(О филму „Троугао туге“ Рубена Остлунда. Гл. Улоге: Харис Дикинсон, Шарлби Дин, Вики Берлин, Вуди Харелсон, Златко Бурић)

Гледајући филмове Рубена Остлунда поставља се питање: колико је Буњуел био снажан у свом постмодерном тумачењу елитистичког света и колико је тај у то време т.з.в надреализам у ствари једна дубока реалистична поетика глазирана апсурдним ситуацијама које желели ми или не, постају у овом двадесет и првом веку свакодневница? И претходни Остлундов филм „Квадрат“, а и овај последњи „Троугао туге“ говоре о погубности елитизма у време када информацијске буре прете да униште све што је артистично и хумано, т.ј. покушавају да продуктивност уметничког учинка сведу на вест и да шака људи од свега тога направе још већи профит. Буњуел се у својој последњој филмској трилогији бави нелогичношћу аристократије која одвајајући се од своје пластичне буржоаске комплицираности покушава да се увуче у природност, али јој то у   не успева, Рубен Остлунд се у своја два последња филма бави искључиво реконтекстуализацијом елите чији се концепт урушава под налетом природних појава и процеса. То је, рекао бих, можда и иреверзибилно, али је у неком смислу и продужење Буњуелове естетике на један  ригидан и застрашујући начин с обзиром на то да је Остлундова аристократија дефинитивно опаснија од Буњуелове, највише због снаге и утицаја које држи у рукама.

Наиме, „Троугао туге“ говори о једној природној катастрофи која се дешава и док ми пишемо или читамо овај текст. Остлунд врло храбро каже да је у ствари природа најмоћнија и да је судбина  оно што покреће наш живот, а и животе оних који владају  нама. Да ли је тако? То питање постављају и главни протагонисти брода који тоне, а постављамо и ми који гледамо овај сјајни филм. Овај редитељ је увек динамичан у свом редитељском поступку и поред тога што његови филмови трају доста дуго (овај је трајао два и по сата). Његов угао гледања на судбинске склопове је суров и зато је његов редитељски рукопис  снажан и бескомпромисан. Брод који попушта под налетом грозне буре је део једног суровог авантуризма којег у филмовима катастрофе где исто бродови тоне, а путници покушавају да се спасу на најразличитије начине нема, највише због сценаристичког решења да то буде блокбастер у којем се бура одједном појави. У „Троуглу туге“ бура је део небриге капетана чија индолентност је антологијска, а авантура се претвара у надреалистичку представу где се ликови изненаде колико су немоћни онда када мисле да је за њих све могуће. Филм се креће од недокучивог реализма који подразумева покушај младих да се разумеју и преко катастрофе на луксузном крузеру стане на оно што би ми препознали као почетак света: природа и човек скоро наг, одрпанац као остатак једне цивилизације која је заслужила  још гори крај. У једној прилици је велики писац фантастичних романа Х.Џ. Велс рекао да  „историја човечанства све више и више постаје трка између образовања и катастрофе“. У овом филму је ерудиција опасност која бди изнад скоро свих ликова и према Остлундовом проседеу човечанству нема спаса. Он је сигуран у својој намери да се катастрофа ближи, али његов црни хумор као да каже да то „и није тако страшно“.

Ликови у филму као да се надају да ће се сваког тренутка спасити, у ствари говоре да се њихоив животи претварајући се у ништавило, најављују  нови свет који треба да почне на обали неког забаченог острва. Остлунд као сценариста овог филма написао је сјајне карактере које игра изванредна глумачка екипа у којој се у једој одличан камео улози појављује и славни Вуди Харелсон. Импресивна су глумачка остварења двоју младих глумаца Хариса Дикинсона и Шарлби Дин који провлаче кроз филм једну љубавну причу која никако да профункционише и поред њиховог напора да се то стварно деси и да љубав коначно победи и катастрофу и човечанство. Карл и Јаја су млади пар који се труде да буду заједно, али њихове намере су увек осујећене ситуацијама које су јаче од њих. Одлични глумци који су у ствари једна координата у којој се провлаче и други ликови филма од којих бих издвојио изванредног Златка Бурића чији је лик раскалашеног магната импозантан. Тачније, овај лик је један од оних који повезује Остлундов начин мишљења са Буњуеловим; то је лик који у свом фантастичном монологу који касније постаје дијалог са капетаном кога игра Вуди Харелсон описује деструктивност света који пропада заједно са великим крузером. Надахнуто и са великим осећајем за хумор Бурић креира лик који је парадигматичан и комплексан. Овде додајем свакако и лик суманутог капетана којег Вуди Харелсон дочарава једном незаустављивом енергијом, лик који је  оригиналан у својој интерпретацији и у значењу у филму. Поред ових неколико ликова овде се намеће и лик Вики Берлин, која игра офицерку Полу задужену за успешност крстарења које се претвара у  катаклизму, глумица која савршено влада својим талентом и која гради одличан лик уздржане офицерке чији се дух касније распада на острву где нема ни брода, а и никога коме би она комадовала.

Оно што фасцинира у овом филму је визуелни тренутак који дочарава камера чији је директор фотографије Фредрик Вензел, велики сарадник Рубена Остлунда у скоро свим његовим филмовима. Антологијске су снимљене сцене у распадању брода, савршено представљени детаљи путника који покушавају да се снађу у тој недаћи, као и сцене у лифту где се свађају млади Карл и Јаја. Фотографија је један од највећих квалитета овог одличног Остлундовог филма. Свакако, ту је и изванредна сценографија Габријела де Кнупа и Дафне Кутра чији је колорит заједно са костимографијом Софи Крунегард пресудан за високу естетику филма који поред сценарија и режије запањује и  визуелном компонентом. Наравно, динамици филма доприноси и његова монтажа која је у рукама самог редитеља и Микела Си Карлсона. Све у свему она тачка на „и“ која значи темељна визуелна компонента овог филма је то зрно пардигме које сврстава ово дело у антологије светског филма. Овде ћу споменути и великог писца фантастичних романа Исака Асимова који каже да:

„Зурење у опасност можда није пријатно – али затварање очију неће учинити да опасност нестане, а затворених очију ћете сигурно бити уништени.”

Рубен Остлунд можда повремено говори буњуеловским језиком, али је савршено оригиналан филмски уметник који има врло зачудну перцепцију света и упозорава на истину која је невиђено болна и за коју, нажалост, свет у коме припадамо сви ми још није свестан. Када изађемо из биоскопа у главама нам остаје грозоморан дијалог капетана и бизнисмена Димитрија који  метафорично говоре о катаклизми набрајајући шта све ми можемо да имамо, а да све то буде непродуктивно, да се сви ми сећамо само нечега што није поучно и да постајући робови својих страсти и грехова заслужујемо само оно што ће нам се догодити  брзо и  болно. Тачно је једино то да је све у људској глави и да је управо тамо алфа и омега људског постојања и да се човек свесрдно труди да тај ред растури и тиме проузрокује свој дефинитивни крај.

„Трогуао туге“ је ремек дело светског филма, а његова поента није порука, већ једно од задњих упозорења да се човечанство гуши у привиду својих достигнућа и да се извитоперени дух не рађа, него да се он гради и да прети уништењем, а заслепљеност је једина одлика коју човек прати немајући осет за другог поред себе ма колико тај други био близак и вољен. Свакако, овај филм је добио престижну Канску награду, Златну палму, а верујемо да ће га пратити и друге релевантне филмске награде.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, Ruben Ostlund, Sašo Ognenovski, Trougao tuge