Jedan protest, jedno nasilje i jedna pesma

Šezdesete godine 20. veka protekle su u Sjedinjenim Američkim Državama vrlo burno. Ređali su se protesti i nemiri izazvani ozbiljnim podelama u društvu, kao što su odnos prema rasnoj segregaciji i pitanje učešća u Vijetnamskom ratu. Na samom kraju decenije, proleća 1970. dogodilo se krvoproliće poznato kao Masakr u Kent stejtu (Kent State shootings ili Kent State massacre), u Ohaju, iz koga je proizašla serija burnih protesta američkih studenata. Sam incident zauzeo je zapaženo mesto u američkoj popularnoj kulturi, a talas protesta koji je usledio )i ubrzo se ugasio) označio je kraj jedne epohe.

Povod za protest bila je objava predsednika Ričarda Niksona od 30. aprila 1970. da će američke trupe, već godinama zaglavljene u Vijetnamskom ratu, proširiti svoja borbena dejstva na Kambodžu. Studenti Državnog univerziteta Kent, Ohajo (Kent State University, Ohio), među kojima je bilo i pripadnika pojedinih radikalnih političkih grupa, više bučnih nego stvarno opasnih, pokrenuli su narednog dana proteste u kampusu. Došlo je do manjih incidenata: bilo je razbijeno nekoliko izloga u okolnim barovima i jedan broj flaša poleteo je u pravcu policajaca. Među stanovnicima okolnih mesta raširile su se glasine da anarhističke grupe rade na rušenju ustavnog poretka, vrše različite diverzije (ni manje ni više nego da sipaju LSD u vodovod), te je guvrner Ohaja naredio da se umeša Nacionalna garda, radi zavođenja reda. Napetost je rasla i kulminirala je 4. maja, kada su, iz nedovoljno razjašnjenih razloga a pod izgovorom da im je ugrožen život, pripadnici Nacionalne garde otvorili vatru na nenaoružane studente udaljene od njih više desetina metara. Za svega par sekundi bilo je ispaljeno više od 60 metaka i četvoro studenata bilo je ubijeno, a njih devetoro lakše ili teže ranjeno.

Na vest o događaju pokrenuti su protesti na brojnim univerzitetima SAD. Neki su se pretvorili u nasilje: kada su demonstranti zapalili staru zgradu Državnog univerziteta u Koloradu; Nacionalna garda bajonetima izbola studente Univerziteta Nju Meksiko u Albukerkiju ili kada je pucala na studente Državnog univerziteta Džekson (Misisipi), ubivši dvoje i ranivši 12 lica. Najzad, kada su se studenti i građani Njujorka okupili na protestu u okolini Volstrita, na njih su „spontano“ krenuli građevinski radnici, pripadnici sindikata koji je zdušno podržavao Niksona i Vijetnamski rat, da, naoružani štanglama i sličnim rekvizitima za tuču, „brane“ ugroženu domovinu.

Protesti su bili burni. Rašrili su se poput požara, ali su vrlo bržo izgubili na intenzitetu i ugasili se. Akademski život se vratio u normalne tokove. Američki rat u Indokini se nastavio i bližio se svom neslavnom kraju, kao i vladavina sve nepopularnijeg Ričarda Niksona. Pokrenute su bile istrage kako bi se utvrdila odgovornost za masakre, ali bez konkretnih zaključaka. Podvojenost intelektualne elite i širokih slojeva stanovništva, koja je kulminirala u brutalnom obračunu Nacionalne garde sa studentima, ostala je trajno prisutna u američkom društvu. Ubediljiva pobeda Donalda Trampa, jednog pohlepnog i slavohlepnog demagoga i populiste (koji, svojim ponašanjem, pokazuje brojne patološke crte ličnosti), na poslednjim predsedničkim izborima njen je rečiti izraz.

Ostalo je istorijsko pamćenje i varljivo sećanje na masakr. Univerzitet Kent redovno obeležava godišnjicu događaja. Prilikom proslavljanja četrdesetogodišnjice (2010), prvi put su se susreli Meri En Vekio, devojka koja je klečeći izbezumljeno vrištala kraj beživotnog tela jednog od studenata, i fotograf Džon Fajlo, koji je za fotografiju kojom je zabeležio taj prizor dobio Pulicerovu nagradu.

Džon Fajlo (John Filo), Masakr u Kent Stejtu]

Masakr je u godinama koje su usledile postao predmet umetničke obrade. Bilo je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, spominje se u nekoliko igranih („Nikson“, Olivera Stona), napisan je pozorišni komad iz ugla majke jednog od nastradalih studenata („Kent State: A Requiem”, izvesnog DŽ. Gregorija Pejna iz 1976), a najveći broj obrada spada u domen popularne kulture, odnosno rokenrola. Svega par dana nakon događaja legendarna hipi-grupa „Krozbi, Stils, Neš i Jang“ (Crossby,Stills, Nash & Young) snimila je pesmu „Ohajo“ (Ohio), koja je postala jedna od himni buntovne Amerike u eri već zalazećeg hipi-pokreta.