijih knjiga, delom ’’Glavni tokovi jevrejskog misticizma’’, baziranom na seriji Šolemovih predavanja počev od 1938. i predavanja na Jevrejskom institutu za religiju u Njujorku. U ovoj opširnoj akademskoj studiji definišu se različite forme verskog misticizma u Jevreja, duž dugih vremenskih epoha jevrejske istorije koja je zavisila od velikog broja spoljnih faktora i koji su od presudnog značaja za potonje čitanje Zohara.

Geršom Šolem u svojim istraživanjima kreće od najstarijih formi jevrejskih mističnih učenja, od misticizma Merkabe (Ma’ase Merkaba, מעשה מרכבה) koji se vezuje za raspon od čak 1100 godina, počev od 100. godine stare, pa sve do 1000. godine nove ere. Taj vid mistične misli utemeljen je na biblijskoj ’’Knjizi proroka Jezekilja’’ (Sefer Jehzekel, ספר יחזקאל), te na kasnijoj literaturi hehalota (Sferot Hehalot Ve’Merkaba, ספרות ההיכלות והמרכבה), odnosno ideji o 7 mitskih palata kroz koje upućenik, prema legendi, mora proći na svom dugom i mukotrpnom putu duhovnog rasta, prošaranog odricanjima, gvozdenom disciplinom i varkama koje služe poput testa kojim se ispituje da li njegovu volju mogu zvati Voljom na putu ka Tronu Božijem

U tekstu ”Velikih Palata” (Gadol Hehalot, גדול ההיכלות) čitamo:

Ako bi se pojavio neko nedostojan da svoje oči spusti na Kralja u njegovom sjaju, anđeli bi na vratima poremetili njegova čula i njegove misli. 

I kada bi mu rekli: ”Uđi” i on to učinio, istog momenta bi ga ščepali i bacili u usijanu reku lave. A na kapijama šeste palate izgledalo bi mu kao da se stotine hiljada, milioni vodenih talasa sručuju na njegovu glavu iako tamo nema ni jedne jedine kapljice vode, već samo eterično svetlucanje mermernih ploča. 

Ali kada bi upitao anđele šta znače svi ovi talasi, oni bi se kamenjem bacili na njega i uzviknuli: ”Nesrećniče, čemu ti služe oči ako ne vidiš? Da nisi od onih koji se klanjaju zlatnom teletu i koji su nedostojni da vide Kralja u svoj njegovoj lepoti?

Zato neka ovo bude znak za sva vremena i opomena svima da pred kapijama šeste palate budu obazrivi.

Nakon perioda Jezekiljevih vatrenih kočija nastupa era rane kabale, koja započinje u Evropi kasnog XII i XIII veka. Sâma hebrejska reč kabala (הקבלה) u bukvalnom prevodu znači primanje, odnosno prihvatanje tradicije i bila je korišćena u nešto drugačijem kontekstu od onog koji je nama danas na pameti. Rani srednjevekovni mistici taj su termin usvojili da bi njime iskazali svoje viđenje doktrine, iznoseći na svetlo dana neke od drevnih i dobro čuvanih tradicija tumačenja teksta Tore. Tako postepenim procesom uobličavanja mistične misli judaizma dolazimo i do nastanka Zohara, koji danas uzimamo kao centralni tekst kabale, odakle se, pak, ova ideja dalje prostire i razvija u vremenu. Kabalom ujedno i odvajamo stari rabinski misticizam u odnosu na sve što nakon toga na istorijskoj sceni jevrejskog misticizma sledi. 

Reč je o jednoj sveobuhvatnoj sintezi različitih formi mističnih promišljanja i praksi ranog srednjeg veka, koja asimiluje i inkorporira različite mistične tradicije, kao i raštrkane filozofske ideje i druge gradivne elemente. 

Iz tog razloga kabala se u ranom periodu razvitka deli na dva razdoblja:

• klasičnu, ili zoharsku kabalu u periodu 1175 – 1492 – 1570

• lurijansku kabalu čuvenog Arija (האר”י), odnosno Isaka Lurije (יצחק בן שלמה לוריא אשכנזי), od 1569. do današnjih dana, koju s pravom smatramo modernim Jevrejskim misticizmom

Takođe ne treba izuzeti ni trag koji je za sobom ostavio Šabetijanski pokret Šabataja Cvija (שבתי צבי), pod jakim, proročkim, uticajem i vođstvom Natana iz Gaze (נתן העזתי), koji je itekako sijao u periodu od 1666, do začetaka narednog veka, a koji se danas često izostavlja i nedovoljno naglašava.

