Одувек сам желео да проведем неколико недеља у врту Пресвете Богородице, и тако упознам древни монашки живот који се не мења вековима. Два пута сам био у Хиландару на једну ноћ, може се рећи више као туриста, него као ходочасник, и добро сам знао да у те две посете нисам видео и доживео много тога. Све се сводило на фотографисање, обедовање и присуство на богослужењима. У та два непуна дана није се могао осетити монашки живот у свој његовој пуноћи.

Један оглас на друштвеним мрежама, неочекивано је отворио могућност да посетим Свету Гору на петнаест дана. Писало је да су бившем руском скиту Крумица, који је метох (посед) манастира Пантелејмона, потребни радници – волонтери за рад у винограду. Насмејао сам се, јер о виноградима нисам знао ништа, осим што волим да једем грожђе. Ипак сам позвао број телефона из огласа и одмах дознао да неко виноградарско предзнање није ни потребно, јер је посао веома једноставан, као и да је обезбеђен бесплатан превоз, светогорска виза, карте за трајект, смештај и храна у манастиру… Такође сам сазнао да на пут могу да кренем четири дана раније, то јест колико прекосутра, и да то време могу да проведем у руском манастиру Пантелејмону, чекајући моју смену за рад на метоху.

Деловало ми је да је позив прилично озбиљан. Ипак, опхрвала ме је велика неизвесност. Нисам познавао организатора целог пута, нисам успео да убедим ни једног пријатеља да пође са мном, сам полазак је био из Крагујевца, до ког ми је било потребно пола дана да стигнем из Сремске Митровице, преко Београда. Моји здравствени проблеми са хипертензијом, као и велике врућине у јуну, такође нису ишли у прилог путовања. Пут у непознато на две недеље подразумевао је одвојеност од породице на коју нисам навикао. Полазак је био кроз два дана и није било много времена за размишљање. Напослетку, велика жеља да се Света Гора доживи на другачији начин, превагнула је над свим другим недоумицама.

Када сам саопштио супрузи да идем на две недеље у Свету Гору, њена реакција је била иста као и сваки пут кад донесем брзу и непромишљену одлуку, ослањајући се на властиту интуицију. Гледала ме је као велико, незрело дете. Ипак, исто вече ме је спаковала и путовање је могло да почне.

Већина Срба жели да походи Хиландар и да ради на тамошњем имању, па се тако ствара велики притисак на наш манастир, који напросто не може да прими толике добровољце. С друге стране, Пантелејмон има тешкоће да доведе раднике због удаљености Русије и великих трошкова транспорта, као и због актуелног рата у Украјини, јер је војним обвезницима ограничено кретање. Зато руска царска лавра радо прима српске волонтере.

У Крагујевац сам стигао четири сата пре поласка аутобуса, јер ми је превоз од Сремске Митровице до Београда, и од Београда до Крагујевца, био прилично неусклађен. Када сам коначно сео у аутобус који је возио групу од двадесет и пет ходочасника и нас петорицу добровољаца, схватио сам да је мој сан надомак испуњења.

Успут су нас ходочасници, који су ишли на неколико дана, да посете десетак светогорских манастира, запиткивали о нашем волонтерском ангажману. Одговарали смо им насумце, јер ни сами нисмо много знали где идемо. Све у свему, био је то пут у непознато.

Ујутру смо већ били на Зејтинлику, где нас је дочекао вођа пута. Српско војничко гробље сам посетио ко зна колико пута, али увек изнова стојим пред хумкама и надгробним плочама див јунака из Великог рата, као да сам ту по први пут. Овог пута са тугом у срцу посећујемо гроб чика Ђорђа Михајловића, који је сахрањен у гробницу у којој одраније почивају његов отац и деда, такође чувари српског војничког гробља у Солуну.

После Зејтинлика походимо храм Светог Димитрија, где смо се поклонили мироточивим моштима свеца и добили на дар парчиће вате натопљене светим миром из његовог кивота. Све време нас је пратила несносна врућина, али смо ипак прошетали Солуном и појели неизбежни гирос.

