Ulogujte se / Kreirajte profil

Žrtvovanje žene

U knjizi „Ranjena žena“ Linde Shierse Leonard, nalazimo problem odnosa otac – ćerka, kao jedan od  bazičnih za rast i razvoj ličnosti žene i njen život uopšte.

Postoji porodični trougao: otac – majka – ćerka, koji možemo zvati i Karpmanov Dramski Trougao.  Svaka porodica ima svoju dramu. Sve porodične drame imaju nešto zajedničko; neke porodične drame su slične i svaka pojedinačna porodična drama je osobena. Porodične drame obrađuju nauka, umetnost, religija.

Porodice možemo posmatrati i ovako: postoje obične, normalne i banalne porodice; postoje i tragične porodice. Obične, normalne i banalne su predmet nauke i umetnosti, posebno zato što – banalno, obično, normalno – može da postane tragično. Pominje se da „Samo tanka crvena linija deli normalno, obično, banalno od tragičnog“. U svakodnevnoj, kolokvijalnoj upotrebi značenjski često neobavezno koristimo ove reči, osim možda prideva – tragičan. Prideve „običan, normalan, banalan“ nauke posmatraju u skladu sa naučnim kriterijumima. Umetnost pak, ima svoju obradu ovih prideva. Patološko u nauci i praksi povezuje se sa pojmom – tragično.

Autorka knjige je postavila odnos otac – ćerka kao izvor i način stvaranja ličnosti ćerke, (struktura, individualnost i dinamika ličnosti). Svakako da se u ovom odnosu ličnost oca takođe menja na svoj način. Kada se žena pojavi na psihoterapiji kao klinjentkinja, ona postaje subjekt u analizi odnosa sa ocem, tj. njen odnos sa ocem predstavlja važan dinamički i smisaoni predmet njene terapije.

Odnos otac – ćerka posmatramo kao kompleksnu celinu i lični i kulturalni proces koji se odvija tokom ćerkinog života i nakon završetka života oca.

U ovom odnosu ćerka stiče jedinstveno lično iskustvo, ponašanje, izbore, životni put. Kulturalni uticaji pak tiču se kompleksnog uticaja porodičnih, društvenih, moralnih, duhovnih uslova okruženja. Sve je ovo dinamički i značenjski prisutno u procesu celokupnog života žene i njenog bića.

Ovom promišljanju dodajemo pojam – Večno Žensko, koji predstavlja biće žene sa celokupnom njenom stvarnošću, potencijalima i mogućnostima od pradavnih vremena do danas; ovaj pojam ima  stvarno i metaforično značenje u svakodnevnoj upotrebi, u nauci i umetnosti, a može se zameniti sa pojmom Ženstvenost, koji takođe označava celokupnost ženskog bića žene, sa njenom biološkom, psihološkom, socijalnom, moralnom, duhovnom prirodom.

Većinu ljudskih zajednica i društava, istorijski posmatrano od nastanka ljudske civilizacije, (uzmimo da je to vreme nastanka privatne svojine), izgleda da karakteriše patrijarhat. Patrijarhat je pak zajednica uređena po vertikali dominacije muškarca. Moć muškarca je primarna, učvršćena i određena u bezmalo svakoj oblasti života i ljudskih potreba. Princip moći uopšte, pa i muške moći,  psihološki se obezbeđuje vaspitanjem pravila „treba i mora“, koja se najčešće uteruju strahom. To uterivanje može bidi brutalno, direktno, surovo, destruktivno, može biti prikriveno, manipulativno, koruptivno, zavodljivo, itd. Stereotipi i predrasude na račun žene kao nižeg, inferiornijeg bića, ali i prikriveno opasnijeg, duboko su bili usađeni u glavama i životima ljudi nekadašnjih društava i kultura. Žene su uklanjane i kažnjavane, skoro u svakoj epohi tzv. ljudske civilizacije. Tek po koja žena je u ranijoj istoriji zabeležena kao ličnost, markantna i ostvarena u nekoj oblasti života. Razvoj ženske samosvesti je star koliko je star ljudski rod; pobuna žena stara je od kada je žena na ovoj zemlji prisutna kao ljudsko biće. Međutim, princip moći muškarca bio je i ostao dominantan i danas. Čini se da je moć muškarca skoro uvek poluga vladanja ženom i svim svetom. Priče o matrijarhatu imaju samo delimičnu, reklo bi se efemernu istorijsku ulogu. Možda tek u novije vreme imamo posla sa masovnijim pobunama žena i razvoja ženske samosvesti u pojedinim oblastima života. Istina je ipak da je u današnje vreme zloupotreba moći upravo zastrašujuća. Politička, ekonomska i kulturna moć je na planetarnom nivou izgleda veća nego ikada. A sa njom izgleda i moć muškarca.

Moć podrazumeva moćnika (progonioca) i žrtvu. Kad je muškarac moćnik, žena je žrtva. Istina je jednostavna, mada traži promišljen i empatičan pristup, „ni po babu, ni po stričevima“, jer, niti je svaki muškarac moćnik, niti je svaka žena žrtva.

Razmatrajući odnos otac – ćerka, Leonard je iznela žrtvovanje kćeri, u mitološkom, istorijskom, porodičnom i ličnom kontekstu antičke tragedije „Ifigenija na Aulidi“. Euripid, antički pisac tragedija, imao je umetničku snagu i ljudsku empatiju da u ovoj svojoj tragediji iznese stradanje Ifigenije. Stradanje jednog ljudskog bića obično sa sobom povuče stradanje drugog ljudskog bića, potom trećeg, ćetvrtog, bez obzira da li je žena ili muškarac. U lancu stradanja, stradalnici su svi. Na delu je istina u svojoj punoj jasnoći, da nema slobodnog muškarca bez slobodne žene.

Ifigenija, mlada, lepa, pametna i časna antička princeza, biva žrtvovana, ustvari, ona pristaje da se žrtvuje; njena žrtva je tek prva karika koja povlači za sobom lanac žrtvovanja njenih najbližih. Ovaj tragični zaplet je sudbinski  (stari Grci su sudbinu povezivali sa bogovima). Artemida, boginja, traži od Agamemnona, grčkog kralja da žrtvuje svoju najstariju i najvoljeniju ćerku Ifigeniju, da bi ovom žrtvom  pokrenula vetar kojim će njegova flota otploviti za Troju. U Troji će kralj Agamemnon ratovati zajedno sa svojim bratom, kraljem Menelajem, da bi ovaj povratio svoju otetu ženu, lepu Jelenu. Ima puno „zašto“ – unedogled u ovoj tragediji; prateći događaje unazad, dolazimo do prirode boginje Artemide kao ženskog principa koji uspeva da nadvlada muški princip moći jednog grčkog kralja, presudom da se žrtvuje. Ženski princip ne pobeđuje, jer je žrtva – žena; Ifigenija, kraljeva ćerka. Ifigenija prepoznaje ovaj sudbinski lanac; tu staju njene suze, njena tuga i njena pobuna: da bi zaštitila oca, njegovu kraljevsku moć, svoju zemlju Grčku i obezbedila pobedu u ratu, Ifigenija odustaje od svojih suza, tuge, pobune. Ona prihvata žrtvovanje, ona se samožrtvuje. Njen otac Agamemnon ostvaruje svoju moć, ali ostaje bez suza, najgore kazne koja može da pogodi ljudsko biće. On je do kraja ožalošćen gubitkom žrtvovane kćeri Ifigenije, ali ne može da zaplače. Skamenjen je u svom bolu. Oni koji plaču mogu da žaluju, tuguju, mogu da se svete. Klitemnestra, Ifigenijina majka plače i nariče; ona ubija svog muža Agamemnona, oca njihove zajedničke kćeri Ifigenije i tako mu se sveti za žrtvovanje ćerke.

Ifigenija je princeza, mudra i lepa. Nju čeka udaja za mladića koga voli i srećna sudbina joj se smeši. Sve dok se ne pojavi Artemida sa svojom moći i zahtevom kralju Grčke da žrtvuje svoju kćer. Moćni Agamemnon se pokorava zahtevu boginje, a i šta bi drugo, jer, je ranije u nekom lovu ubio njenog jelena, pa joj je ostao dužan. A da bi sačuvao svoju kraljevsku moć i ugled, on mora da žrtvuje svoju kćer.

Zato je antička tragedija mogućnost i model  da razumemo prirodu i tajnu sudbine u koju su verovali Heleni ( i ne samo oni). Tajna sudbine je u volji bogova, verovali su stari Grci, ali je sudbina određena i našim namerama i ciljevima. Artemida traži žrtvu, a namera oca je da žrtvuje kćer da bi ostvario svoju moć. Tim potezom sudbina se nastavlja. Kćer prihvata žrtvu, jer ju je samoj sebi osmislila. Osim poslušnosti prema ocu, Ifigenija ima samosvest žene koja prepoznaje smisao svoje žrtve u višim ciljevima: kraljevska (očinska, muška) moć i moć domovine Grčke traže njenu žrtvu. Ifigenija ima snagu svoje slobodne volje; tako njena slobodna volja postaje samostalna odluka da se žrtvuje radi ciljeva koji su postali njeni, a ne samo očevi.  

U ovoj žrtvi najviše se realizuje Večno Žensko. Večno Žensko neće da bude svedeno na poslušnu igračku u rukama muškarca, makar to bio otac; neće da svoju Ženstvenost zameni za banalne i samožive poteze oca moćnika u potvrdi njegove moći. Večno Žensko želi da ostane celovito i dostojanstveno do svog zemaljskog kraja, uzdižući se do svog Sopstva. Tako, ova, naizgled obična, u službi moći – žrtva, postaje uzvišena žrtva u slavu ličnog, časnog, samostalnog i poštenog života. Večno Žensko čini žrtvu u odbranu svog prava na sopstveni izbor u skladu sa sopstvenim ciljevima.  

Zar se danas događa drugačije?

Čini se da je žrtvovanje žene od strane muškarca i okolnosti koje diktiraju muškarci – univerzalno, kao što je univerzalna žrtva koju žena čini svojom sopstvenom voljom i promišljanjem.

Dakle, pitanje je koja je i kakva je žrtva. Banalna, obična, nesvesna, pod strahom i prinudom ili pak duboko lična, promišljena, samosvesna, u odbranu dostojanstva života i bića. Je li žrtva žene rezultat nasilja, rata i destrukcije pojedinih nasilnih grupa, je li žrtva rezultat nekog posebnog oblika moći muškarca, bio to otac, muž, brat, sin? Je li žrtva žene – rodna, rasistička, seksistička, politička, ratna, patriotska, profiterska, običajna, emotivna, moralna; proističe li iz uloge supruge, majke, sestre, ćerke, ljubavnice, prijateljice, nepoznate žene … da li je rezultat kazne, osvete, pogrešne procene …? Raspon žrtvovanja je veliki i  ide od ekstrema do ekstrema, raznolikost žrtve žene je ogromna, a žene žrtve su veoma različite ličnosti, pripadaju različitim društvenim grupama, različitim istorijskim dobima.

U svakom slučaju, žena kao žrtva je manjina. Tretira se kao manjina. Manjina je neko ko je progonjen, ugnjeten, otpisan u okruženju u kome živi., manjina je u porodici, grupi, društvu  ekonomski, rasno, polno – uvek onaj drugi, tj. inferioran, demografski manje brojan, vrednosno degradiran, sa posebnim potrebama, neobrazovan, itd. Sve skupa – manjina je obeležena kao manje vredno biće ili bezvredno u nekom smislu. Ljudsko biće koje ima nešto što se manje vrednuje i ceni u nekoj zajednici, društvu. Moćni pojedinci ili moćne grupe, odlučuju ko je manjina i šta raditi sa manjinom. Naravno da i muškarac može biti manjina. To što je  muškarac, ne znači da je u svojoj moći apsolutan. Postoje muškarci koji su izrazita manjina. Čak ni antički bogovi nisu bili svemoćni.

Ovde govorimo o žrtvi žene u relaciji otac – ćerka.

Ova univerzalna tema žrtvovanja ćerke zarad interesa oca, u umetnosti je veoma prisutna. To su sudbine koje nose duboku i trajnu tragičnost svoje sudbine i stvaraju posebnu empatiju kod drugih ljudi, osobito onih koji nisu moćnici.

Promišljamo o Ifigeniji, i putujemo ka jednom drugom dobu – turskom dobu i našim krajevima. U romanu Ive Andrića „Na Drini Ćupriji“, nalazimo jednu drugu kćer koja je žrtva i(li) koja se žrtvuje. Fata Avdagića, devojka iz stare višegradske čaršije. Lepa, pametna i jedina kćer moćnog Avdage, završava svoj život u dubokoj i moćnoj reci Drini dok, kao nevesta, prolazi mostom u svadbenoj povorci. Skače sa mosta svojom voljom i odlukom. Otac je inače odlučio za koga će ona da se uda. Odlučio je na osnovu svoje moći, ugleda i brige za nju da je dobro i kako valja udomi. Takav je u čaršiji bio adet turski, kao uostalom i običaj svih drugih porodica u patrijarhalnim, strogim čaršijama tog doba. Otac je domaćin kuće i neprikosnoveni gospodar života i ponašanja svoje čeljadi. Tako i Avdaga; bez obzira što voli svoju jedinu kćer i ponosi se njom, on odlučuje o njenoj udaji, bez pitanja, i njen život postaje sudbina u njegovim rukama. Fata prihvata očevu odluku bez pobune i protivljenja. Ona čak priprema svoje svadbeno ruvo; niko ne zna šta se u njoj događa. Ona ćuti, šije, veze, poslušno i ljubazno se ponaša. Sve je kako treba do same svadbe, do trenutka dolaska svatova na Sokolovića ćupriju i njenog skoka u reku Drinu. Promišljeno, sabrano, pažljivo i sabrano Fata odlazi u vodu, odlazi sa ovog sveta i sudbine koja joj se prikazala kao da je za nju, a nije bila za nju. Fata je izabrala svoju sudbinu. U svojoj slobodi odbila je da prihvati odluku svog oca o udaji, već je odlučila da umre.    

Obe, Ifigenija i Fata Avdagina, razdvojene vekovima, kao žene čine isto: odlučuju se za slobodu. One su posebno sudbinski tragične devojke, jer žrtvuju svoju mladost, snove i život za slobodu. Odbijaju poslušnost svojim voljenim i poštovanim očevima i odlaze svojom odlukom i voljom u večnost.

U odnosu otac-ćerka, pored njihovih ličnih relacija, postoji i civilizacijsko, kulturološko određenje njihove tragične sudbine: determinacija muške moći, koja čini da ove dve devojke, mladi i plemeniti članovi ljudskog roda, budu žrtve dominacije muškog roda, makar članovi tog istog roda bili njihovi očevi.

Ifigenija i Fata Avdagina: obe su izabrale slobodu bića i slobodu života.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.