Zvezda Nevidljivog Carstva – Žan Parvulesko

Profesija – vizionar

Žan Parvulesko je živa[1] tajna evropske književnosti. Mistik, pesnik, pisac, književni kritičar, poznavalac političkih intriga, revolucionar, blizak prijatelj mnogih čuvenih evropskih ličnosti druge polovine 20 veka (od Ezre Paunda i Julijusa Evole do Rejmona Abelija i Arnolda Brekera). Njegova prava ličnost ostaje zagonetka. Rumun, koji je pobegao na Zapad 40-tih godina, postao je jedan od najistaknutijih francuskih jezičkih stilista u savremenoj prozi i poeziji. Ali bez obzira na to koliko različita bila njegova dela, od tantričkih zapleta i zamršenih okultnih romana do biografija vlastitih slavnih prijatelja (naročito „Crveno sunce Rejmona Abelija“), njegovo istinsko poslanje bilo je – „vizionar“, istinski nadahnuti videlac duhovnih sfera, koji se otkrivao izabranima iza kulisa mračnog i banalnog modernog sekularnog društva.

Pri tom, Parvulesko nema ništa zajedničko sa vulgarnim predstavnicima savremenog neomisticizma, koji je danas toliko rasprostranjen, kao neka mehanička zamena za vladajuću tehničko-informativnu rutinu svakodnevnog života. Parvuleskovo vizionarstvo je zloslutno i tragično; nema kod njega ni govora o bilo kakvoj iluziji u odnosu na nepodnošljivu, satanističku prirodu modernog sveta (u tom smislu on je, po svoj prilici, tradicionalista).  Njemu su potpuno strani infantilni optimizam teozofa i okultista i pseudomistične „naočare“ Nju Ejdža. Ali za razliku od mnogih tradicionalista „akademskog“ držanja, on se ne zadovoljava skeptičnim žalopojkama nad „krizom modernog sveta“ i neosnovanim, nebitnim osudama materijalističke civilizacije na kraju Kali-juge. Tekstovi Žana Pervuleskoa su ispunjeni Sakralnim, koje u njima govori direktno, kroz snove, skoro proročki nivo čudnog otkrovenja, preko „poseta“, probijajući se iz viših sfera kroz začaranu blokadu tamnih energija, koje ispunjavaju današnji svet kolektivne i kosmičke duše.

Parvulesko je autentični vizionar, dovoljno dubok i doktrinalno potkovan, da se ne primi i zakači za početne vizije suptilne stvarnosti, za „izaslanike svetlosti“, ali istovremeno, onaj koji maksimalno napreže svoju intuiciju u opasnom i riskantnom „unutrašnjem putovanju“ ka „središtu Crnog jezera“ moderne duše, bez straha da zađe iza granica koje su fiksirane racionalnim dogmatskim normama (odatle mnogobrojni paradoksi kojih su pune Parvuleskove knjige).  Parvuleskovu misiju možemo ovako definisati: „Očigledno je da živimo na Kraju Vremena, Sveto se skrilo od svakodnevne realnosti modernog sveta, ali to Sveto nije iščezlo (jer načelno ne može iščeznuti, budući da je večno), već je prešlo na noćni, nevidljivi plan, i sada je spremno da se obruši na čovečiji (vidljivi kosmos u stravičnom apokaliptičnom času na vrhuncu istorije, u tački, gde će svet, koji je zanemario i odrekao se svoje duhovne prirode, biti prinuđen da se sa njim sudari u silovitom času Apokaliptičkog Otkrovenja.

Zasada se to nije desilo, i čovečanstvo mirno spava u svojim mračnim materijalističkim iluzijama, samo izabrani, vizionari, članovi tajnog bratstva, Apokaliptičnog Reda bdiju, tajno pripremajući staze za dolazak Poslednjeg Časa, „Carstva Nebeskog“, Velikog Carstva Konačnog (Kraja).“

Žan Parvulesko ne smatra da je književnik, već vesnik tog Nevidljivog Carstva (takav je i naslov njegove poslednje knjige – „Zvezda Nevidljivog Carstva“), „voditelj“ okultnog Parlamenta, koji se sastoji od planetarne elite „probuđenih“. Njegova ličnost se razdvojila, utrostručila, učetvorostručila u likovima iz njegovih romana, u kojima učestvuje i sam autor i njegovi dvojnici, i njegovi okultni dvojnici, i realne istorijske ličnosti, i duhovi s onoga sveta, i ljušture „vanjskih sumraka“ i „svi poznati demoni“, i tajni agenti specijalnih okultnih službi. Parvulesko otkriva ceo paralelni svet, a ne samo pozornicu individualnih fantazija ili sećanja. Stanovnici njegovih priča su zastrašujuće realni; njegov čudnovati (često prilično crn) humor ponekad obuhvati religiozne svete mošti, dogme i kanone, zbog čega njihova unutrašnja skrivena suština oživljava, lišena, po duh pogubnog, tupog fetišističkog kulta. Prateći instrukcije Tantrizma, Parvulesko oživljava jezik, čineći ga funkcionalnim. I zato su njegovi tekstovi mnogo više od fikcije. To su magična bajanja i skandalozna raskrinkavanja; to je izazivanje događaja i ukazivanje na njihov smisao; njegovo uranjanje u Okean Unutrašnjeg, podzemne tunele Skrivenog, u zastrašujuće carstvo onoga što prebiva unutar svakog od nas. Baš zbog toga, Parvulesko katkad biva isto tako strašan, kao svaki istinski genije: on nas pažljivo i naučno proučava iznutra, ponekad prelazeći u svojim eksperimentima preko granica dozvoljenog. Vizionar – anatom.

U početku beše Zavera

Parvulesko istovremeno priča razumljivo i nerazumljivo: baš dvosmisleno. Tajni agenti Bića i Nebića su prisutni u svim ključnim sferama upravljanja savremenim svetom, usmeravajući sve tokove civilizacije. Od stavljanja energetskih vektora dveju okultnih mreža jednog na drugi – potiče osnova aktuelne, konkretne istorije. Generali i teroristi, špijuni i pesnici, predsednici i okultisti, crkveni oci i jeretici, mafijaši i askete, masoni i prirodnjaci, prostitutke i blaženi sveci, salonski umetnici i aktivisti radničkog pokreta, arheolozi i falsifikatori – svi su oni samo poslušni glumci u bogatoj konspirološkoj drami, i ko zna, zapravo, iza koje socijalne uloge se skriva najuzvišeniji posvećenik. Često se pokaže da razbojnik ili prosjak nadzire Predsednika ili Papu, a vojskovođa ili bankar se pojavljuju kao marionete salonskog pesnika, kao groteskne i čudne ličnosti koje otkriva hladni majstor i arhitekta surove političke istorije.

Protiv demona i demokratije

„Zvezda Nevidljivog Carstva“ je poslednji i ključni Parvuleskov roman. U njemu se sjedinjuju niti ranijih knjiga. Tu se opisuje približavanje konačnog raspleta te trancedentne meta-istorije, kojoj naš autor pristupa hronološki. Evo njegovog zaključka. Po celoj planeti, a naročito u Francuskoj i Portugaliji (a takođe u Peruu i Meksiku), na magičnim „akupunkturnim“ tačkama okultnog Zapada, agenti Nebića postavili su crne piramide, vidljive i nevidljive objekte, namenjene za obezbeđivanje direktnog upada demonskih sila u svet, hordi Goga i Magoga. Taj apokaliptični plan ima tajno ime – „plan Vodolije“, jer u skladu sa astrološkim simbolizmom uskoro će nastupiti „era Vodolije“, noseći sa sobom, ne radost i harmoniju (kako se trude uveriti čovečanstvo „predstavnici Nebića“), već raspadanje, truljenje, haos i smrt, „rastvaranje u nižim sferama“.

Heroj „Zvezde Nevidljivog Carstva“ Toni d’Antremon ovako opisuje proročansku viziju početka „razdoblja Vodolije“: „Vidim, zajedno sa Lavkraftom, komešanje odvratnih  gigantskih masa, koje se pomeraju u beskrajnim talasima, napadajući poslednje preostale kristalne strukture otpora duhovnih elita; sozercavam, u ushićenoj iznemoglosti mog halucinogenog buđenja, svetlucavu crnu penu, penu crnog raspadanja, teror demokratskog smrada i užasnu mašineriju tih kompulsivnih trupa, koje – preko našminkanih prljavih kurvi s lažljivim osmehom, sa filmskim osmehom evropskih antifašista, sa osmehom bludnih lutki sa blistavih polica (tako bih ja to definisao)  – pripremaju naš konačni poraz, vode nas tamo gde ne znaju ko su, ili, tačnije rečeno, znaju isuviše dobro, usput isisavajući sa zadovoljstvom iz nas koštanu srž; to i jeste halucinirajući olovni plašt Ljudskih Prava, to izbacivanje fekalnih bljuvotina Pakla, premda, govoreći tako, ja vređam Pakao.“

Sluge „Vodolije“, koje otvaraju put u ljudski svet crnim „ljušturama“ vanjskih sumraka, trude se da prikažu svoj neprirodni dolazak kao dobro, kao spas, kao vrhunac evolucije, skrivajući svoju suštinu, Vomitto Negro (Crnu Bljuvotinu) iza političkih i spiritualnih parola Nju Ejdža ili new world order (novog svetskog poretka). Ali protiv zavere (ere) Vodolije, u kojoj se koncentriše sav užasni „metagalaktički“ potencijal predstavnika Nebića, koji nalaze svoje konačno utelovljenje u „novom svetskom poretku“, bore se predstavnici tajnog zapadnog reda Atlantis Magna. Posebnu ulogu u ritualima tog reda igra Žena, poznata pod mističnim imenom Licorne Mordore, ili „Crveno-smeđi Jednorog“. U realnom životu ona nosi ime Džejn Darlington.

Međutim, prava suština te žene u osnovi izlazi izvan granica individualnog. Ona, verovatno, ima neku vrstu sakralne funkcije, koja je raspodeljena među svim ženama reda, lični i životni odnosi između njih odražavaju ontološku hijerarhiju samog postojanja (jedna od njih predstavlja duh, druga – dušu, treća – telo). Muškarci iz Reda, u tom smislu i glavni junak Toni d’Atremon, takođe su jedva individue u strogom smislu te reči: umiranja i preljube, čijim je opisima ispunjen roman, ilustruju čistu funkcionalnu suštinu glavnih likova; ritualna smrt jednog od njih samo pojačava konspirativnu delatnost drugog, a njihove žene, čineći preljubu, otkrivaju, da ostaju verni, u suštini, jednoj istoj suštini. Dakle, Atlantis Magna plete svoju kontinentalnu mrežu borbi sa zaverom Vodolije. Na višem transcedentnom nivou radi se o ritualnoj tantričkoj realizaciji eshatološke Pojave, povezane sa dolaskom Utešitelja i dolaskom Žene. Samo na tom nivou moguće je pobediti tvorce „crnih piramida“. Priprema i organizacija tajnog rituala „crvenog kruga“ čini glavni zaplet romana.

