Konstrukcija fiktivnih događaja na osnovu suvoparnih istorijskih podataka putem imaginacije i zapažanja mesta mogućnosti proširenja radnje, kroz vešte kalambure i ironično tretiranje religije i mitologije u romanu Žozea Saramaga „Putovanje jednog slona”

Nesvakidašnji povesni događaji ponekad ne ostaju zabeleženi u pamćenju vekova samo u bazičnom svojstvu činjenica povezanih u svedočanstva o potencijalnim neverovatnim odlukama, uzrokovanim unutrašnjim, delimično nedefinisanim motivima, čiji se istinski smisao tek nejasno naslućuje. Jedan od njih, potvrđen u istorijskim izvorima kroz kratku belešku sa čisto hronološkim i geografskim odrednicama, zvaničnog dokumentarnog tona, poslužio je kao potka na kojoj se plete avantura kroz nekoliko zemalja, gde fiktivno, poteklo iz nepresušne imaginacije, umnogome nadilazi oskudnost realnih činjenica, koje služe samo kao orijentiri unutar vremena i prostora u kome se odvija radnja. Preovladavanje imaginarnog romaneskno tkivo zaodeva nestvarnim i pokazuje bujnu i razigranu maštu autora, gde se detalji i naznake iz područja realnog upliću u asocijativne veze između religioznog i mitološkog, dočarane sa izvesnom dozom smelosti i ironičnim diskursom, čija oštrina varira, od blago asocijativnih višeznačnih slika, do jasnih aluzija koje ponekad sadrže i visok stepen sarkazma.

„Putovanje jednog slona”, portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, knjiga je gde svaka rečenica donosi obilje neverovatnih religioznih zapletenosti i zamršenih mitoloških komparativnih analiza koje se međusobno ukrštaju u preokrenutim relacijama, ostvarujući se na alegorijskom nivou dela kroz svojevrsni ironični pristup, začinjen sa pomalo jetkosti, i stvarajući zabavne i prilično smele kalambure. Oni poigravaju na granici dopustivog, međutim, nikada ne prelaze nevidljivu liniju dobrog ukusa koja razdvaja predele inteligentno osmišljene i nemilosrdne satire, nalik brzom ubodu mača, no posve prihvatljive, i ne zapadaju u ponore degutantnog i nedozvoljenog, gde neumesna preterivanja proizvode estetiku ružnog i profanog. Umeće pisca održava oštricu pera na samoj ivici, približavajući je, sa aproksimativnom tačnošću, metaforičnom ambisu prekomernih lascivnosti i nedoličnosti, sačinjavajući u vihoru uobrazilje vrlo slobodne kalambure i gradeći živopisne slike, protkane vešto provučenim nitima humora, ali u svojoj osnovi, kritički orijentisane prema religioznom i društvenom životu različitih zajednica i kultura. Ona poigrava na graničnoj liniji, ali nikada ne sklizne sa nje, iako se čitaocu, dok prolazi putevima šarolikih pustolovina jednog slona, čini da će se to neminovno dogoditi u svakom narednom momentu priče.

Činjenica da knjiga predstavlja kombinaciju istorijskih fakata i mašte pisca koji, sa distance od nekoliko proteklih stoleća, prepliće realna dešavanja i fiktivne dodatke, dodatno doprinosi zagonetnosti i uzbudljivosti. Stepen istorijske izvesnosti te šesnaestovekovne pustolovine, gde centralno mesto zauzima jedan indijski slon, koji se, igrom slučaja, nekoliko godina pre zbivanja o kome knjiga pripoveda, obreo u posedu portugalskog kralja Žoaa III, jeste visok, ali samo dešavanje u originalnoj verziji nema naročito zanimljive karakteristike. Priča se zaista odigrala te 1551. godine, no verovatno kao sasvim običan događaj, prikazan u sačuvanim istorijskim dokumentima u vidu kratke beleške, čija je jedina neobičnost živi dar u vidu ogromne egzotične životinje. Međutim, Saramagova interpretacija, podstaknuta razigranom uobraziljom i njegovom ironičnom distancom prema verskim pitanjima, pridaje mu posve drugačiji karakter, čineći ga istovremeno veoma zanimljivim, šarolikim i groteskno zabavnim zamešateljstvom mnogostrukih asocijacija prožetih latentnim, a ponegde i eksplicitnim, kritičkim značenjem.

