Jednostavan i svoj. Tako sam uvek doživljavala Milutina Petrovića. S njim je prijatno sarađivati i razgovarati jer je topao i iskren čovek, ali to ne znači da će vam uvek biti udobno, jer ume da vas zamisli svojim stavovima i pomeri svojom direktnošću. Filmski reditelj, rok muzičar, profesor na beogradskom Fakultetu dramske umetnosti, rođeni Dorćolac, čovek koji kaže da filmovi treba da budu veći od života. Režirao je igrane filmove „Zemlja istine, ljubavi i slobode“, „Jug-jugositok“, „Agi i Ema“, dokumentarni film „Novo je da sam zlostavljana“, pozorišnu predstavu „Trinidad“, TV seriju „Dome, slatki dome“, svirao u grupi Heroji.

Nedavno je objavio knjigu 52 idealna filmska vikenda čiji se delovi kao kolumna mogu čitati u „Blicu“, a sa novoformiranom grupom Eldorado napravio je album sa 12 novih pesama i 30. novembra u Domu omladine u Beogradu očekuje ih koncert. To su bili i povodi za naš razgovor.

Knjiga „52 filmska vikenda“  predstavlja svojevrstan vodič  kroz istoriju filma, ali i tvoj intimni leksikon filmske umetnosti. U odnosu na tvoje poznavanje filma,  početnu motivaciju i rezultat koji je sad pred nama, šta ti se čini da će čitaoci i filmofili pronaći u njoj i čime će im biti obojeni ti vikendi?

Lični, potpuno subjektivni vodič kroz istoriju filma… To je možda i neka vrsta pedagoškog eksperimenta, inovacija u komunikaciji te vrste. Ove knjige koje preporučuju 501 ovakav ili onakav film, 1000 filmova koje morate… i sve to, one su nekako bezlične, očigledne, očekivane u svom pridikovanju čitaocima. Možda je u eri novih medija vreme za drugačiji razgovor? Ovo je moj pokušaj. Ćao, ja sam taj i taj i vodiću vas kuda ja mislim da treba ići. Ne krijem se iza institucije katedre, neke titule ili navodno objektivnog mišljenja. Samo objekti su objektivni. Ovo je moja lična tura po “Aladinovoj pećini” filmskog blaga. Uplatiš aranžman ili ne, tvoj lični izbor…

U knjizi se nalaze najrazličitiji filmovi po žanru, vremenskom periodu kad su nastali ili po autorskom pečatu. Ipak, rekao si da je to u izvesnom smislu “odbrana Holivuda” – zašto?

Holivud je reč koja se danas tako lako izgovara sa prezirom. Mislim da je to nepravda. Holivud je film na način na koji su veliki ruski romani književnost.  Tamo je manje više sve nastalo, tamo je doživelo svoje vrhunce i tamo lagano umire… Kada izabereš stotinjak najlepših rubina iz Aladinove pećine, videćeš da je većina brušena u Holivudu. Naprosto je tako…

Drugi deo knjige je sastavljen od eseja, u kojima podsećaš na početke filma i same njegove tehnologije. Takođe u više navrata ističeš njegovu alhemiju  i magičnost, i potrebu čoveka da tom magijom bude obuhvaćen. Šta je, u tom smislu, za tebe suština sedme umetnosti i kako on korespondira sa stvarnošću?

Ceo drugi deo knjige se bavi tom temom, ali da pokušam da odgovorim ukratko: Suština filma je u stroboskopskom efektu koji je u srcu tehnologije filmske kamere i bioskopskog projektora. Reč stroboskopija znači vrtlog posmatranja i o tome se zaista i radi. O vrtlogu u koji nas uvlači naša potreba za posmatranjem, na svakom nivou, od perceptivnog, do filozofskog…

Gledaoci često kažu – uh, kako dobra priča/scenario ili pak: sjajno snimljen film – čista poezija…Šta je bliže tvom senzibilitetu – narativnost filma ili njegova likovnost i simbolika? Ili to nema veze, ako “magija” proradi?