Након Солуна, посетили смо Каково или Мило Арсеницу, метох манастира Хиландара, где смо почашћени кафом, ратлуком, хладном водом и ципуром. Овај хиландарски посед се данас простире на око 1.800 хектара обрадивог земљишта, маслињака и кестенове шуме. На њему су изграђени: храм Богородице Живоносни Источник, конаци, пилана, столарска радионица, рибњак, економске зграде, гостопримница, продавница… Налази се изван Свете Горе, двадесетак километара северозападно од границе Атоса, па га могу посетити и жене. Занимљива је прича како је метох доспео у посед манастира Хиландара. Солунски паша је даривао земљиште Хиландару почетком XVI века, у знак захвалности што је, користећи чудотворно грожђе са лозе Светог Симеона Немање, добио наследника. Турчин се заветовао да ће сина довести у манастир када порасте, што је и учинио, али су мудри Хиландарци одбили да га приме, и заузврат добили велики метох, са ког се манастир издржава до данашњег дана.

У касно поподне смо се сместили на преноћиште у Уранополису, а потом отишли на градску плажу.

Ујутру смо се окупили на доку, извадили визу за одлазак на Свету Гору, тзв. диамонитирион (ΔΙAΜΟΝΗΤΉΡΙΟN) и карте за ферибот.

Када смо се укрцали на трајект, упознали смо двојицу руских монаха из манастира Оптина пустиња који су такође ишли на светогорско ходочашће. Један од њих је по први пут походио Свету Гору, и његово благо лице је сијало од среће. Мало смо разговарали са њима на лошем руском језику који нисам говорио још од школских дана, а потом смо се фотографисали. Руски калуђери су били љубазни, братски расположени. Као да смо делили заједничку срећу што идемо на најсветије парче земљиног шара.

Док је спори ферибот секао пенушаве морске таласе, пратили су нас неизбежни галебови, чекајући да им неко удели мрвице хране.

Након четрдесетак минута вожње, трајект пристаје у хиландарској луци Јовањици, где силазе ходочасници који походе српски манастир.

Овај хиландарски метох са пристаништем, гаражом за чамце, конаком и параклисом обновио је монах Пантелејмон, рођен као Хелмут Кристијан Рат из Шварцвалда. Отац Пантелејмон, син богатог немачког индустријалца, дошао је на Свету Гору 1982. године. Под духовним руковођењем старца Митрофана, примио је православље и замонашио се. Прво је био у Хиландару, али су га оданде “протерали” неки млади монаси зилоти, који се ни сами нису дуго задржали у манастиру. Потом се настанио на Јовањици, где је боравио двадесет три године, обнављајући је сопственим средствима, садећи винограде и маслињаке. Због здравствених проблема отац Пантелејмон је 2010. године напустио Јовањицу и настанио се у српском манастиру Грабовац, у Мађарској, где је преминуо шест година касније, претходно обновивши и ову светињу.

Ми овај пут не излазимо са брода у Јовањици, јер Хиландар није наша одредишна тачка, већ настављамо даље, према нашем коначном циљу.

 

Дохијар и Ксенофонт

 

План путовања за први дан је био следећи: изаћи ћемо са ферибота у луци манастира Дохијара, а потом пешке поћи до Ксенофонта и даље до Пантелејмона. Све укупно близу пет километара макадамским путем крај мора, који се час уздиже у брда, час спушта на саму морску обалу. Задатак нимало лак, обзиром на високу температуру и конфигурацију терена.

У Дохијару целивамо чудотворну икону „Богородице Брзопомоћнице“ из X века. Она је по рангу трећа икона на Светој Гори, одмах иза иконе „Достојно јест“ из Кареје и иконе „Богородице Портаитисе“ из манастира Ивирона. Имао сам срећу да све три иконе, заједно са хиландарском Тројеручицом, целивам током мог двонедељног боравка на Светој Гори.

Док улазимо један по један у мрачни параклис са чудотворном иконом „Богородице Брзопомоћнице“, размишљамо о вековима који су прохујали манастирским здањем. Свако од нас се тихо моли у себи и пребира по сећању за шта му је потребна брза помоћ Богоматере. А мука је прегршт, и нико није сигуран шта му је приоритет. И ја се, као већина осталих, молим за здравље мојих најближих.

Потом улазимо у мрачни саборни храм Светог архангела Михаила, са две припрате, који је окован скелама споља и изнутра. Све се детаљно реконструише, али чак ни тако заробљен, храм није ништа изгубио од своје лепоте и мистичности. Изнад крова, целом дужином цркве постављена је огромна надстрешница, кров над кровом који чува да храм не прокисне, док се реновирање не заврши.

