Ulogujte se / Kreirajte profil

Zvezdane Staze – religija

 





 

Ako krenemo od postulata da je moguće pronaći Boga na neuobičajenim mestima, složićete se da deluje čudno kada neko pronađe smisao gledajući televizijsku seriju. No možda to i nije čudno, jer gledajući, i analizirajući perspektivu ekipe koja iz avanture u avanturu ima za cilj otkrivanje ideja koje navode na razmišljanje, normalno je uvideti religijski prizvuk između redova. Naravno, sve zavisi od perspektive posmatrača, no ako dublje zađemo bez ikakvih predrasuda (nisam ni ja neki religiozni fanatik, no ostavljam ideju i priču da govore mesto mene. Nikada nisam voleo da svoje ideje i misli implementiram u već postojeće, već da dozvolim da me obasja druga strana pa makar se i ne složio sa njom na samom kraju). Iako i nije imala za cilj da privuče ljude različitih religija i opredeljenja, ako uđemo u srž analize, u jednom intervjuu pročitao sam da kreator, koga sam spomenuo u uvodu, Džin Rodenberi je prevashodno bio humanista koji je želeo serijom da prezentuje pozitivne i negativne aspekte ujedinjenosti i religije kao takve.

 

Kako Budućnost Vidi Veru

Danas, kada smo došli do trenutka apatične slobode i ideje da moral i nije baš nešto što bi moglo da nam pomogne ka budućim putovanjima i avanturama, većina serija koja je nastala na ovom trusnom i neplodnom zemljištu pričaju o opresiji, kontroli i negativnim aspektima religije. Sa druge strane, Zvezdane Staze, za razliku od njih, prezentuju stanovište da je moralnost i etičnost najbolja karakteristika čovečanstva. Samim tim, ne postoje ciljevi koji bi opravdali sredsva, i možemo reći da se ovom idejom vodi čitava franšiza, neka manje, neka više, ali Originalna Serija pogotovo. Ovo ume da deluje potpuno irelevantno ljudima koji su preko ove serije došli do ideje da je nauka jedini način da čovečanstvo napreduje, jer imamo primere ljudi koji su inspirisani Zvezdanim Stazama, krenuli putevima koji zahtevaju analitičko razmišljanje, eksperiment i ideju da čovečanstvo mora napredovati, prevashodno tehnološki a moral neka prati, ako uopšte ima snage za to.

No, svi znamo da najbolja naučna fantastika ne podrazumeva samo odlazak u svemir i susretanje sa nenormalno obučenim vanzemaljcima sa milion antena i ruku, mada to je ono što privlači na prvu loptu, priznajem. Stojim iza stanovišta da dobra naučna fantastika mora predstavljati kompletni odraz ljudskog društva, što bi značilo i religiju kao sastavni deo one druge strane čoveka. Naravno, ne govorim o fanatizmu, no vidi se kroz tanke niti i između redova, da se religiozne teme obrađuju suptilno i vezane su za srž serije koja ima za cilj da ovekoveči ono što čini čoveka, i analitičko i metafizičko. Možemo reći da u odnosu na hrišćanstvo, Zvezdane Staze su otvorene i idu ka tom smeru, s tim da ostavljaju nama da primetimo, jer ne žele na prvu loptu da se ograniče religioznim idejama. Ideja je da naučimo šta je biti čovek, a to znači prihvatanje moralnih i etičkih vrednosti koju vera dovodi sa sobom.

Ako posmatramo putovanja ka nepoznatom svemiru, ka onostranom mraku koji je tu da se osvetli čovekovom lučom i da ga natera da se zapita:

Zbog čega sam ovde, i šta se dešava.

Zar to nisu jedinstvena pitanja koje vera prezentuje kroz svoje okvire.

U Originalnoj Seriji imamo primere epizoda koje govore o religiji kao takvoj i prezentuju ideju da ona može biti sredstvo koje je tu da otvori ništavnog čoveka i dovede ga do sledećeg nivoa. U primeru epizode “Hleba i Igara“, ekipa iz Enterprajsa odlazi na daleku planetu gde Rimsko carstvo nikada nije propalo, te su ostala ista, mnogobožačka, sa kombinacijom tehnologije koja uvodi rijaliti gladijatorske bitke i robovlasništvo. Tokom epizode upoznajemo se i sa grupacijom za koju se misli da obožavaju Sunce (odlična igra reči Sunce kao Sun, no niko ne shvata da je u pitanju Sin kao Son). Na kraju, shvata se da oni nisu obična grupacija koja miluje zrake Sunca, već ljudi koji poštuju Sina Božijeg, ili Son Of God (savršena igra reči, moram ponoviti), što je direktna aluzija na hrišćanstvo i na ideju da je vera od samog početka imala pravilne ideje.

Sa druge strane, možemo pričati i o epizodama koje su prezentovale religiju kao opijum i ideju totalitarizma i potpunog odsustva humanizma u ljudima, da ne kažem stadu. Na primer, u epizodi gde se pojavljuje Landru kao Bog-apsolutista, koji mentalno i fizički kontroliše svoje poklonike u cilju dominacije. Njihove zombirane misli ostaju u ideji da je potrebno verovati u nešto, bez razmišljanja, i bez ideje progresa, i tada se prvi put susrećemo sa pričom koja je posle ovekovečena u filmu The Purge, gde je sve u blistavom redu i miru, dok ne dođe dan kada se svi bahanališu, bahate, ubijaju, siluju i izbacuju svoje životinjske porive. Naravno pričamo o običnim ljudima, malo imućniji imaju mogućnost da se zaštite, i sve to rade u cilju napretka koji ostaje isti godinama. I kada dođemo do rešenja da je Landru zapravo superkompjuter koji je programiran od strane altrustičnog čoveka koji nije umeo da prebaci ideju humanizma, i stoga planeta je postala otpad čovečanstva, ono što smo mogli da postanemo da nismo imali analitičko mišljenje koje nas je vuklo ka napretku.

Ima i drugih epizoda u kojima Star Trek kritikuje ideju religije kao opijuma naroda, jer iako se serija bori za sveopštu veru u čovečanstvo, postoji ogoljeni kriticizam ka nemogućnosti da se individua ovekoveči svojim JA, pa makar izabrao loše, ideja je da postoji sloboda, ili makar iluzija iste. Želeo bih i da pomenem neuspeli film (iz moje perspektive) ili bolje rečeno Star Trek V, koji je apsolutno trapavo želeo da nagovesti da čovek koji bezuslovno sluša gubi svoju humanost i nestaje, i da nema smisla raditi stvari bezuslovno, jer ipak ljudi smo, ne ovce, bez obzira na sve. U tom filmu paradigma Boga nalazi se u centru Mlečnog Puta, a prosvećeni terorista u liku Spokovog brata koji odbija logiku i ide srcem pre svega, želi da otme Enterprajs da bi stigao do izabrane planete koja je paradigma Edena, raja ili kako god.

Iako većina ljudi, ekipe, pa čak i oni koje smo pratili godinama pre i verovali u njihovu individualnost, staju uz njegovu stranu, na kraju dolaze do pustare koja nema ni R od onog raja koji se predstavlja čovečanstvu.

Na kraju Bog se predstavlja kao vanzemaljac koji je svojom kosmičkom manipulacijom uspeo da dovede bezglave pratioce samo u cilju da im otme brod i da nastavi dalje sa svojim zlim planovima. Naravno, moglo je to mnogo bolje da se prezentuje, no kroz film jasno vidimo opoziciju između krajnje logike i krajnje emocije kao ideje vodilje čovečanstva. Ni jedna krajnost neće dovesti do ultimativnog znanja, i to je ono što film može da kaže, sve ostalo iz moje perspektive je đubre, pogotovo kada se uporedi sa ranijim idejama.

Kroz lik Spoka možemo da vidimo otelotvorenje ideje da vera može biti nešto što će da vodi čovečanstvo, naravno u kombinaciji sa logikom, koja nije tu samo da bi je potisnuli, već da bi je iskoristili k novim znanjima. Njegova uzlazna putanja ide od osobe koja dehumanizuje svoju drugu polovinu sa ciljem da odbaci emociju kao takvu i da prihvati logiku svog vulkanskog porekla.  No, kako vreme prolazi, vidimo da on sve više i više preuzima i prihvata svoju ljudsku stranu i ta ideja dolazi do vrhunca u novim filmovima, gde se stari Spok pojavljuje novom i umesto da uz svoj pozdrav kaže već dobro poznatu repliku vulkanskog pozdrava, on umesto toga kaže “srećno” i nestaje.

A šta je to nego težnja da se pomire logika i emocija, strast i razum, vera i nauka.

Za P.U.L.S.E Stefan Megić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.