Film je likovna umetnost, ali kod njega su slike kao zvuci u muzici – imaju svoje trajanje i ritam kojim se smenjuju. A priča je figuracija cele stvari. Filmski jezik je važan zbog toga što u sebi ima sve te elemente. Ali posle više od sto godina kako je osnovni esperanto celog čovečanstva zaslužio je da ga ne objašnjavamo drugim jezicima, već njim samim. Film je film i to svako dete razume.

Tvoj omiljeni film i zašto?

“Konan varvarin”, Džona Milijusa. Pa, jako je teško to objasniti, na primer nekoliko delova ove knjige se baš time i bavi… Ali recimo, zato što je Džon Milijus jedan od najvećih reditelja svih vremena, A Konan je njegov najspetakularniji film. Ali oprezno sa ovim filmom, može se naći u puno varijanti i svaki put je kasapljena originalna verzija, tako da ne odgovaram za montažnu verziju na koju naletite u ovom suludom svetu u kome vas i NGO Kurta i NVO Murta “štite” od “nasilja” i  umetnika poput Milijusa.

Na promociji si rekao da si, na neki način, knjigom želeo da film kao umetnost  demistifikuješ. Odakle ta potreba, šta to znači? Da li misliš da je mistifikacija trenutno tu najvidljivija ili postaje opšte mesto u umetnosti ili barem u tvom poimanju umetničkog stvaralaštva?

Celog svog života zgranut sam niskim nivoom mistifikatora. Mistifikacija je kafić u koji izlaze netalentovani foliranati. ’Oćete mistifikaciju? Pa dobro, evo da vam objasnim šta radi grajfer u filmskoj kameri. To je mistično, to je “na granici saznanja”. Palite vi sa amaterskim psihoanalizama i Mekluanom za početnike kumrovačke omladinske škole…

Rober Breson, čije su meni opservacije vrlo zanimljive, govorio je da  slike emocijom puni neka njihova unutrašnja povezanost, da se drama razvija iz razvoja nedramatičnih momenata, odnosno da za poezijom ne treba juriti i da psihologija otkriva samo ono što ume da objasni, pa je ne treba koristiti. Da li se u tom smislu slažeš sa Bresonom?

Sa Bresonom se slažem i onda kad se sa njim ne slažem. Onu njegovu knjižicu čitam već stoti put. To je za mene filozofija o filmu rečena kroz poeziju. Pa da, psihoanaliza je nešto poput analize uzorka čovečijeg mentalnog izmeta (stolice), a film je magnetna rezonanca ljudske duše, tako ja razumem Bresonove reči…

Kažeš da je „čin gledanja filma manipulacija od koje je teško zamisliti veću“.  Možeš li da uporediš tu vrstu manipulacije sa iluzijama u koje nas uvlače druge umetnosti i manipulacijama u koje nas uvlači savremeno doba  putem politike i medija?

Nisam siguran da sam ja neko koji treba da ide tamo… Da ja to objašnjavam… samo smatram da kada mislimo da smo sposobni da sagledavamo stvari, da vladamo našim znanjem i da kontrolišemo svet oko sebe i nas same u njemu, da se tada grdno varamo. Mi smo mehurići u mehuriću punom tajni. To što mi mislimo da vidimo i znamo o sebi i svetu oko nas je kao neka bajka puna uslovnosti oko kojih smo se kaobajagi dogovorili. Sve je to jedan toliko komplikovan algoritam, da mislim da su umetničke forme neophodne “dijagonale” i poluge bez kojih ne vredi pokušavati. Umetnost je raketa za odlazak u druge galaksije. Ona je sledeća velika stvar u evoluciji naše vrste. Politika i njihovi primitivni mediji su demoni koji se motaju naokolo i komplikuju lepotu postojanja.

Filmom se baviš  sa stvaralačke, i sa teoretske, i sa pedagoške strane i kažeš da je film mogućnost najviše komunikacije. U odnosu na prodor novih tehnologija, ali i drugačijeg načina razmišljanja i komuniciranja novih generacija, kako vidiš budućnost filma, u kom pravcu se menja forma izražavanja stavova i emocija?  