Манастир Дохијар, десети у хијерархији Свете Горе, добио је назив по монашком послушању дохијара – манастирског гостопримца или трпезара. У њему живи педесетак монаха. О њиховом животу је снимљен документарни филм „Где си, Адаме?“, који је имао великог успеха код биоскопске публике.

Док седимо у сеновитом пролазу који спаја саборни храм са капелом Брзопомоћнице, слушамо причу о вредним дохијарским монасима који не плаћају аргате ни за један посао, већ све сами обављају. На Светој Гори чак постоји и изрека: „Вредан си као Дохијарац!“ Убрзо се уверавамо да је та изрека истинита, јер док ми седимо у хладовини, пред нама промичу монаси у поцепаним, прљавим мантијама који на леђима носе џакове цемента. Осећамо се помало непријатно, јер међу њима има и седокосих стараца који нам могу бити очеви. Верујем да, када бисмо им понудили помоћ, они би је глатко одбили, јер то је њихов начин живота, то је њихов крст који доживотно носе без роптања.

Одлазим до бунара који је ископан у стешњеном манастирском дворишту, између храма и конака. Металним лончићем захватам воду из посуде. Потом је пијем у дугим гутљајима. Све је тако тихо и мирно. Већ у првом манастиру Свете Горе који смо посетили осећам потпуно одсуство сваке узнемирености, сталног пратиоца живота у свету.

Пролазим кроз манастирску продавницу купујући неколико иконица Брзопомоћнице, палим свеће за здравље најмилијих и излазим на наткривену терасу испред манастирске капије, где други ходочасници седе и одмарају пред наставак пута.

Након сат и по времена крећемо прашњавим макадамским друмом пут манастира Ксенофонта. Сунце и даље немилосрдно пржи. Пролазимо крај храмова Богородице Спаситељице и Светог Јована Богослова које леже на морској обали. На почетку пешачења, одмах иза манастира Дохијара, успон је нарочито стрм и тежак, јер се пут наједном подиже високо изнад мора, са нулте надморске висине на неколико стотина метара. На сву срећу, наш водич се досетио да пошаље ранчеве, кофере и други пртљаг бродом у манастир Пантелејмон. Четворица најмлађих ходочасника су продужили фериботом до Пантелејмона и тамо истоварили наше ствари, а потом се истим бродом вратили у Дохијар, где смо их сачекали. Тако се пењемо само са флашицом воде у руци, али пешачење по великој врућини задаје главобоље, па повремено застајкујемо код капела и извора уз пут. Пролазимо поред цркве Свете Параскеве на стени, са плаветном, округлом куполом. Потом се спуштамо кроз маслињаке пешачком стазом и избијамо на морску обалу.

Успут захватамо воду са извора Светог Георгија, који је заправо мала цистерна издубљена у камену. За ту воду кажу да лечи камен и песак у бубрезима. Пијем воду која је необичног укуса, препуног селена и још неких састојака. Током наредних петнаестак дана мог боравка на Светој Гори, пио сам воду из манастирских водовода, са чесми, бунара, извора и цистерни… Пио сам воду из заједничких чаша, керамичких шоља, металних лончића и посуда, пластичних бокала, стаклених флаша, пожутелих канистера… И што је најзанимљивије, ниједном ме није заболео стомак, нити сам имао проблема са пробавом, иако имам осетљив стомак. Са осмехом се присећам свих оних паковања флаширане воде које сам куповао током многих летовања на Касандри и Ситонији. Овде на Атосу, трећем прсту Халкидикија, нико не размишља да ли је вода исправна за пиће, јер овде се сви напајају Живом водом.

Након пола сата хода од манастира Дохијара, прилазимо Ксенофонту, ходајући шљунковитом обалом. Манастир Ксенофонт је већи од Дохијара, али ни он сам не спада у групу великих светогорских манастира.

У огромном, величанственом саборном храму нас дочекује ведар, онижи старчић – монах који са нама опуштено ћаска, иако не зна српски језик, а ми опет не знамо грчки. И поред тога се сити испричасмо. Калуђер нам предусретљиво износи на целивање део главе Светог Георгија Победоносца, заштитника манастира Ксенофонт. Побожно прилазимо светим моштима и поклањамо им се. Неколико ходочасника слави Ђурђевдан и њихова срећа је безгранична, јер већ на другој станици пута по Светој Гори имају срећу и част да целивају нетљене мошти патрона своје фамилије.

Ја питам за део главе мог заштитника, Светог првомученика и архиђакона Стефана, која се такође чува у манастиру, али ми монах одговара да је та реликвија тренутно закључана. У прошлости су се на Светој Гори често дешавале крађе светих моштију, и монаси су веома опрезни. Ипак, после десетак минута монах ме води у олтар и показује ми ормар на унутрашњој страни иконостаса, у којем су закључане мошти Светог Стефана. Показује ми главом да целивам вратанца иза којих лежи светиња и ја то чиним без размишљања, јер верујем старцу.

Неколико дана касније разговарам са младићем који је такође дошао да ради у винограду. Причамо о „протестантском духу“ појединих образованих верника, који одбацују православно предање и покушавају снагом свог ума, кроз искључиво тумачење Светог Писма, да спознају све тајне православне вере. Тако многи интелектуалци унутар цркве умеју да кажу: „Да ли су то баш мошти тог светитеља? Кроз историју се трговало моштима, крале су се и отимале, поклањале владарима и племићима. Како можемо поуздано знати да неко није подметнуо лажне мошти?“

Мој саговорник изговара реченицу која ми се дубоко урезује у свест, јер је у својој једноставности напросто величанствена: „Дубоко сам захвалан Господу што не допушта да ме опхрвају такве помисли.“ И заиста, шта има узвишеније и лепше од непоколебиве и чисте вере, која не сумња у појаве и ствари недоказиве? Свака потрага за доказом неповратно сахрањује веру.

У Ксенофонту се задржавамо око сат времена. Мањи манастирски храм је посвећен Светом Георгију Победоносцу, а већи, саборни храм Светом Димитрију, и то је други по величини храм на целој Светој Гори, одмах иза саборног храма Светоандрејског скита.

Показују нам икону Богородице Водитељице на стубу леве певнице, која је на чудесан начин почетком XVIII века дошла из светогорског манастира Ватопеда у Ксенофонт. Пошто су је ватопедски монаси вратили назад, икона је поново на необјашњив начин стигла у Ксенофонт. Тада су монаси из Ватопеда одлучили да ту и остане, приносећи јој свеће и уље дуги низ година.

Такође се поклањамо древним, мозаичним иконама Светог Ђорђа и Светог Димитрија.

Манастирско двориште је поплочано каменом и прошарано хладовином високих кипариса, рајског дрвета које расте у готово свим светогорским манастирима.

Предајемо старом монаху папириће са именима за помен и дајемо му скромне новчане прилоге. Монах пристаје да се фотографише са нама и креће прави стампедо, јер сви желе да се сликају са њим.

У манастирској продавници купујемо домаће колачиће које праве ксенофонтски монаси. Колачићи су изузетно укусни и дају нам снагу, јер је пантелејмонска трпеза још увек далеко. Док пролазим двориштем кроз отворене прозоре видим монахе са прегачама како месе посластице. Касније слушам од других ходочасника како и други монаси по светогорским манастирима такође праве и продају храну и пиће, и тако обезбеђују скромне приходе. Тако у Есфигмену производе неку врсту зачина налик на вегету, чипс од кромпира и домаће пиво које продају посетиоцима за четири евра. На Светој Гори сви морају да зараде свој комад хлеба.

Након сат и по предаха, настављамо пут према манастиру Пантелејмону. Иако нам предстоји три пута дуже пешачење од неких сат времена, сада нема великих узбрдица и пут је нешто равнији, са блажим успонима. Ипак, мучи нас велика врућина. Помало пијемо воду, јер се много знојимо. Скоро сви носимо капе и шешире. Није нам потребна сунчаница, сада када смо пошли да добровољно помажемо руским монасима.

Застајемо на прелепим видиковцима, одакле машемо Ксенофонту, чију дивну панораму покушавамо да заробимо у објективима наших мобилних телефона, али таква лепота се напросто не да заробити.

