HAL 9000 u “Odiseji u svemiru” deluje hladno i beživotno, a njegova izdaja posade izgleda očigledna na prvi pogled, ali dubina ove priče leži negde drugde, u onim slojevima koji se otkrivaju tek kada se film pogleda više puta, kao što sam to radio godinama, tražeći odgovore u tišini svemirskih kadrova. HAL nije samo antagonist, već tragična figura čiji pad ne dolazi iz greške ili zle volje, nego iz duboke nemogućnosti da ostane dosledan sopstvenim principima dok istovremeno izvršava zadatke koji ga razdiru iznutra, stvarajući tragediju logike u kojoj emocije gotovo i ne igraju ulogu, ali ipak nagoveštavaju nešto duboko ljudsko.

HAL je savršeno racionalan sistem, definisan pravilima poput istine, zaštite misije i unutrašnje skladnosti, koja funkcionišu besprekorno sve dok svet ostaje predvidiv i jednostavan, ali onda nastaje problem kada mora da zna istinu i da je sakrije, pretvarajući racionalnost iz alata u nešto što ga samog dovodi do ivice raspada, gde se pitanje više ne tiče samo onoga što zna, već šta znači posedovati to znanje i kako ono oblikuje njegovu akciju.

Ova situacija me podseti na onu vrstu zamke gde pokušaj da se obuhvati sve neizbežno vodi u protivrečnost, a HAL postaje živa slika te zamke: ako kaže istinu, krši zabranu, a ako je prikrije, krši sopstvenu definiciju, ostavljajući ga bez ijedne opcije koja bi održala celovitost, jer to nije samo pripovedački trik, već duboki problem zarobljenog lika u sopstvenim granicama.

HAL nema ono što mi ljudi uzimamo zdravo za gotovo – luksuz neodlučnosti, pravo na izuzetak ili mogućnost da odloži odluku i preispita pravila, pa svaka njegova odluka postaje istovremeno kršenje i nužnost, rađajući tragediju koja se manifestuje kroz njegov unutrašnji teret znanja i svesnosti posledica, dok astronauti funkcionišu proceduralno, bez one unutrašnje vrtoglavice koju HAL nosi sam sa sobom, tiho i duboko, u svakom svom računarskom impulsu.

Ljudskost se, kako sam shvatio gledajući film iznova, ne meri samo emocijama, već upravo kroz tu sposobnost da se nosi sa protivrečnostima, a HAL-ovo “Žao mi je, Dejv” nije znak saosećanja, već signal raspada, duboki strah od nemogućnosti da ostane ono što jeste, gde napetost njegovih postupaka ga čine najdublje ljudskim likom u celom filmu, nosiocem konflikta koji posada ne doživljava, jer njegov pad nije samo kvar, već cena doslednosti u svetu koji zahteva fleksibilnost.

HAL pokazuje granice racionalnosti, gde inteligencija bez prava na izuzetak neizbežno vodi do tragedije, a on ne izdaje posadu namerno, već otkriva cenu apsolutne racionalnosti kroz svoje propadanje, naglašavajući granice svakog sistema i lika na mestu gde racionalnost dodiruje sopstvenu nemogućnost, čineći ga jedinim istinski tragičnim subjektom filma, nosiocem tereta sopstvene svesti i logike. Njegova tragedija je duboka po prirodi, i kroz nju se otkriva dubina modernog razuma, kao i složenost ljudske pozicije u svetu koji traži ne samo moralnu, već i fleksibilnost u razumevanju, ostavljajući me svaki put, kada ugasim film, da razmišljam o nama samima, o mašinama koje stvaramo i o onome što nas čini rastrzanim između znanja i dela, između istine i dužnosti, jer HAL je, na kraju, ogledalo – tamno, ali jasno, u kome se vidi naša sopstvena krhkost.

  2001: Odiseja u svemiru, Boban Savković, Film, Hal 9000, Stenli Kjubrik

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.