Priča o slonu pronalazi autora sasvim slučajno, po nekom neobičnom sledu zbivanja, koja se mogu ubrojati u registar koincindencija što neretko ispredaju niti najčudnijih pripovesti. Samom romanu prethodi, kao obrazloženje potonjih zbivanja, spoljašnji deo posvećen dešavanju iz Saramagovog života tokom njegovog boravka na univerzitetu u Salcburgu u svojstvu gostujućeg predavača.  Tamo sa svojom lektorkom za portugalski jezik Gildom Lopez Inkarnasao odlazi na večeru u restoran veoma neobičnog naziva za austrijsko podneblje, „Slon”. Uskoro će se ispostaviti da narečeni naziv ima svoje opravdanje u događaju iz XVI veka, a porcelanske figurice slona, poređane u vitrini sale za obedovanje, predstavljaju sećanje na istorijsko razdoblje u kome je slon putovao od Portugala do Austrije, tačnije rečeno, austrijske prestonice Beča, kao poklon portugalskog kralja Žoaa III nadvojvodi Maksimilijanu.

Naime, na jednom veoma delikatnom mestu, koje ostaje tajanstveno zbog elementarne pristojnosti, gde se ponekad svršavaju državni poslovi o kojima se tek prividno raspravlja u kabinetima i institucijama, kraljica Katarina Austrijska ljupko ubeđuje suverena da njenom rođaku, nadvojvodi Maksimilijanu, pošalje prigodan poklon, kojim će se iskupiti za neki pređašnji postupak, ostavljen nepoznatim u romanesknom tkivu. Taj dar je ogromni indijski slon nazvan Solomon. Ovde se već u diskrepanciji zemlje porekla životinje i imena judejskog cara i mudraca, uočava začetak neobičnog religijskog zamešateljstva i predodređenost slona da bude čuvan kao basnoslovno blago i da uživa sve moguće povlastice i privilegije. Ime slona povezuje se činjenicom da se slon često posmatra kao simbol pamćenja, a implicite, i velike mudrosti. Međutim, kako Saramago poseduje otklon prema religioznom sadržaju, ništa nije zapravo onako kao što izgleda, i pomenuta imena sadrže, u odnosu na stvarno stanje stvari i hijerarhiju junaka, oštricu ironije. Slon Solomon je do tog trenutka bio zanemaren i zaboravljen od strane velikaša, a ni njegov čuvar se nije baš najbolje starao o ovoj judejskoj, bolje rečeno indijskoj, skupocenoj životinji. Zanimljivo je da čuvar, i sam Indijac, nosi ime koje je posve protivno njegovom fizičkom izgledu, gde se ponovo primećuje ironična namera.

No, ni naum kralja Žoaa nije naročito plemenit. Ova činjenica će se kasnije otkriti brižljivim čitanjem knjige i naslućivanjem neizrečenog, zapretenog između neobičnog zamešateljstva raznolikih religija i legendi, kojim obiluje svaka rečenica putešestvija slona. U tekstu se prožimaju ironični i urnebesno duhoviti delovi, kao i zadivljujući preokreti u sudbini ovog nesvakidašnjeg poklona, zaloga obnavljanja prijateljstva dva vladara. Saramago plete čitavu poveznicu sa judaizmom, hrišćanstvom i islamom, kao i sa indijskom mitologijom, gde je slon uzet u svom simboličkom značenju boga Ganeša. On je ovde, iako je centralna figura priče, potlačen, podređen, i svi mogu da raspolažu njime na određene prilično nepristojne načine. Ukoliko se pomisli na njegovu konotaciju u hinduizmu, i ona se dovede u vezu sa činjenicom da slon služi za vuču i jahanje, dolazi se do mučnih zaključaka.

Suprotnost simbolike slona i njegovog stvarnog položaja je očigledna i bolna. Slonom obojica raspolažu kao otuđivim državnim dobrom, i svako sprovodi svoju volju nad ovom poslovično mirnom i pitomom životinjom. Naizgled je slon posve pomiren sa sudbinom, što će se pokazati kao pogrešan utisak. Granica trpljenja postoji, i kada se ona pređe, počinje otpor. Slon će, shodno uvreženom pamćenju koje je njegova biološka karakteristika, shvatiti svoje praiskonsko poreklo od indijskih božanstava, te će se tako i vladati, odbijajući da postane konvertit. Ovde se primećuje snažan upliv sarkazma, jer je ime u suprotnosti sa njegovom provenijencijom.

Pošto je sve u romanu izokrenuto, načini i obredi da se slon privoli drugoj veri već per se sadrže očiglednu obmanu. On će se odupreti pokušajima da ga potčine u tolikoj meri da će na delu puta, koji prelazi od trenutka kada pređe u ruke nadvojvode smeštenog sa svitom u Valjadolidu, i dobije novo ime, koje sadrži ogromno bogatstvo i moć vladara Orijenta, u jednom momentu, zahvaljujući nekim ne baš ugodnim karakteristikama i sopstvenim prirodnim običajima, izbiti na čelo povorke, zajedno sa svojim čuvarom, blagoslovenim imenom iz obećane domovine slona. Ova nužnost, koja se naizgled slučajno dešava zbog bioloških osobina i navika slona, dodatno će probuditi njegovo potisnuto dostojanstvo.

Naime, slon će, u nastojanju da pokaže da nije sredstvo za eksploataciju kakvim ga svi smatraju, već indijski bog Ganeša, preokrenuti hijerarhiju u povorci i samog vojvodu sa svitom dovesti u nezgodan položaj. Buđenje uspavanog ponosa podudara se sa novim vladarskim imenom koje asocira na velelepno bogatstvo, moć i slavu. Ova nova okolnost pogoduje sujeti ponemčenog čuvara. U pometnji u karavanu ironično se ukazuje na izvesne naznake o stalnom preokretu odnosa na osnovu izmena plana i redosleda kretanja, što na višem alegoričnom nivou označava uposebljavanje brojnih parabola. Jedna, iskazana rečima vodiča, po izvornom imenu Subhro, što znači beli, u čemu se uočava još jedna kontradikcija, takođe govori o svetoj indijskoj životinji.

Maksimilijanovo preimenovanje slona veličanstvenim, no ipak svetovnim imenom, dešava se nakon što on pokaže sve sposobnosti sebi prirođene mudrosti judejskog cara i postane uzrok spasenja misterioznog neznanca. Ovo je jedini fantastični momenat u toku priče, i može se okarakterisati i kao upliv magijskog realizma.  Postavlja se pitanje da li je taj čovek, što se u tkivu romana obreo ab abrupto, niotkuda, bez ikakve veze s prethodnim dešavanjima, uopšte postojao, ili je bio samo varka i opsena. Tada se u području čudesnog odigrao zamršen događaj s neverovatnim momentom, koji u judaizmu označava oglašavanje tri trube Jerihona, a u hrišćanskom svetu ima drugu konotaciju. No, slon odbija da se prikloni nekoj drugoj religiji. Krštenje tobožnjom svetom vodom ovde je samo farsa koju slon oštroumno prepoznaje. Maksimilijanov pokušaj da istakne dominantnost hrišćanske religije nad ostalima, slon koristi kao mogućnost da njegove namere vešto izokrene, shvatajući ko je on sam u stvari i ostajući veran religiji predaka, uprkos svim značenjima koja mu učitavaju. Međutim, ako se izuzme slon, kojim se dvojica vladara besramno poigravaju, ovaj detalj, vrlo osetljivo napisan i sa jakom ironičnom konotacijom, može da se odnosi na potčinjavanje jedne religije drugoj.

