Велика Британија је скочила из тигања у ватру – На изборима за Доњи дом Британског парламента енглески про-ЕУ блок је уверљиво поражен. Вербални грађански рат који у Великој Британији траје од референдума у јуну 2016. завршен је. Сада је на Шкотланђанима и северноирским католицима да одлуче хоће ли мирно прихватити неумитни Брегзит, или ће вербални рат пренети у вишу фазу директног непријатељства. Да у ове три и по године није озбиљно рањена Брегзит-мрцварењем, ЕУ би рекла да јој је свеједно.
На први поглед, ствар изгледа готова, али није. Брегзит поседује још довољно потенцијала да политички ослаби и повреди Европску унију, угрози оно мало кохезије која још повезује чланице, доведе у питање остатке солидарности и заједничког идентитета и, најгоре од свега из визуре Србије и Црне Горе, блокира сваку мисао о даљем проширењу.
Српско државно бивствовање на рубовима, границама и између граница Европске уније обогаћено је још једном фасетом жртве, која кумулативно расте од петог круга проширења 2004.
Србија је сада добила само једно поглавље од Уније, зато што је Унија дубоко трауматизована властитом политиком проширења, али не зна како то да каже, а да не призна да се због ње данас нашла у ситуацији борбе за опстанак.
Чак четири земље из великог проширења 2004. (укупно десет земаља) нису по духу спадале у ЕУ. Пољска чак није ни хтела у ЕУ, њен улазак је политички и финансијски изнела Немачка на својим леђима. Историјски разлози за такво понашање Берлина леже на длану – с једне стране грижа савести према Пољацима, с друге освета над Русима, рационално и ирационално, дупло-слатко везано.
Ових петнаест година су Пољска и три балтичке земље остале опционе чланице ЕУ, којима прекоатлантске војне интеграције више леже на срцу од политичких европских. Проблеми у међусобним односима су структурне природе – док је ЕУ по дефиницији мировни пројекат који се повремено забавља идејом рата, те четири земље су у потрази са војним пројектом који се повремено забавља идејом мира.
Отварањем врата Бугарској и Румунији 2007. ЕУ је донела још једну политичку одлуку; 2013. уласком Хрватске такође. Све три земље су, нека више нека мање, али у релативно стабилној кривуљи, остале у потрази за војним пројектом који се повремено бави идејом мира.
А онда је дошла 2016. са Брегзитом, и ЕУ је полако почела да схвата да Лондон неће изаћи из Уније докле год постоји нешто из чега се може изаћи.
Једном, други, трећи, чак и четврти пут, продато
Споља гледано, српске европске аспирације су четворострука жртва европске политике проширења. У процентима би се рекло, 40 одсто, заједно са мађарским случајем читавих 50 одсто из проширења 2004; по сто одсто из проширења 2007. и 2013; негде 33 одсто из проширења 1973, кад је у Унију након дугогодишњег отпора Француза ушла Велика Британија (са њом: Данска и Ирска).
У суштини, против Београда је статистика проширења ЕУ. Макрон је само обичан администратор касно пробуђеног Унијиног инстинкта за самоодржањем.
Изнутра гледано, европска Србија је комунистичка, Титова и Милошевићева жртва; актуелно она је жртва револуционарно-анархистичког духа који се у стилу што горе то боље ваља улицама – али све су то ствари на које ЕУ нема директног политичког утицаја.
Раздирана центрифугалном силом, ЕУ објективно није у стању да више икоме чини политичке услуге.
Црна Гора је већ везана преко НАТО савеза, ту за ЕУ нема штете. Србија је мала, демографски све мања, географски и економски стоји чврсто у Европи; склона Русима, али више емотивно и атмосферично него у смислу радикалне политике која би је раздвојила од ЕУ. Свеједно да ли фактички или у комплексном геостратешком склопу, Србија је већ део Уније – само без права гласа и утицаја. Ни ту за ЕУ нема штете.