Članovi Atlantis Magna približavajući se tom procesu, izvode simbolična putovanja, analiziraju mistične tekstove, pronalaze prave uzroke političkih transformacija, istražuju neobične aspekte istorije nekih starih evropskih porodica, dešifruju ezoterijske ideje (koje se kao slučajno procurela informacija pojavljuju u osrednjoj bulevarskoj literaturi), doživljavaju ljubavne i erotske veze, izloženi su mogućim atentatima, postaju žrtve otmica i mučenja, ali, sav taj specifični sadržaj zanimljivog, skoro detektivskog romana, koji se čita u jednom dahu, i precizno određuje međusobno povezanu vizionersku stvarnost Poslednjeg Događaja Istorije, pojave Velikog Evroazijskog Carstva Konačnog (Kraja), Regnum Sacrum ili Imperium Sacrum, razmišljanja su koja se razlikuju u svim aspektima modernog sveta.

Na nivou političkih zavera junaci romana su takođe aktivni i odlučni. Duhovna opozicija Nju Ejdžu, neospiritualizmu, čijim predstavnicima (od Alise Bejli do Tejar de Šardena i  Sai Babe) Toni d’Antremon predlaže da izgrade „okultni super-Aušvic, super-Majdanek“, projektujući na političku  opoziciju „novom svetskom poretku“, amerikanizmu i liberalizmu, da primorava „agente Bića“ da pletu mreže planetarnih zavera sa učešćem svih političkih snaga, opozicionih globalizmu. Palestinski teroristi, ilegalne grupe evropskih neonacista, socijal-revolucionari i članovi „Crvenih brigada“, potomci aristokratskih porodica puni mržnje prema demokratiji, oni koji tajno žele kraj epohe liberalizma, članovi italijanske mafije, golisti i frankovci, revolucionari Trećeg sveta, američki i azijski šamani, komunistički lideri, nemački bankari – svi oni postaju učesnici geopolitičkog projekta, usmerenog ka uspostavljanju konačnog Evroazijskog Carstva. Diplomatski prijemi, putovanja u inostranstvo, poverljivi pregovori i skupljanje informacija sačinjavaju politički vid zavere „agenata Bića“ i poseban siže romana, koji je pretrpan okultnim besedama i dugim ezoterijskim monolozima junaka.

Parvulesko ne gradi roman na osnovu tradicionalne šeme celovite priče, koja ima kraj. Specifično je da se roman prekida usred rečenice na 533 stranici. Sav pređašnji sadržaj čitaoca je približio sasvim blizu eshatološkom raspletu okultnog rata, ali… Tu se završava svet fikcije i počinje prava realnost. Većina likova u romanu su istorijske ličnosti, neki od njih su umrli, a neki su do danas živi. Knjige i tekstovi, koji su citirani u priči, stvarno postoje. Mnogobrojne epizode i prepričane legende takođe nisu izmišljene (premda mnoge jesu). Tipičan detalj: većina pomenutih imena u zagradi ima obeležene datume rođenja i smrti. Nakon čitanja „Zvezde Nevidljivog Carstva“ javlja se legitimno pitanje, šta smo to upravo pročitali? Roman? Fikciju? Fantastiku? Nadrealističku književnost? Ili, može biti, ezoterijski traktat?

Ili istinsko otkriće autentične pozadine savremene istorije, shvaćene iz pozicije metafizičke punoće u svom njenom obimu, sa one strane halucinacija, preko kojih se, ustvari, pojavljuju, sve banalne prozaične predstave, koje ništa ne razjašnjavaju i maksimalno su daleko od istine?

Sam Žan Parvulesko, u posveti, na ukrašenom primerku koji mi je poklonio, opisuje svoj roman ovako: „najtajniji i najopasniji inicijacijski roman, u kome Apsolutna Ljubav prepušta svoje finalno oružje Apsolutnoj Vlasti i postavlja okultne temelje budućeg velikog Evroazijskog Carstva Konačnog (Kraja), koje postaje identično Carstvu Nebeskom, Regnum Sanctum.“ Ni manje ni više.