Hasidizam

Na posletku ove linije imamo hasidski judaizam (hasidut, חסידות) s početka XVIII veka do danas, u čijoj se tradiciji ogleda čitav jedan aktivni način života vođen mističnim načelima jevrejske vere i dobrim delom teksta Zohara, nastao pod uticajem čuvenog Gospodara Dobrog Imena, Ba’al Šem Tov-a (בעל שם טוב). Hasidizam je iznedrio čitav niz zaslužnih imena učenih pojedinaca i autora koji su samo nastavili ovu duboku duhovnu misiju, šireći njene uticaje do neslućenih daljina, s namerom da ukažu na značaj ljudske potrebe za odnosom prema božanskom i da je ključ uspeha duhovnog rada u srcu (lev, לב) posvećenika, pre negoli u obaveznom učenju i obrazovanju. Ovde, pre svih drugih, treba pomenuti čuvenog Menahema Mendela Šnersena (מנחם מענדל שניאורסאהן‎), jednog od najvećih rabina XX veka i najuticajnije figure unutar hasidizma. Bio je intelektualno izuzetno nadaren čovek (iluj, עילוי), vrsni poznavalac jevrejskog prava (halaha, הלכה), kabale i ujedno jedan od najznačajnijih lidera Habad organizacije (Hasidut Habad, חסידות חב”ד), najbrojnije grupacije hasidskog ortodoksnog judaizma. HaBaD je akronim koji dobijamo uzimanjem početnih slova vrhovne trijade sefirot Drveta života: Hohme (mudrosti, חכמה), Bine (razumevanja, בינה) i Da’at (znanja, דעת) kao mistične i skrivene sefire koja direktno upućuje na ideju o skrivenom znanju koje pažljivo mora biti prenošeno s generacije na generaciju. Šnersen je kao sedmi rabin od začetka ovog pravca vere, nakon Drugog svetskog rata i Holokausta (Šoa, השואה) koji su maltene zbrisali Habad s lica zemlje, uspeo da postavi svoju matičnu organizaciju na nikad jače noge i revitalizuje njeno brojno stanje, što je ubrzo dovelo i do najvećih verskih gibanja u novijoj istoriji Jevreja.

Iako pojedinačno ne tako uticajni kao Šnersen, ništa manje zaslužni nisu ni Abraham Hešel i Martin Buber, čiji su literarni uticaji uveliko nadmašili izvorne jevrejski motivisane krugove i uspeli da određene ideje, karakteristične za ovu ortodoksnu struju judaizma, vešto prilagode i uspešno unesu u duh čitavog sveta, da bi potom postale opšte prihvaćene, te sastavni deo našeg civilizacijskog, ljudskog, dometa kada je reč o duhovnom radu i uzdizanju pojedinca.

Što se tiče hrišćanskog upliva u duboke vode Zohara, on započinje u XV veku kada ova knjiga u velikoj meri počinje da zaokuplja pažnju različitih hrišćanskih verskih mislilaca i filozofa, što se kruniše pokretom zasnovanim na onom što je tada nazivano hrišćanskom kabalom. Od tog trenutka Zohar na velika vrata ulazi u mnoge pore Evropskog društva, duboko inspirisane mističnim i počinje da biva naširoko analiziran mimo matičnih jevrejskih krugova.