Четири ране проширења стоје отворене на телу ЕУ. За пету Унија нема стрпљења, воље и намере. Барем кад је реч о ставу Париза и Берлина, ЕУ доживљава српско чланство у терминима још једне погрешне одлуке.
Србија је сада добила само једно поглавље, зато што Велика Британија излази и односи сва своја поглавља из 1973, зато што Пољска, Балтик и Румунија злоупотребљавају своја поглавља ЕУ, зато што је Мађарска погазила нека од својих поглавља, зато јер се Бугарска нашла у позицији да уцењује, а Хрватска изборила за право да буде игнорисана, без обзира на то шта направи.
Србија је нашла у незахвалној ситуацији да се истовремено бори са политичким последицама властите и туђе кривице. То је структурни комплекс са потенцијалом да активну политику Београда претвори у збуњену пасивност.
Куда ићи? Па тамо где географија води и историја обавезује. Мишљење дела српског електората да се “не иде тамо где нас не желе” не добацује ни до обичне утехе. Такав став подразумева претпоставку да су све земље улазиле у ЕУ мотивисане вером у бољитак, а нису – неке су улазиле јер их је само чланство могло спасити од хировитости, зловоље и малициозности ЕУ.
Борис, или шта са празном столицом?
Док су Британци прошлог четвртка гласали за национални парламент, у Бриселу се одржавао закључни годишњи самит Уније. Док су Британци били посвећени себи, ЕУ је била посвећена климатским променама.
У Лондону су победили “брегзитери”, у Бриселу Пољаци. Такав се утисак стиче након извештаја са скупа у Бриселу, који је завршен додељивањем права Варшави да се не држи климатске политике ЕУ.
Сви, како год присиљено и без ентузијазма, на једну страну, Пољска на другу.
“Пољска тријумфује, добила климатски рабат”, коментарише аустријски дневник Пресе.
Коме је од медијских извештача немачког говорног подручја било превише те крње симболике, концентрисао се на симболику скоро митских димензија – празну столицу за округлим столом шефова држава и влада ЕУ.
Британски премијер Борис Џонсон је у старту најавио да не долази, зато што је његово присуство у Лондону неопходно. За организаторе бриселског самита се поставило питање – шта са британском столицом?
Питање је наравно протоколарно, али уједно и искрено признање да је протокол брза, видљива продукција политике симбола и митова.
Шта са столицом за округлим столом – то је питање из фундуса симболичке политике.
Шта је за краља Артура значило кад му се неко од витезова не би појавио за столом? Или је мртав, или се тајно састаје са краљицом Гиневром.
Шта је у раној хришћанској и средњовековној уметности значио иконографски мотив хетимасије, празног трона? Чекање на Исусов повратак.
Шта у популарној култури значи празни престо? Он је знак страхопоштовања. Ко је гледао Толкиновог “Господара прстенова”, зна да је “краљ” Денетор само управитељ, стјуард, мајордомус Минас Тирита, који и физички седи на столици испод празног трона.
Трансфером из мита у политику, празна столица је са собом донела и непожељни смисао да нешто не иде како треба. Тако је на глобалном нивоу модерне политике рођено неформално друштво за борбу против празних столица.
“За новог председника Европског савета Шарла Мишела ствар је била јасна: празне столице се неће толерисати. Пре него што су познати резултати британских избора, не сме се створити симболика да су Британци већ отишли. Неки су гајили наду у другачији исход, веровали чак и у понављање референдума о Брегзиту. Празна британска столица би само непотребно провоцирала. Уместо малодушности, тражили су се јединство и хармонија” (аустријски Стандард).
За проблем празне столице Брисел је нашао креативно решење: Борисова столица је напросто склоњена, а друге распоређене лежерније да се покрије рупа/симболичка рана Брегзита на Унијином телу. На лету у непознато, представници осталих 27 чланица су без доплате одједном пребачени из економске у бизнис класу.
