Горки укус холивудског краја

(О филму „Филмске звезде не умиру у Ливерпулу“ (Film Stars Don’t Die in Liverpool)  редитеља Пола Мек Гјугана. Улоге: Анет Бенинг, Џејми Бел, Ванеса Редгрејв, Џули Волтерс, Френсис Барбер)

Кад помислите на филмске звезде пред очима  су вам Мерилин Монро, Вивијен Ли, Мерил Стрип, Џесика Ланг итд. Али се никад не сетите на лик Глорије Греам. Искрено,  на њу се подсетите  онако, као у сну кад погледате неки филм у којем она игра главну улогу, али то се догоди само онда кад вам  на памет падне да погледате неки црно бели филм из златног доба Холивуда. То је проклетство холивудске сенке – глумци или глумице који и поред тога што имају завидну филмографију и добију чак и Оскара остају незапамћени.  Сећамо се Мерилин Монро по њеном раскалашном понашању и по непревазиђеној лепоти, али и по скандалима са тадашњим претседником Кенедијем, као и по мистериозној смрти, али те бомбастичне ствари нису мимоишле ни Глорију Греам – удавала се четири пута, чак се удала и за свог полусина, сина Николаса Реја са другог брака, њене склоности ка млађим момцима, њене краљевске корене (деда јој је био лични пријатељ великог Оскара Вајлда и он је њему дао предлог за писање легендарног романа „Слика Доријана Греја“) итд. Ипак, Глорија Греам није достигла славу иконе америчког филма. Није ушла у колективну меморију. Добитница је Оскара за филм „Лоши и прекрасни“ и на самој церемонији је само рекла „хвала“ и пожурила да оде са сцене.

Филм „Филмске звезде не умиру у Ливерпулу“ је рађен по мемоарима Питера Тарнера, њеног последњег партнера, момка од 28 година, тридесет година млађег од ње. Прича следи њене последње дане после враћања у Ливерпулу где је за први пут срела младог Пита и где је започета та страстна љубав између њих двоје. Са флешбековима на њен живот растргнут између филмова и позоришних представа у Енгелској и на Бродвеју, овај  интересантан филм Пола МекГјугина дочарава депресивну историју једне глумице која умире од рака у  57-ој години живота. Заправо, овај филм ствара једну инстант парадигму коју наслућујемо у другим филмовима који се баве овим темама, а то је појава праве љубави у време кад су снаге на измаку. То је исти рецепт скоро за све личности које су јавне, које се баве изведбеним уметностима, посебно са оним који су део индустрије за забаву и уметност и која им свирепо одузимају интиму и лични живот. Глорија Греам после четири брака у својој шестој деценији живота налази праву, посвећену љубав и то у младића који је можда млађи и од њеног сина. Та страст није израз болести љубоморе и хирове холивудске звезде, али то је љубав која има дубоку посвећеност у својим коренима. Глорија се у неким тренутцима осећа као да је девојчица и успева да само закорачи у свет који је одавно већ напустила – свет младости. Зато је овај филм парадигматичан – зато што љубав је једини лек за самоћу и то је као начин мишљења само метод који други филмови који се баве овом темом употребљавају варирајући догађаје и ликове.

Анет Бенинг је овом улогом достигла небесне висине глуме. И поред тога што има већ четири номинације за Оскар за незаборавне улоге у њеној каријери, ова је улога као креативни ореол у плејади сјајних. Емотивна бура Глорије Греам је полазна тачка ове изванредне креације која има у току филма врло мудре варијације – од опијене љубављу крхке девојчице до љубоморне аждаје с којом се не може тек тако изаћи на крај. Изванредне су сцене где  са загаситим емоцијама тражи да се за последњи пут јави својој фамилији, као и сцене где испољава своје безразложне хирове свађајући се са својим младим љубавником. Ова је улога још једна потврда незаприрљивог талента ове изванредне глумице која игра другу изванредну глумицу,  и рекао би да то и није баш лак посао.

Џејми Бел је улогом Питера Тарнера, глумца који није ни издалека направио каријеру као његова љубавница, можда сазрео и одвојио се од бејби фејс дечка кога знамо још од малих ногу, још од славног „Билија Елиота“. Мачо љубавник дечачке спољашности који се заљубио у холивудску звезду на измаку своје каријере није био велики залогај за овој  младог надахнутог глумца. Џејми Бел је овом улогом отворио један други део своје глумачке гаме. Отворио је један таленат који нисмо могли досад да приметимо (с погледом на то што га врло често виђамо у акционим филмовима попут „Кинга Конга“ итд.), а то је његова моћ да добро одигра емотивца заљубљеног у даму старију од његове мајке. Он је у овој улози показао и један несвакидашњи сентимент достојног поштовања. Све у свему, врло прецизно вођени лик још из почетка филма са добро издржаним валерима.

Пол Мек Гјуган успева да овај назови „биографски“ филм динамизира врло честим флешбековима који, рекао бих, нису превише заступљени. Имено, водећи причу по рубовима хирова и депресије већ истроштене холивудске диве, он креира несвакидашњи филм који оставља врло јак утисак. И поред тога што је рађен по мемоарима Питера Тарнера, овај филм има неки свој рецепт, има оригиналност која опчињава. Врло је тужно што се овакви филмови не узимају у обзир кад се отварају номинације. Ова сјајна и врло уникатна сага је имала само три номинације за британску БАФТУ (за Џејмија Бела, за Анет Бенинг и за сценаристу филма), док су је Осакровске и номинације Златног глобуса неоправдано мимоишле. Пол Мек Гјуган је режирао интимистички филм који само дотиче биографске податке, тачније није инспирисан стриктно њима. Он је режирао интимну драму једне необичне љубави која одише посвећеношћу. Незаборавна је сцена растанка Питера Тарнера и Глорије Греам. Овај редитељ врло једноставним детаљима гради одличне сцене. Куриозитет овог филма је и ситна појава правог Питера Тарнера који доноси столице Анети Бенинг и Џејмија Бела да би направили пробу пете сцене првог чина Шекспирове „Ромео и Јулије“. Једна временска трансверзала која прави куриозитет од самог филма.

Глорија Греам и Питер Тарнер су одживели цели један живот у неколико година. Обично кад човек улази у страсту љубавну авантуру заборавља свој дотадашњи живот. Њих двоје преживљавају свој други живот и поред тога што је Питер Тарнер много млађи. Он помно осећа да ће морати да почне из почетка после одласка његове стварне љубави. Њега после тога можемо да видимо у једној од најбољих екранизација Шекспирове „Буре“ у режији легендарног Дерека Џармана како игра Тринкула, филм у коме главну улогу лепршаве Миранде игра у то време (осамдесетих година) славна Тоја Вилкокс, али не и у неким великим филмским и позоришним продукцијама.

Живот екстравагантне каприциозне даме златног доба Холивуда и њеног контроверзног стила живљења су велика инспирација за филм као што је „Филмске звезде не умиру у Ливерпулу“. Драмска нит која импресионира носи у себи једну бесмртност као што је бесмртан и љубавни круг ове фасцинантне приче.

За П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Anet Bening, Film, Glorija Gream, Sašo Ognenovski