Kabbala Denudata

Jedan od prvih koga možemo svrstati pod okrilje te hrišćanske kabale svakako je Đovani de la Mirandola, čovek neretko opisivan od strane savremenika kao intelektualno čudo svoga vremena. On je u sistemu kabale prepoznao svojevrsnu i neprekinutu kariku u lancu usmene tradicije koja je započela još sa Mojsijem (Moše, משה) na Sinajskoj gori (Har Sinaj, הר סיני), te je Zohar prirodno smatrao produžetkom božanskog otkrovenja u kome se nalazi ključ za razumevanje mnogih drevnih tradicija i učenja, a koja bi zajedno vodila ka shvatanju i tajni koje je uspostavilo hrišćanstvo dolaskom na glavnu pozornicu Evropske duhovne scene. Nakon smrti Mirandole, njegov rad uspešno nastavlja Johanes Rohlin, a budući da je bio dobro upućen u biblijski hebrejski jezik to mu je omogućilo da načini korak dalje u odnosu na svog prethodnika. On tako u svojoj knjizi ”De Arte Cabalistica”, kao i Mirandola pre njega, tvrdi da hrišćanske misterije ne mogu biti rastumačene i shvaćene bez dubljeg kabalističkog uvida. Tim tokovima u XVII veku Zohar biva preveden na latinski jezik, zahvaljujući Kristijanu Knoru von Rozenrotu i Frensisu von Helmontu, koji prevedeno delo nazivaju ”Kabbala Denudata”. Knjiga je ubrzo nakon objavljivanja izvršila ogroman uticaj već na narednu generacije učenjaka, oblikujući intelektualce i naučnike već u prvoj narednoj deceniji. Treba li išta više reći, da bi se naglasilo o kakvim velikanima je reč, sem da su među njima bili Gotfrid Lajbnic i Isak Njutn, koji su se napajali fascinacijama judejskim misterijama? Kasnije, 1887. godine, ovaj latinski prevod Zohara u delovima biva preveden i na engleski jezik, pod nazivom ”The Kabbalah Unveiled”, iz pera veoma uticajnog MekGregora Metersa (Samuel Liddell MacGregor Mathers), čime je začet još jedan kanal preporoda mistične misli, ali ovoga puta u formi zapadnog hermetizma, okultizma. Taj pravac je u određenom smislu i danas vrlo aktuelan, a pripadaju mu i predstavljaju ga brojna i vrlo zvučna imena kojima se ili priklanjate – ili ne.

Vraćajući se na suštinu procesa izučavanja i potencijalnog razumevanja, odnosno egzegeze, ovako širokog i kompleksnog sistema koji svojim korenima duboko seže i po vertikali i po horizontali istorije i mudrosti, valja napomenuti da to zahteva krajnje specifian način pristupa čitaoca, jer se od njega traži da pročitano pažljivo filtrira, razluči na posebne celine i da ih pažljivije tumači i primi. Zato ovde pribegavamo hermeneutici, filozofiji interpretacije, iliti umetnosti postavljanja pitanja u toku procesa čitanja, koja su izuzetno važna kod tekstova teološkog karaktera, o kakvom se ovde radi. 

S obzirom na to da diskutujemo o Bogu koji je skriven, mi o njemu jedino promišljamo u simbolima i alegorijama koje neretko umeju da nas dovedu do apsurda i racionalnog slepila, ukoliko ne pazimo na ono šta i kako činimo. Zbog toga primenjujemo hermeneutski model poznat pod akronimom PaRDeS (פרדס) kojim tekst razvrstavamo prema specifičnim nivoima razumevanja:

פשת pešat – bazični nivo doslovnog tumačenja teksta

רמז remez – odvajanje alegorijskog, odnosno metaforičkog smisla

דרש deraš – obraćanje pažnje na moralni aspekt (slično homiletici)

סוד sod – pronalaženje i potenciranje skrivenih i ne lako uočljivih sadržina

Uočljiva je i paralela koja postoji između pardes modela i kabalističke ideje o četiri sveta kroz koje se postojanje paralelno prostire i odvija. Tako je prvi, bukvalni, sloj teksta pešat uporediv s našim fizičkim, materijalnim svetom (olam asija, עולם עשיה); remez sa svetom oblikovanja (olam jecira, עולם יצירה); deraš sa svetom stvaranja (olam brija, עולם בריאה); sod sa svetom sâme božanske emanacije (olam acilut, עולם אצילות). 

Idemo li još dublje, a ovde to svakako moramo činiti u smislu priprema za ono što sledi, dodatnu paralelu povlačimo i sa svojevrsnim kabalističkim nivoima duše, koji su takođe kompatibilni s četvorostrukim sistemom pomenute hermeneutike, što će biti vidljivo i tokom čitanja knjige Zohar. 

Tako je:

pešat srodan nefešu (נפש) – duši ili nižem sopstvu

remez ruahu (רוח) – duhu, svesnom biću

deraš nešami (nešama, נשמה) – višem sopstvu

sod, kao najviši, srodan je haji (haja, חיה), može se uporediti s boravkom u primordijalnoj iskri (šahut, שהות), odnosno s činom prigrljivanja sâmog Boga (devekut, דבקות), što se smatra vrhuncem uzvišene predaje koja se u obrisima može osetiti tokom molitve (tefila, תפילה).