Crveno-smeđi Šiva

Žan Parvulesko se u jednom od naših razgovora, kada sam mu govorio o značenju termina „naši“ u ruskoj političkoj terminologiji, veoma ozario i pokazao mi je mesto u jednom od svojih ranih romana (iz sredine 70-tih), gde on putem božijeg proviđenja, upotrebljava taj isti termin u zapanjujuće sličnom značenju. „Naši“ su za njega bili članovi „zavere Bića“, tajne mreže uticajnih agenata, koji su ujedinjeni zajedničkim okultnim ciljem, s one strane političkih razlika i koji se suprotstavljaju kosmopolitskoj i profanoj civilizaciji, koja je uspostavljena na planeti. Štaviše, moji italijanski prijatelji su mi poslali kopiju Parvuleskovog članka iz kraja 60-tih godina, u kome on govori o „evroazijstvu“, geopolitičkom projektu Kontinentalnog Bloka, o neophodnosti rusko-nemačkog saveza (obnavljanju pakta Ribentrop-Molotov), i čak o neophodnosti zbližavanja crvenih i smeđih u jednom revolucionarnom antiglobalističkom frontu! Kako su čudni tekstovi tog divnog čoveka, – popularni samo u svojstvu književnog stvaralaštva, a koji izazivaju blag pokroviteljski osmeh kod „akademskih“ tradicionalista, – iako sa proročkom vidovitošću, dugi niz godina unapred, opisuju ono što je postalo politička činjenica tek poslednjih godina, i to u Rusiji, toliko udaljenoj od Evrope…. Sve to navodi na prilično uznemirujuće misli u pogledu prave prirode tog briljantnog pisca.

Na kraju krajeva, ko ste Vi, gospodine Parvulesko, da li komadant Altavila? Ko god on bio, nesumnjivo je „crveno-smeđi“, ne samo zato, što su sve njegove simpatije na strani tajanstvene ženske figure, koju u nekim stvarno postojećim inicijacijskim organizacijama zovu „Crveno-Smeđi Jednorog“, Licorne Mordore. Ali treba primetiti, da francuska reč „mordore“ označava, preciznije rečeno, „crveno-smeđu sa zlatnim ili zlatnom nijansom“. Pored odvratnog i pogrdnog termina „crveno-smeđi“, kojim odavno žigošu najinteresantnije političke snage u Rusiji, postoji i kraljevska, veličanstvena nijansa te boje – kao završno eshatološko krunisanje Alhemijskim zlatom velike kontinentalne Evroazijske Revolucije, koju pripremaju i danas izvode „naši“, tajni i javni „agenti Bića“. Još jedan lik iz svete tradicije obeležen je tom bojom. Reč je o indijskom bogu Šivi, koga obredno zovu „crveno-smeđi“ i „strašni“. Karakter tog boga sličan je osobinama naših crveno-smeđih.

Da, ta stihija je užasna i rušilačka u svojoj spoljnoj manifestaciji. Ali upravo užasni crveno-smeđi Šiva je čuvar tajne Večnosti, razotkrivajući se u svoj svojoj punoći u trenutku Konačnog (Kraja) Vremena, negirajući svojom „strašnom“ pojavom početak „ere Vodolije“. Crveno-smeđi Šiva je zaštitnik tradicije sakralne Ljubavi, Tantre. One iste Tantre, kojoj je posvećena jedna od prvih knjiga Žana Parvuleska – „Milosrdno Srce Tantre“.

Agenti unutrašnjeg Kontinenta bdiju. Već se na noćnom nebu naše gnusne civilizacije pojavljuje čudesna Zvezda, koja svečano najavljuje skori preobražaj Unutrašnjeg u Spoljašnje. To je Zvezda Nevidljivog Carstva, Carstva po imenu Žan Parvulesko.

Aleksandar Dugin

Članak napisan 1994. godine, prvi put publikovan u novinama „Zavtra“, 1994. godine. (prim.prev.)

Tekst prevela: Radmila Krunić

[1] – u momentu kad je napisan članak (1994), Žan Parvulesko je bio još uvek živ. (umro 2010.), prim.prevod.

  Aleksandar Dugin, Francuska književnost, okultna društva, Žan Parvulesko, zavere