Успут промичу келије, капеле и параклиси на литицама изнад мора. Пролазимо поред келије Светог Николе која је окружена маслињаком. Сусрећемо тек покоји теренски аутомобил, док пешака уопште нема. На раскрсницама путева стоје мали путокази налик на оне из туристичких места који показују колико хиљада миља има до Париза, Лондона и Њујорка. Ипак, ови светогорски путокази су много скромније направљени: на дрвеном диреку су закуцане црвене, лимене стрелице на којима су руком исписани називи манастира грчким алфабетом. Свака стрелица гађа правац којим се простире прашњави пут за одређену монашку обитељ. Не верујем да се ико ослања на ове путоказе у данашње доба GPS-а и навигације, коју има сваки мобилни телефон. С друге стране, светогорцима путокази свакако нису потребни, јер познају сваку стопу свете земље атонске.

Надомак Пантелејмона наилазимо на огроман храст, на чијем деблу је закуцана икона Богоматере и окачено неколико старих бројаница. Ко их је ту оставио и зашто, Бог свети зна. Размишљам да ли је овај храст можебити древни запис, под којим се моле словенска браћа Руси? Или је служио као записно дрво српским монасима којих је у неким давним временима било поприлично у Пантелејмону? Нисам успео то да сазнам, што никако није оковало моју необуздану машту.

Пучином промичу туристички бродови и једрилице из безбрижног, шареног света, који смо јутрос напустили када смо закорачили на светогорско тло. Схватамо да смо још увек у мислима у том свету, док чежњиво гледамо лађе које у својим утробама носе забаву и уживање.

Спуштамо се на морску обалу, пролазимо поред келије Светог Нектарија, и пошто прегазимо суво корито речице, ступамо поред пантелејмонских башта, економских објеката и паркираних тешких грађевинских машина.

 

Пантелејмон

 

Коначно, након сат времена мукотрпног пешачења од манастира Ксенофонта, пред нама се помаља величанствени руски манастир Пантелејмон. Пре осам година сам први пут угледао Пантелејмон, када смо туристичким бродићем кренули из малог места Ормос Панагиас на Ситонији у разгледање светогорских манастира на западној обали Атоса. Желео сам да супрузи и синовима покажем барем делић Свете Горе из брода, са раздаљине од неколико стотина метара. Тада смо видели неке од светогорских манастира, међу којима је најјачи утисак на све нас оставио руски Пантелејмон, јер се одмах видела његова величина и раскош. Сада сам поново гледао пред собом читав град на морској обали, састављен од неколико десетина великих конака, храмова, економских зграда, калдрмисаних улица, зелених паркова и високих дрвореда… Из Пантелејмона је зрачила снага и моћ некадашње Руске империје. Први утисак који се намеће сваком посетиоцу је бескрајно зеленило кровова и црквених купола карактеристичног руског облика, као и брижљиво одржаваних паркова и кипариса који се уздижу ка небу, а потом тиркизно плаветнило фасаде главног конака. Кажу да је на Чеха Саву Хиландарца управо тај главни конак, налик војничкој касарни, оставио ружан утисак, али мени се свидео већ на први поглед, јер је зрачио необичним спокојем и достојанственошћу.

Пантелејмон има веома дубоко пристаниште, где могу да се укотве велики бродови, па чак и подморнице.

Конак за ходочаснике је од улаза у манастир одвојен уређеним парком, препуним зеленила, растиња и четинара. Да би се дошло до манастирске капије мора се проћи стаза која води кроз тај парк. Тако се монаси штите од буке и беса који са собом доносе посетиоци који стижу из света. Пролазимо кроз парк и окупљамо се испред огромног конака за госте, архонтарика (АРХОNТАРIКI). То је петоспратна зграда на кључ, дугачка стотину и четрдесет метара, саграђена на самој морској обали. Због конфигурације терена који се уздиже од обале ка брду, из парка се преко мостића улази одмах на трећи спрат конака. Питам се колико само овај конак може да прими ходочасника. Хиљаду? Две хиљаде? Да ли је икада био пун? Иако је конак огроман и може да прими хиљаде душа, никада није скроз попуњен. Руски монаси у Пантелејмону радо примају посетиоце, али углавном на једну ноћ. Исти је случај са Светоандрејским скитом и Есфигменом, док је у Хиландару гужва, и тешко се добија преноћиште.

На све стране, изван манастирског круга, леже огромне четвороспратне и петоспратне зграде, дугачке преко стотину метара, за које не знамо чему уопште служе. Многе од њих су помоћни и економски објекти. Скоро све су реновиране или се тренутно обнављају.

Уводе нас потом у гостопримницу, где нас стари монах послужује кафом, чајем, ципуром, хладном водом, ратлуком, колачићима… Седимо за дугачким столовима, уморни од пута и врућине. Један шаљивџија тражи још једну ракију, али монах је неумољив: имамо благослов за само једну чашицу ципура. У гостопримници, на једном столу, лежи модерни самовар на струју, са кључалом водом. Поред њега су шоље, црни и зелени чај, кафа… Током целог дана ту се може попити топли напитак, уз неизоставне колачиће.

Потом нас гостопримац (архондар) смешта по собама. Нас петорица добровољаца добијамо прву петокреветну собу до степеништа. Имамо повлашћени третман, јер смо дошли да помажемо у манастиру. Ходочасници којих је много више, добијају собе са више кревета. Купатила са тушевима и клозетима су на крају терасе, па уморни ходочасници журе да се мало освеже пре вечерњег богослужења.

Наредна три дана проводимо у манастиру, без послушања, проводећи време са монасима на богослужењима и обедима.

Ујутру у 4 часа у Пантелејмону све звони. Заглушујућа звоњава која буди из мртвих, одјекује по свим ходницима конака. Неки од нас су навили аларм на мобилном телефону, али се он не чује од звоњаве. Време је устајања и спремања за јутрење које почиње у једном од два велика храма, тачно у 4.30 часова, док је напољу још увек помрчина.

На Светој Гори се доба дана израчунава по византијском рачунању времена. Поноћ наступа када зађе сунце, и од тог момента настаје нови дан. На тај начин се између византијског и грчког рачунања времена ствара разлика од три до шест и по часова, у зависности од годишњег доба, тј. времена када сунце залази. Највећа разлика је у децембру када је дан најкраћи. Један монах у сваком светогорском манастиру има послушање да једном недељно навија сат на звонику, тако што прати када залази сунце и подешава поноћ на часовнику. Пошто јутрење почиње по византијском времену, оно креће у различито време, у зависности од доба године. У време нашег боравка у Пантелејмону почињало је у 4.30 часова, док зими почиње пар сати раније. Тако сам био присутан у Хиландару крајем октобра 2012. године, када је јутрење почињало око 2 часа после поноћи по грчком времену.

Манастир Пантелејмон је један од двадесет светогорских манастира, по рангу 19. у хијерархији, иако је највећи на целој Светој Гори, јер је у односу на остале манастире касније изграђен. Подигнут је на морској обали крајем XVIII и почетком XIX века, када су га населили руски монаси из осиромашеног Старог Русика који се налази у брдима, на сат хода према Кареји. Зато Пантелејмон понегде у историјским изворима називају Новим Русиком.

У манастиру данас има око сто двадесет монаха из Русије, Украјине и Белорусије. То је недовољан број, али долазак нових калуђера отежавају грчке власти, јер се боје да Руси не преплаве Свету Гору. У најбољим временима Руске империје, на прелазу из XVIII у XIX век, било је близу две хиљаде монаха у Пантелејмону. Након Октобарске револуције их је остало око пет стотина, да би почетком 70-их година прошлог века у манастиру обитавало свега тринаест монаха. Тако је Пантелејмон, слично као и Хиландар, био на корак од тога да га преузму Грци, јер уколико број монаха у манастиру падне испод седморице, он постаје грчки. Тако су манастире изгубили Грузијци и Румуни, док су га задржали Срби, Руси и Бугари. Сви остали светогорски манастири су данас грчки, док су поједини скитови насељени другим православним народима.

Упознајемо оца Петра, црног, наочитог монаха у четрдесетим годинама, који ми даје коверту са новцем, да га разделим волонтерима. То су трошкови које смо имали за светогорску визу и трајект.

У Пантелејмону постоје два велика храма и шеснаест мањих цркава тзв. параклиса. Изван манастирских зидина подигнуто је још тридесет шест храмова на манастирским скитовима, метосима, келијама и испосницама.

Доња Саборна црква Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, озидана је почетком XIX века. Овај храм је саграђен од тесаног камена и има осам зелених купола на крову.

