Ovo nije spočitavanje studentima – njihova hrabrost, kreativnost i solidarnost bili su izuzetni, a posramili su i generaciju profesionalnih političara i aktivista. Međutim, sama hrabrost nikada nije bila dovoljna da obori režim. Postoji ogroman jaz između mobilisanja društva i transformacije njegove strukture, a upravo u tom jazu autoritarni režimi opstaju. Jedno je dizanje morala, a nešto sasvim drugo je dizanje revolucije.
Jedan od čuvenih mitova o nenasilnim protestima je onaj o „3,5 odsto“ Erike Čenovet i Marije Stefan. Prema ovim politikološkinjama („Zašto građanski otpor radi?“, 2011), nijedna vlast u istoriji nije preživela dugotrajnu nenasilnu kampanju u kojoj je učestvovalo više od 3,5 odsto stanovništva (dok je nasilno delovanje često neuspelo ili kontraproduktivno). Ovaj „nalaz“ je postao viralan i krajnje popularan (i među studentima i njihovim profesorima u Srbiji) zato što je ulivao nadu. Uz to, demonstrantima je dao precizan broj kojem mogu da teže. I sad, protest u Beogradu 15. marta višestruko je premašio taj prag – kad ono, međutim. Ali, i sama Čenovet je uputila na oprez kada je reč o tumačenju njenog istraživanja, upozorivši da „3,5%“ nije (strogo) naučno dokazana činjenica niti recept za smenu vlasti. Prvo, Čenovet i Stefan su govorile o kontinuiranom „građanskom otporu“ a ne „protestu“. Drugo, ovaj postotak je istorijski obrazac, a ne garancija. On važi u različitim političkim kontekstima (demokratije, krhke države, autoritarni režimi) ali se kruni kada se primeni na ono što politikolozi Stiven Levitski i Lukan Vej nazivaju „kompetitivni autoritarizam“ („Izbori bez demokratije: uspon kompetitivnog autoritarizma“, 2002). Takvi režimi održavaju izbore, tolerišu određeni nivo opozicionog delovanja, i zadržavaju fasadu demokratije – dok sistematski nameštaju pravila igre u sopstvenu korist. U pitanju je nešto suptilnije od puke diktature, i u mnogim aspektima teže za uklanjanje. U pitanju je i školski primer Srbije pod Vučićem.
Čuveni američki politikolog Džin Šarp napisao je trotomnu i veoma uticajnu „Politiku nenasilne akcije“ (1973), kao i studiju o rušenju diktatura („Od diktature ka demokratiji: Konceptualni okvir za oslobođenje“, 1994). Bio je i osnivač „Institucije Albert Ajnštajn“ i više puta nominovan za Nobelovu nagradu za mir. I sad, Šarp ističe da se svaki režim pre svega oslanja na sledeći skup „stubova podrške“: (1) lojalnost bezbednosnih snaga, (2) saradnju ekonomskih elita, (3) pasivnost državnih službenika, i (4) poslušnost državnih medija. Zvuči poznato? Ključni strateški zadatak svake pobune ili ustanka zato nije samo da ispuni trgove i ulice ljudima – već da potkopa ove „stubove podrške“, jedan po jedan, dok se cela struktura ne uruši pod sopstvenom težinom. Posmatrano kroz ovu prizmu, protesti u Srbiji jesu postigli nešto impresivno – ali nedovoljno.
Ostvarene su značajne simboličke pobede. To su hapšenje par ministara i pad Vlade Miloša Vučevića, proboj medijskog mraka za mnoge kategorije stanovništva, i talas solidarnosti koji je presekao klasne i ideološke podele na način koji srpsko društvo nije videlo čitavu generaciju. Masovni protesti su imali ključnu ulogu u političkoj socijalizaciji, mobilizaciji i osvešćivanju, odnosno oslobađanju od straha i ogoljavanju prirode režima. Jer dotični je na proteste odgovorio brutalnom represijom i otvorenim državnim terorom. Ali, „temeljni stubovi“ Vučićevog režima nisu pali, a verovatno ni napukli. Naime, bezbednosni aparat je ostao lojalan – i dodatno napumpan „ultralojalistima“. Zatim, osim par pojedinačnih (iako važnih) izuzetaka, zaposleni u javnom sektoru nisu prešli na drugu stranu. A verovatno se radi o broju od oko 700.000 ljudi čija su radna mesta direktno ili indirektno povezana sa Srpskom naprednom strankom. I parlamentarna većina vladajuće koalicije ostala je stabilna, bez ijednog značajnog prebega.
Ekonomske elite ćute kao buve u krasti i sarađuju kao da se ništa naročito ne događa – a pokušaji organizovanja generalnog štrajka nisu uspeli. Najzad, i državni i paradržavni mediji (p)ostaju ultralojalni, uz dodatno gušenje ili najavljeno zatvaranje preostalih nezavisnih medija. I ništa to nije slučajno. Jedna od najčešće proučavanih odlika kompetitivno autoritarnih režima jeste njihova sposobnost da patronažu raspodele toliko široko i toliko duboko da otkazivanje poslušnosti postane lično pogubno. Kada je cena promene strane naš posao, vrtić za našu decu, a možda i naša sloboda, matematika lojalnosti se menja – bez obzira na to šta privatno mislimo. Nezadovoljstvo ljudi je (od)uvek golemo – a revolucije su krajnje retke pojave. Uostalom, pod tvrdom čizmom decenijama opstaju i režimi u Rusiji i Belorusiji, Severnoj Koreji i Iranu. A čizma sa mekanim đonom je još žilavija.