Шпигл: “Гуске су гласале за Божић”
Иако не тако монументално као иконографија празне столице, и мотив гуске се проминентно појављивао у културној историји. Крајем четвртог века су гуске спасиле Рим од келтске најезде, али не задуго. Само неколико година касније су ћутале кад су Западни Готи прегазили Рим.
Из истог времена је и прича о Мартину, бискупу из француског Тура, свецу кога славе и католици и православни. Мартин није желео одговорност бискупске столице, па се сакрио у шталу, али су гуске тако гакале, да га је црквена делегација лако пронашла.
Читава данашња самостална Хрватска израсла је из мита о “гускама у магли”, политичкој дијагнози коју је Стјепан Радић користио да опише улазак Хрвата у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца 1918. У годинама 90/91. била је то једна од најчешћих политичких метафора у Загребу: “гуске у магли”, технички термин за судбину петорице посланика Хрватске сељачке странке – Пуниша Рачић је тројицу убио и двојицу ранио у београдском парламенту 1928. године.
Гуске, каже једна британска пословица, не би никад гласале за Божић, јер тај дан познаје само печене гуске.
Шпигл: “Каже се, гуске не гласају за Божић. У Великој Британији се прошлог четвртка догодило управо то, гуске су гласале за гушчје печење, а сад се надају да ће се друштво за столом на време одлучити за вегетаријански мени. Борис Џонсон је тријумфално победио. Поражени су пристојност, искреност и интегритет. Као новинар, Џонсон је лагао читаоце, као премијер је лагао земљу и краљицу, као шеф партије је избацивао сваког опонента, као премијер је исмевао и понижавао парламент, медијима претио консеквенцама, а гласачима обећао птичје млеко. Ко га на то подсети, томе одговара новим лажима”.
Ипак, Борисова победа је демократски тако чиста да јој се, осим лажи, манипулација, националне мегаломаније и шовинизма, ништа не може замерити.
То јест, не би се могло замерити кад би Велика Британија заиста напуштала ЕУ. Али Лондон има шансе да још најмање две године у својим рукама држи будућност Уније, да доминира свим њеним агендама, да, сликовито речено, отме будућност Уније и претвори је у таоца Лондона.
Као што је последњих годину дана Брисел био блокиран због неодлучног британског Брегзита, наредне две године ће бити блокиран због неодлучног става Лондона према прелазном периоду.
Рецимо да ове седмице британски премијер без проблема прогура уговор о напуштању ЕУ и тиме заиста отвори пут за 31. јануар као тачку физичког Брегзита. Преговори о будућем статусу Велике Британије на заједничком европском тржишту тада тек почињу, опет са терминима који ће драматично јурити један другог.
Џонсон ће Велику Британију увести у класичину дилему свих непромишљено растурених бракова – неће се развести од ЕУ, док му Сједињене Државе не обећају брак, нити ће допустити Унији да се политички и економски опорави од губитка, зато што онда развод од европског стола, постеље и столице губи сваки смисао за Лондон.
На то долазе и унутрашњи британски проблеми, као што је најава новог референдума шкотске премијерке Николе Стерџен за самосталност те покрајине, или промењени статус Северне Ирске, са којим се католичка заједница неће помирити.
Борис Џонсон изгледа као премијер који би слао војску на Единбург, Белфаст и Лондондери. Енглезима је то можда свеједно, али Европској унији није.
После Брегзит-чина, у коме ЕУ није имала времена да се озбиљно бави било чиме другим, долази Брегзит-процес, у коме ЕУ неће имати времена да се озбиљно бави било чим другим.
Четири ране проширења стоје отворене на телу ЕУ. Стиснута непријатељима у властитим редовима, Унија на даља проширења гледа као на увоз нове групе непријатеља.
Аутор: Весна Кнежевић
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Велика Британија је скочила из тигања у ватру napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →