Postao sam najzad zupčanik.

Najzad se osećam korisnim, upotrebljivim, snažnim, svrsishodnim.

Šta više, rekao bih da sam konačno odgonetnuo tajnu svega.

Dobro, ako ne baš svega, onda mnooogo toga.

Pogrešno je bilo misliti, sada vidim, da zupčanici nemaju osećanja, ili da ne znaju ili ne mogu da razmišljaju.

Kako sam mogao toliko dugo da živim u zabludi?

Istina je da nemam mnogo vremena za dokolicu pa samim tim i osnovu za kontemplaciju, ili na primer,za kakvu –takvu poeziju.

Ali sve to sada i nije toliko važno(šta je,uopšte,važno?)

Jasno mi je (najzad).

Jasno mi je i pitam se kako mi to nije bilo ranije tako i

toliko jasno.

MAŠINA JE SVE.

A pošto sam ja integralni deo nje, zar mogu nešto da se pitam? Da kažem u svoje ime? Da živim neki svoj život? I zašto?

I biljke i životinje su takođe integralni deo celine (koja je,naravno,priroda,kosmos). Zar oni mogu da misle svojom glavom? Zar imaju pravo na svoje ja? I ako imaju, eventualno, koliko je to?

Može li se nekako ustanoviti to ja?

Sloboda da biramo, slobodna volja – sve su to, razume se, apstrakcije.

Ništa više.

Čovek odavno sebe utemeljuje na onome što ne postoji.

Zato se, kad je najslobodniji ,oseća ujedno i prilično nestvarnim.

Neprestano se muči pitanjima, ko je, šta je, i zašto nešto jeste.

Posebno zašto.

Znam to, tačno znam.

Jer ja sam nekada bio taj čovek.

Zašto čovek.

Onaj koji svemu postavlja pitanja, naročito nikom posebno,to jest, sebi.

Uvek suprotstavljen celom svetu.

Umesto da jednostavno parazitira,pardon, živi.

Buntovnik, anarhista, i gotovo potpuni relativista pa i nihilista.

Čitao sam mnogo, naročito filosofska dela, čak i poeziju.

Sedeti u parku sa knjigom u rukama je usamljenost u nastavcima.

Ljudi prolaze pored mene i nekud žure a ja čitam, posmatram i razmišljam.

U stvari sanjarim.

Nigde najavljen ulični performing.

I to otvorenih očiju.

Mislio sam često da vidim sve, a nisam video ništa.

Koliko sam vremena proveo u tom snu?

Čitav zemaljski život.

Slobodan ali usamljen;usamljen ali slobodan.

Sve je bolje nego biti zupčanik (kao ovi ljudi što prolaze pored mene).Govorio sam ne jednom sebi.

Svi  oni su tek zupčanici, integralni deo nečega mnogo većeg, snažnijeg od njih.

Nečeg što ih transcendira.

Mašina im je našla posao.

Mašina im je obukla pantalone (posebno pantalonice,naravno-tesne);

Mašina ih je zatočila u urbane kaveze (vrlo komforne);

Mašina im je kreirala lica…

Sve ona-mašina.

Majka hraniteljica svakog identiteta pa time i integriteta, zaštitnica i negovateljica, uvek spremna da oprosti.

Ali ne bez uslova, razume se.

Uči nas, još od detinjstva, da se ono što se mora, to upravo i intimno želi.

Posle će sve ići k’o podmazano (ako ne baš lako,a ono sigurno u pravom smeru).

Vodi nas kroz lavirint svetovnih privida, i uči nas kako da sve ili svet prihvatimo onako kako jeste, bez mnogo roptanja.

Što pre-to bolje.

Mudra je ona.

Da, govorio sam sebi sve to.

Tešio se, opravdavao, racionalizovao, mapirao, detektovao, tumačio, pojašnjavao, objašnjavao, redefinisao, dekonstruisao…

Ali…da li sam bio srećan?

Da li sam,na koncu,posle tolikih godina provedenih u snu,u beskrajnom preispitivanju i samopreispitivanju, u tom snu  sa otvorenim očima,našao udobnu fotelju u sobi mira?

Naravno,ne.

Zato sam jednog dana okrenuo egzistencijalni list; probudio se, ustao iz kreveta obmane, pogledao na sat, i otišao na…

Ali, poštovani čitaoče, vi tu priču već odavno znate, da vas dalje ne zamaram.

Nema svrhe.

Ta priča je već odavno ispričana.

za P.U.L.S.E: Đorđe Milović

Leta gospodnjeg,2015.

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi