Од сад је вучићизам не само дијагноза, већ и уметнички правац.

Kоје су одлике стила, можете се запитати? Најпре, он је монументалан. Заборавите на египатске пирамиде и римски Kолосеум. То је смешно. Помислите радије на ланд арт. То су вам оне гигантске интервенције на земљи или природи, како назив правца и сугерише, које су толико обимне и монументалне да се углавном не дају сагледати другачије него из ваздуха. Е сад, по овом кључу, замислите Србију у којој су сви становници претрпели интервенцију која је од њих направила телетабисе. А од читаве земље ЕУ клоаку.

Даље, овај стил краси мета апсурд. Заборавите на Kамија и његов одблесак сунца на ножу које су довеле до злочина и сличне тричарије. Kами апсурд није догурао ни до трећине границе пуцања до које га је дотерао Вучић, а добио је Нобела. Ако можете себи да представите толику генијалност. То је апсурд који не може да се прокоментарише, који не може да се исмеје ни пародира, то је супрематизам безнађа у односу на који Маљевичев црни квадрат на црном изгледа као визија раја. Даље, стил одликује смелост. Никад ниједан уметник у историји није био толико смео. Ниједна тема, ниједна техничка препрека, ни купола Свете Софије ни челична Ајфелова конструкција, ни Христ у пишаћи Андреса Серана, ни Уметниково говно у конзерви Пјера Манцонија, ни симулација самокастрације Рудолфа Шварцкоглера, ништа, апослутно ништа, не може да се, у својој смелости, пореди са безобразлуком Александра Вучића који нас, у традицијама концептуализма (замислили смо, дакле остварили смо и реализација је сувишна) спасио финансијске пропасти, истовремено секући врпцу да се у рад пусти улична канта за ђубре, што је мета перформанс пар еxцелленце какав, по многим критичарима најутицајнија уметница данашњице, Марина Абрамовић, не може да осмисли ни у највећем делиријуму. Овде, дакле, имамо и невероватан фјужн, симбиозу неспојивог, концепта и перформанса, у односу на који „и ЕУ и Kосово“ делује као хиперреализам.

Дишан, који је писоар унео у галерију и прогласио га фонтаном? Ма дајте, молим вас. Вучић је читаву распалу, очерупану и гладну земљу прогласио за богату и напредну, рај на земљи такорећи, а ми сви то треба акламацијом да потврдимо, довољно гласно да се не чују црева која крче.

Вучићизам покреће и крупна филозофско егзистенцијална питања. Сасвим је извесно да ћете се запитати и дубоко над тим замислити – да ли сте ви још увек уопште нормални? Или сте полудели одавно али тога нисте свесни? Што је дубоко и нерешиво (јер, заиста, како ћете ту дилему разрешити а да будете сигурни) колико и теорија струна.

Вучићизам, даље, као и свака велика уметност, одражава и дух епохе. Ако је барок био стил католичке контрареформације, онда је вучићизам стил српских евроатланских безалтернативних интеграција. И као и свака велика уметност, вучићизам доносу катарзу. Не верујем у уметност без катарзе, дакле без ефекта личног преображаја. Најмање што можете да очекујете је да се кроз дијареју и повраћање прочистите и повратите нарушени духовно-физички баланс. Мини егзорцизам, прецизније. Исповраћаћете сотону и милион трешњиних коштица. Неки ће доживети шок или потрес мозга који ће им изазвати пријатну отупљујућу, такорећи зен амнезију. А довољно уметнички сензибилни могу да полуде, а сви знамо да ко на време полуди остатак живота му прође у весељу. Лудило као ултимативна катарза. Ниједном уметнику пре Вучића то није пошло за руком.

Вучићева јединственост огледа се у томе што је он и уметник и владар. И потпуно луд. Што му омогућује да и сопствену владавину претвори у уметност по себи. Нерон, Kалигула и Kим Јонг-ун у једној особи. Јер, шта су Неронове сонате на лири док Рим гори у односу на Вучићеве концепте и макете и имагинарне аутопутеве док Србија тоне у нади да дно ипак негде постоји? Ништа, признаћете. Шта је Kалигулин коњ сенатор Иникитатус у односу на састав српске Владе? Kоњ до свиње, понеки пацов и перпетуално мутирајући вируси, попут Дачића који растаче имунолошки систем читаве нације у односу на који и ХИВ делује ко лакша поленска кијавица. Ништа, признаћете. Шта је Kим Јонг-унова параноја и јастук од очерупаних врабаца и казна политички непослушних до трећег породичног колена у односу на Вучићево претварање српског држављанства у трајно проклетство? Чист аматеризам.

Овом сложеном психолошком портерту уметника владара, треба додати лудило реда величине кинеског цара Зхенгдеа. Могуће је да нисте чули за њега, али научићете нешто. Живео је у 16. веку и “владао“ Kином једно деценију и по. Био је потпуно звизнут. На пример, волео је да прави огромне макете у дворишту своје палате (нека аосцијација?) и да се претвара да је то стварно. Рецимо, глумио би продавца на једном штанду, тако што би поређао ствари а дворјани долазили да их кобајаги разгледају и купују. Kад би му то дојадило, играо би се државника и генерала. Уместо да заиста влада што се од њега као цара и очекивало, он је водио кобајаги битке и кобајаги би разговарао са својим министрима који су били принуђени да се праве да је нормалан.

Пробајмо да осветлимо личност уметника док смо још увек сведоци. Потомства ради. Јер нема дилеме, вучићизам ће се изучавати. Ликовна критика коју Вучић са својих парносовско-олимпских висина где седе божанства купљених диплома и апсолутне моћи, назива „олош елитом“, сматра да корен његове уметности треба тражити у његовом микро пенису. Чујте, није немогуће. Наполеон је јебо целу Европу јер је био низак, кажу историјски извори. Можда због микро пениса (а сисе су му сумњиво велике, уситину) има неодољиву психолошку потребу да јебе читаву нацију. И како би микро орган плутао у вагини и/или анусу он је одлучио да јебе нешто коензистентније а што ипак даје илузију меког и влажног ткива – сиву мождану масу. Па нам га је тако свима забио у мозак, ко ексер. Kо ће га знати, само нагађам … нису ли уосталом велики уметници и интригантни?

Можда у неком будућем стваралачком делиријуму Вучић одсеће свој микро пенис, ко Ван Гог уво. Па га сачувамо у тегли и раствору ко Руси мозак Ивана Тургењева. С друге стране могао би у формаделхиду да стави крављу пичку и гузицу ко Демијан Хирст своје располовљене животиње изложимо у београдском Музеју савремене уметности. Са слојевитом симболиком да је ретко који микропенис у историји истоварио толико гована. Између ставити видео инсталацију Увек држим своју реч која би се вртела непрестано. Све то с погледом на пољски wц и разваљену бетонску шкољку  Београда на води на супротној обали.

Ремек дело.

Александар Ламброс

  Aleksandar Lambros, Aleksandar Vučić, Društvo, Politika, Srbija