Prisustvo slona i njegovo unutrašnje razmišljanje nekako obe poništava, pa u ovoj očiglednoj smelosti ima i nečeg zabavnog i poletnog. Magnovenja gorke i vedre satire i neobični maštoviti kalamburi prožimaju se u brojnim uzbudljivim događajima na daljem putovanju, gde se slon, shodno promeni reljefa i geografskih i klimatskih karakteristika, suočava sa nepovoljnom klimom i situacijama kojima nisu vični ni on niti njegov vodič. Slon nastoji da se u svakoj prilici izbori za svoju poziciju spram malicioznosti ljudi, ili da to barem pokuša, snalazeći se u negostoljubivim hladnim predelima. Tokom ovog putovanja stvara se, uprkos povremenim nesuglasicama, neraskidiva veza između slona i čuvara, koji je, i pored mnogih mana, ipak mnogo pažljiviji od dvojice careva, usmerenih na lični interes. Maksimilijan često pokazuje zluradost, što će se ogledati i u perfidnim pokušajima komparacije boje slona sa još jednim primerkom iz faune, koji se odlikuje istovetnom bojom i mnogo manjom veličinom, a prema legendi koja možda nije ni istinita, već se zadržala kao stereotip, izaziva strah u slonu. S druge strane, čuvar i slon i u svojim novim pridodatim egzistencijama osećaju kako ih veže neraskidiva sudbina, kao i onomad kada su doputovali u Portugal iz područja Indije.

Međutim, ironija koja ih prati kroz postojanje i nemar moćnika, zaokupljenih samo  trenutnim utilitarističkim pretenzijama, ostavljaju njihovu sudbinu neizmenjenom. Premda je sada ovenčan imenom veličanstvenog otomanskog gospodara, slonu nije suđeno da uživa njegovu moć i bogatstvo kada konačno stigne u Beč, što je primetno po stalnom prisustvu ironične oštrice. Licemerni vladari se bezočno poigravaju njegovom sudbinom, koja obilazi pun krug, gde se ispostavlja da je uvažavanje njegove mudrosti i moći samo bolan privid, što se okončava u potpunom razočaranju. Veličanstvenost i tobožnje poštovanje postoje samo u toku putovanja, dok se ne postigne cilj, a onda započinje ponovno ignorisanje, u neskladu sa njegovim nesvesnim plemenitim postupcima.

„Putovanje jednog slona” je roman nastao proširenjem područja obične faktografske beleške o istorijskom događaju čija je jedina neobičnost putovanje ogromne životinje iz Portugala u Beč, putem izlivanja mašte i konstrukcije fiktivne priče prožete religioznom simbolikom, izraženom kroz vešte kalambure sa ironičnom distancom i pitanjima hijerarhije i moći. Fiktivno u značajnoj meri nadilazi istorijske podatke, čija suvoparnost ne daje ni naznake mogućeg odvijanja ovog putovanja. Opis kretanja slona i celokupne povorke proistekao je iz uobrazilje Žozea Saramaga i uposebljavanja karakteristika njegovog stvaralačkog pera, putem pozicioniranja glavnih tačaka prostiranja unutar literarne stvarnosti, a nadasve u metaforičnom smislu, sa umetnutim elementom magijskog realizma. Stoga su sastavni činioci romana mitološki prepleti, vešto skrojeni kalamburi i ironično tretiranje religijskih i mitoloških tema, što ukazuje da je napisan sa određenom intencijom. Ova nesvakidašnja priča, ponukana jednim povesnim zapisom, aktuelna je u svim vremenima, jer na alegoričnom nivou, prepletenom kroz izokrenute relacije između konfesionalne šarolikosti, i međusobne odnose junaka, govori o ljudskoj hipokriziji i nemaru i predstavlja varljivost i nestalnost lažnih primamljivih obećanja vladalaca.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

  Književnost, Milena Blagojević, Putovanje jednog slona, Žoze Saramago