Makom

Jedno od imena koje zamenjuje oslovljavanje Boga, jer On ne sme uzalud biti dozivan, jeste Mesto (Makom, המקום), budući da kao tvorac prostorvremena On ne boravi u prostor vremenu. To je ujedno vrhunska kabalistička formula, koja na skoro pa savršen način daje naznake o poziciji Boga u odnosu na naš materijalni nivo egzistencije i kako mi o Njemu možemo kontemplirati:

שהוא מקומו של עולם ואין עולמו מקומו

Še’Hu makomo šel olam, ve’ejn olamo makomo
Jer On je Mesto ovoga sveta, ali svet nije Njegovo mesto

Putem ovih naznačenih poređenja koja daju primeri očite višeslojne srodnosti u značenjima, može se naslutiti kako je čitanje i potonja analiza određenog teksta zapravo onaj malopre pomenuti metafizički proces uzdizanja Čoveka, dok se postupno kreće od doslovnog nivoa, preko alegorijskog i moralnog stanovišta, pa sve to tajnovitih i višesmislenih značenja reči i iskaza unutar teksta. Jedino takvim dubokim, detaljnim pristupom može se izbeći upadanje u mnoge od zamki tekstova nastalih u davnoj prošlosti, čija naracija ne odgovara onome na šta je navikao naš moderni um, u velikoj meri odsečen od simboličke prirode nesvesnog i koji, takav, očekuje vrlo jasne poruke i apsolutno logičan splet značenja i okolnosti. 

Zato se potraga za biserima mudrosti koji svetlucaju među koricama ovog dela koje je u vašim rukama, promišljanje samo jednog stiha može pretvoriti u izuzetno kompleksan i zahtevan poduhvat koji iziskuje puno vremena i posvećenosti, ne bi li svi pojedinačni elementi u pravom trenutku došli na svoje mesto i načinili mozaički klik – sklad. Zato ne treba da čudi to što se pun obim Zohara prostira na čak 23 toma istinski velelepne sadržine.

Inače, tek je dvadesetih godina XX veka postavljena osnova na kojoj je moglo biti građeno obimnije i dublje razumevanje jevrejskog misticizma, onda kada je na svetlo dana došlo delo Jehude Ašlaga (יהודה אשלג). On je priredio prvi kompletni prevod Zohara sa aramejskog na hebrejski jezik, uključujući i određen broj komentara na delo koji su nastajali kroz dugi niz vekova i koji su od velikog značaja za shvatanje Zohara kao celine. Time je učinio da se premoste dotadašnje nemogućnosti da se tačno protumače mnogi delovi na aramejskom jeziku, koji su često loše prevođeni, a posebno u slučaju s drugih na treće jezike. Zato hasidskog rabina Ašlaga zovemo i Gospodarem merdevina (Ba’al Ha’Sulam, בעל הסולם), jer nas je uspeo do novih visina.

Kako je Zohar dugo bio nepristupačan širem krugu ljudi, jer se za njega interesovala vrlo specifična čitalačka publika, i imajući u vidu da mu u početku nije pridavano dovoljno potrebne pažnje, iznenađujuće je to što od srednjeg veka pa nadalje nijedno drugo delo nije ostavilo tako poseban, snažan i prepoznatljiv pečat na jevrejsku misao i verska uverenja, kao što je to učinila ova knjiga sjaja. Donela je sasvim novo i mnogo dublje mistično razumevanje jevrejske religije, a time je otpočela i nova epoha u shvatanju dometa i ciljeva judaizma. Zato se prirodno i s pravom Zohar može svrstati skoro pa u isti rang s najvećim kanonskim delima, jer je samo u periodu od XV do XVIII veka obeležio literaturu Jevreja. Tako širokim uticajem postaje gotovo pa nadopuna ’’Bibliji’’ i ’’Talmudu’’, ozbiljno proširujući ono što je tamo kao osnova dato, putem jednog drugačijeg, nadograđenog nivoa verske svesti, koja se ne može uporediti ni sa čim sličnim u dotadašnjoj istoriji. Duhovna renesansa primarne grane Avramskog monoteizma, možda je najpribližnije reći. 

Talmud

Tako Zohar, kao upečatljivi izuzetak od pravila, po svojoj formi nikako nije jedno kompaktno delo, već se sastoji iz mnoštva poglavlja u kojima se tumače različiti delovi Biblije. Glavninu čine delovi ’’Tore’’ (תורה), odnosno Mojsijevog petoknjižja, raspoređeni po specifičnim segmentima. 

Neki od njih su:

מדרש הנעלם Midraš Ha’Ne’elam – ’’Tajni Midraš’’

סתרי תורה Sitre Tora – ’’Tajne Tore’’

אדרא רבא Idra raba – ’’Velika skupština’’

אדרא זוטא Idra zuta – ’’Mala skupština’’

רעיא מהימנא Raja mehemna – ’’Verni pastir’’

U ’’Tajnom Midrašu’’ do određene mere govori se i o samom autoru Zohara, Šimonu bar Johaju, kao i o njegovom krugu najbliskijih ljudi, koji ponajviše diskutuju o sudbini ljudske duše pre i nakon iskustva telesne smrti. ’’Tajni Midraš’’ pisan je bogatom i specifičnom filozofskom terminologijom, ali samo delimično na hebrejskom jeziku, što je osnovni razlog zašto se on smatra delom Zohara koji je verovatno među poslednjima napisan. Za to, ipak, nema definitivnih dokaza, do pretpostavki. S druge strane, ’’Tajne Tore’’ nudi svojevrsni prelaz s filozofsko-eshatološkog pristupa, ka mističnoj egzegezi. Potom ’’Velika skupština’’ daje predstavu Božanskog, iskazanog kroz ideju o Prvom čoveku, dok istu tu temu Šimon bar Johaj po drugi put razmatra u monologu uoči časa svoje smrti, o čemu je vrlo detaljan zapis dat u segmentu pod nazivom ’’Mala skupština’’. Tu možemo naći i delove koji se tiču pojedinih proročanstava u vezi sa svetom, ali i dušom. U delu ’’Verni pastir” čitamo o skrivenim idejama koje stoje iza koncepta o Božijim zapovestima, kojih je 613 (tarjag micvot, תרי״ג מצוות) i na kojima se čitava jevrejska vera temelji. 

Pobrojane celine, koje nisu nužno povezane, čine Zohar heterogenim delom po sadržini, što na još jednom nivou zahteva punu pažnju i strpljenje čitalaca, ukoliko žele da punim jedrima plove kroz njegove snažne mistične talase, koji često prete da potope lađu ukoliko se ne povinuju strujama koje je nose.

Zbog toga mistike s punim pravom, i iz valjanih razloga, možemo smatrati aristokratijom misli, jer je kabalizam kao pravac razmišljanja uspeo u nečemu u čemu ni jedan drugi pravac dubljeg promišljanja nije – da poveže naš lični unutrašnji svet s univerzalnim elementarnim porivima, koji kao utisnuti obrasci postoje u srži svakog čoveka. U kabalizmu nema mesta za gledanje s kakvim prezirom na tu primitivnu stranu ljudskog bića, gde se smrtni boje života, a još više imanentne smrti koja vreba i čeka svoj čas da volšebno trijumfuje. Nasuprot tome, klasična filozofija predugo je ignorisala strahove. One iz čije se supstance grade mitovi, a okreću leđa toj duboko potisnutoj, zamračenoj dimenziji ljudskog bića i života. Tu našu nepravedno i lakomisleno odgurnutu stranu sada već prepoznajemo i kao presudno formativnu, jer će nas tokom ranog perioda života oblikovati i odrediti nam tajnu šifru, tajnu za nas same, kako ćemo kao pojedinci reagovati na lepe momente, a kako na teške periode života. Kada bismo taj deo sebe bolje poznavali, on bi nam se odužio poukama za napredak i usavršavanje. Ovako, kao kolektiv, ljudska civilizacija, plaćamo preveliki danak ignorisanju tog dela sopstvenog postojanja, što nam se vraća gubljenjem veze sa životom koji tvorimo i proživljavamo.

Jasan primer u kojem možemo predočiti raskol filozofa i kabalista u gledanju na svet i interakcije u njemu, jeste ideja o postojanju zla. Onog zla koje se očito manifestuje na fizičkom planu na kome boravimo. Tako se možemo uveriti da filozof često teži da postojanje te sile okarakteriše kao ne naročito važnu, tačnije smatrajući zlo nepostojećim, samo idejom izvedenom iz koncepta o slobodi, čija se izvorna pogonska snaga nalazi u svojevrsnom mitu. S druge strane, kabalista zlo vidi kao jedan od najvećih, gorućih problema u biću društva kao mnoštva, ali istovremeno i indivudue. I ono neprekidno zaokuplja pažnju kabaliste. On ga vidi kao svuda i uvek prisutno, sposobno da jedino iz epohe u epohu menja svoje obličje, u skladu s duhom vremena u kome se ispoljava. Kabalista ne pokušava da ospori njegovo postojanje i prisustvo, već naprotiv – nastoji da prodre u mračne dubine, uspostavljajući vezu između sopstvenih nastojanja i svih konkretnih manifestacija jevrejskog života u kojima se određeni strahovi očituju.

Dokaz u prilog ovoj tvrdnji nalazimo u krunskoj ideji o jevrejskom spasitelju. Onom koga onda s pravom možemo nazvati i vrhunskim kabalistom i za koga verujemo da će svojim dolaskom i delovanjem razrešiti sve probleme ovog sveta. To će biti i jedan od jasnih znakova, između ostalih, da je to on – Mesija (Mešijah, המשיח).

Naznake njegove sudbine i misije koja ga direktno određuje kao takvog, možemo videti u biblijskoj ”Knjizi proroka Isaije” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו), kada o Mesiji govori u stihu 53-9:

ויתן את רשעים קברו ואת עשיר במתיו

על לא חמס עשה ולא מרמה בפיו

Vajiten et rešaim kivro ve’et asir be’motav
al lo hamas asa ve’lo mirma be’piv 
Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim, 
jer ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim.

Knjiga proroka Isaije

Ovde Isaija na najdirektniji način predočava sâmu suštinu ideje o spasitelju. Da on mora doći iz najnižih slojeva; da će njegov grob biti među zločincima… Biće grešan. Smrtan. Mesija će biti čovek! Kao svako od nas. On će iznutra biti dobar, ali će njegovo ruho biti zlo, jer pomazanikov zadatak je strašan. On mora sići do dna, do najtamnijih dubina ljudske materijalne ljušture, u njen najcrnji mrak, da tamo pronađe i otud oslobodi božansku iskru svetlosti! Mesija, dakle, mora sići kao grešnik do carstva nečistote i tamo ga raščiniti, preoblikovati. Ali da bi u tome uspeo on će se zaodenuti ruhom zla, jer jedino tako neće skrenuti pažnju na sebe silama koje je došao da razreši. 

Odmah potom, mesija će se vinuti na presto čoveka

To bi ujedno bio i poslednji čin mističnog tikun olam-a (תיקון עולם), odnosno svete reparacije sveta, neophodne ne bi li se ponovo uspostavio ekvilibrijum slivanja stvaralačke sile ka materiji. Slivanja koje je trenutno ometeno razbijenim posudama (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים). Čija je primarna funkcija bila da prime izvornu stvaralačku potenciju i usmere dalje njen pravilan tok. Sve do čina te metafizičke obnove razbijene posude će nepravilno prolivati silu koju primaju iz izvorišta i isto tako dalje formirati nepravilne energetske tokove, koji uzročno-posledično čine sve dublje probleme u potonjem planu stvaranja, na putu ka poslednjoj instanci – materijalnoj ravni.

Zato je sada poslednji trenutak kada moramo razotkriti reči kojima ovaj predgovor otpočinje i time zatvoriti krug potrage za razrešenjem u tekstu koji je pred vama i čeka da bude primljen:

Koji pravim svetlost i stvaram mrak; 

Gradim mir i stvaram zlo; 

Ja činim sve to.

 

Autor predgovora i redaktor izdanja Dražen Pekušić

Detalji o izdavaču – IK METAFIZIKA

Uslovi nabavke ”Zohara

arsmagine.com/zohar/

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Marko
Marko
1 month ago

Dzon Lenon je pronikao u metakosmos.. na tom putu od marko do mirko… ili kako ti lakse makro do mikro.. od a do i.. put promene.. put do pakla poplocan je najboljim namerama… Dostojevski je to vanvremenski izneo.. U svakom slucaju temeljan tekst… jedino sto ne zna Zohar da ga svaki kosmos drugacije tumaci, svako malo i veliko drugacije ga razume, cita i primenjuje.