Film je bio najviši oblik jezika. Sada je već prošlost. Filmu je sada mesto u visokoj kulturi, pored opere, baleta i klasičnog teatra. Tačno tamo gde je naša nova Kinoteka, pored Kolarca i Filharmonije.  Film je jezik koji smo već morali da naučimo. U Francuskoj se danas osnovi filma uče u obdaništu, a za retrospektivu Pazolinija su redovi na ulasku u projekcione sale Pariske kinoteke. Mi smo malo zaostali u reprizama “Boljeg života”. Zaostali bar nekoliko decenija, po našem starom običaju. Visoki oblici komuniciranja su sada u magmi video igrica, interneta i mobilne telefonije, ali to je dugačka priča…

Kako snimati film u Srbiji s viškom nebrige i manjkom para?  

Danas se filmovi ne snimaju samo zato što ljudi nemaju šta da kažu. Danas bi moralo da se snima 1000 fimova godišnje samo u Beogradu. Ko pristane da su mu pare problem taj pristaje da je sluga djavola.  Kakve crne pare, da neko ima šta da kaže rekao bi pa makar pisao na marginama knjige u logoru. Uzmeš mobilni i snimiš. Lap top od 500 evra i izmontiraš. Skandalozno bezobrazno je danas tražiti da se neko brine za  to da snimiš film. Pozajmi iPhone i snimi ga.

Jednom si rekao da su, za tvoj ukus, oni koji opstaju na ovdašnjem filmskom bojištu možda previše oportunisti.  Zameraš li im? Zameraš li vremenu koje je to omogućilo? Gde su tvoje granice pomirenja i prihvatanja, činjenja ustupaka?

Kao mlad sam imao problem da shvatim koliko je oportunizam važna energija svuda naokolo. Moji uzori su bili tvrdi pa sam se čudio i prilično besneo. A sad sam navikao. Malo mi je krivo što prolaze vozovi, ali nije važno… “Oprtunizam maskiran u beskompromisnost” to je definicija savremenog uspešnog alfa mužjaka u Srbiji. Paćenik koji se suštinski nikome ne zamera, dobar je sa “kneževima” ali mu to nije dovoljno nego ima histeričnu potrebu da glumi beskompromisnog revolucionara i zajebanog dasu.

Na kojim muzičkim tragovima se bazira i šta za tebe predstavlja projekat „Eldorado“ – nastavak muzičke karijere, plod dobrih vibracija rock&roll istomišljenika, poruku savremenoj muzičkoj sceni?

Rock&Roll je mnogo dobro zezanje! Lepo je dok vežbaš, još lepše dok ga snimaš, najlepše kada se dešava uživo. To je dovoljan razlog za veselje, ali uz sve to čini mi se da ovde kod nas nema dovoljno pesama, hitova, spotova, koncerata te vrste.  Mnogo ljudi je umrlo, mnogo umorno, potrošeno. Mnogi su se uspavali. Čini mi se da je potreban jedan takav bend kao što smo Zdenko, Duda, Rista i ja. Mladi su fenomenalni, ali za scenu su potrebni “odrasli” bendovi. Iskusni, a da nisu odlepili, hehe…

„Eldorado“ su kritičari nazvali „urbanim duhom Beograda“. Šta ti misliš i šta je za tebe duh Beograda, i opstaje li još uvek?

Pa same te reči su se potrošile, ali suštinski, sve što nam se desilo može se objasniti i sudbinom i odnosom nacije prema tom dominantnom duhu naše prestonice. Ja sam svakako jedan od živih eksperata za tu oblast i znam da je “beogradski čovek” kategorija koja postoji na ovom ušću još ok keltskih naselja. Bez prestanka. I postojaće dok je sveta i veka. To nije neka zavičajna, anahrona, lokalna priča. To je baš veza ljudi sa kosmosom. Beograd je jedan važan energetski čvor na ovoj planetici . Eldorado je Beograd.

A baš sam htela da te pitam šta je tvoj Eldorado i jesi li ga našao?

Pa to ti kažem, he he… Kao u nekoj Tagorinoj pesmi, alegorijski Eldorado ti je uvek pred očima. Samo treba da središ svoj “vrtlog posmatranja” i eto ga!

 http://eldoradobend.bandcamp.com/

za P.U.L.S.E: Tatjana Venčelovski

  Film, Milutin Petrović, Razgovori, Tatjana Venčelovski