Sitničarnica “Kod srećne ruke” – Goran Petrović

Ima li lepše knjige kojom se ulazi u Novu godinu? Za mene nema. Roman koji je prava draguljarnica reči. Pisac koji je stvorio pisca (lik Anastasa Branice), koji je stvorio najlepše zdanje – čudesnu vilu, otvorenozatvorenožutu , sa svim posebnostima u enterijeru same kuće, i eksterijeru koji uključuje brižno negovane vrtove i svu okolnu prirodu daleko, daleko, dokle je njegov pogled mogao da dopre, do one “reke i horizonta”, i sve to toliko podrobno opisao, potanko, uz sve detalje u svom romanu prvencu “Moja zadužbina”.

Nije ovo prvi roman o pisanju, tj. o postupku stvaranja romana, a nije sigurno ni prvi o čitanju, ali je možda prvi koji se na ovakav način pozabavio prepletenošću duša koje čitaju istu knjigu u isto vreme, bez obzira gde se nalazile. Oni se u knjizi susreću i žive sasvim novu dimenziju života…

Ovo je takođe i roman o ljubavi, odnosno ljubavima, posebno onim neuzvraćenim, ili ako i uzvraćenim – neostvarenim. Pisac ih je nazvao – zaludnim. Odlični primeri su: na prvom mestu Anastas Branica uz čiju ljubav prema Natali Uvil je i ponikla jedna od najlepših kuća na svetu u posebnom romanu koji, sem opisa prirode i stvari, nema ni likova ni radnje; Natalija Dimitrijević koja se krišom cela posvećuje ljubavi prema Anastasu, pa čak i nakon njegove smrti ostaje verna sećanjima na njegovo postojanje i čuva primerke njegove knjige; gospodin Pokimica koji iz zaludne ljubavi prema Nataliji Dimitrijević praktično više živi u toj knjizi nego u stvarnosti, kao baštovan, ne bi li joj bio bliže i srcu joj omilio, pa makar i u starosti kad je kod nje nastupila demencija, pa on počinje da se ogleda u njenim spokojnozelenim očima; Kosana koja radi za Pokimicu i nada se stalno da će je on primetiti i gledati kao ženu, a ne samo kao drugaricu – koleginicu… Može se primetiti da je posredi pravi lanac neuzvraćenih i mahom tajnih ljubavi.

Taj lanac ćutnje, skrivene žudnje, “ni po koju cenu otkrivanih osećanja” će na kraju knjige prekinuti jedan par. Osećanja će biti saopštena i konačno uzvraćena, bez odlaska (kao što je nažalost Natali Uvil Anastasu uzvratila ljubav “u literaturi”, a u stvarnosti otišla u udala se za drugog) i to dvoje će pronaći svoje mesto ispod Sunca – i u literaturi i u zbiljskoj dimenziji, i čak će i “probiti” liniju horizonta, ploveći u istom čamcu – dok on vesla, ona će čitati iz sveščice, koju drži na kolenima, sve te sačuvane reči, otrgnute od zaborava, za večnost…

Bogatstvo u stilu, u postupku uvezivanja svih likova u knjizi, u leksici (pravo pravcato bogaćenje rečnika), u razumevanju tuđih i svojih osećanja koje neizostavno dovodi čitaoca do katarze…

Knjiga koja se pamti, koja se voli, koja živi i živeće dugo, jer ovo je lepa književnost čiji sjaj ne bledi i ne iščili vremenom, a u to se uverava, iznova i iznova, svaki novi čitalac.

Jasna Jeremić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Goran Petrović, Jasna Jeremić, Književnost, Sitničarnica “Kod srećne ruke”, Srpska književnost

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.