Горња црква посвећена Покрову Пресвете Богородице се налази на последњем спрату великог, тиркизно плавог конака од тесаног камена, подигнутог на прелазу из XIX у XX век. Та зграда има лифт, како би остарели монаси могли да се попну до горњег храма. Горња црква има галерију и дугачка је преко педесет метара, али се споља практично не види, осим њених зелених, руских купола које штрче изнад крова.

Горњи храм служи као замена доњем, саборном храму, иако је већи од њега. У горњој цркви се углавном служи зими, пошто је у склопу конака, док се лети служи у доњој, каменој цркви, која је много пријатнија за време великих врућина. Ми смо имали среће, па су у време нашег боравка у Пантелејмону служили јутрење, литургију и вечерње у оба храма. Тако смо могли да видимо сву раскош и лепоту обе пантелејмонске цркве.

У горњој цркви се налази чудотворна икона Богородице „Јерусалимске“ коју је према предању насликао јеванђелиста Лука, затим икона Јована Крститеља, древна икона светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона и икона Богородице Казанске. Икона Светог Александра Невског стоји у истоименој цркви.

Звоњава са манастирског звоника који се уздиже изнад трпезарије је величанствена и треба је доживети барем једном у животу. У великом звонику са пирамидалним кровом, на првом спрату се налази највеће звоно на читавој Светој Гори, тешко 13 тона, пречника 2,71 метара. Два мања звона се налазе на другом спрату, а још мања звона на вишим спратовима звоника, творећи тако читав систем звона. Вођена вештом руком звонара, ова звона стварају величанствену звучну хармонију, која се чује десетинама километара далеко.

У пантелејмонским храмовима и параклисима чувају се мошти око три стотине грчких, руских и грузијских светитеља. Постоји посебна капела у којој се чувају стотине моштију и која се повремено отвара ходочасницима. Нама су се, Богу хвала, и та врата отворила…

Тешко је побројати све свете мошти у Пантелејмону, али вреди поменути неке од њих: глава Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, горњи део главе Светог апостола и јеванђелисте Луке, глава Светог Силуана Атонског, затим мошти Светог Николе, Светог Јована Кронштатског, Светог Јована Крститеља, Светих апостола Томе, Петра, Матеја, Луке, Филипа, Вартоломеја и Варнаве, Свете равноапостолне Марије Магдалене, Светог архиђакона и првомученика Стефана, Светог Димитрија Солунског, Светог великомученика Георгија Победоносца, Светог великомученика Теодора Тирона, Светог мученика Трифуна, Преподобног Симеона Столпника, Светог праведника Јосифа Заручника, Свете Ане мајке Пресвете Богородице, Светог мученика Харалампија, Светог Дионисија Ареопагита, Светих равноапостолних Константина и Јелене, Света три јерарха Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Светог Јована Милостивог, Светог Григорија Паламе, Светог Тихона Задонског, Преподобномученице Параскеве, ребро Свете великомученице Марине, део леве ноге Светог апостола Андреја Првозваног, део десне руке Светог Јована Руса…

У манастиру се такође чувају честице дрвета Часног Крста и честица камена са Гроба Господњег.

Већину тих светиња сам имао част и милост да целивам у данима које сам провео у Пантелејмону.

Упркос врућини, у храмовима и трпезарији нису дозвољени кратки рукави, па због тога облачимо кошуље које су специјално сашивене за цркву и висе на вешалицама у припрати храма. Сутрадан купујем у манастирској продавници мајицу дугих рукава са византијским грбом, да више не бих морао да позајмљујем кошуљу, јер када сам паковао ствари, нисам понео ништа од гардеробе дугих рукава, осим танке јакне.

Богослужења су посебна прича коју је тешко дочарати речима и сликама.

На јутрењу седимо у мраку у високим стасидијама дуж зидова храма. Те дрвене столице имају два положаја: за обично седење и за високо седење, готово усправно. Повремено, када се читају или певају поједини делови јутрења, сви устајемо и стојимо у стасидијама. Понеки монах или мирјанин дрема. Кажу да је некада, када су манастири били препуни монаха, један од њих имао послушање да буди старе и изнемогле калуђере који задремају за време дугих богослужења. На појединим стасидијама су развучене монашке бројанице, чувајући место старијим црнорисцима. Гледам моју бројаницу и одмах ми пада у очи да не бих могао да је развучем од једног до другог рукохвата на столици, што јасно говори колико се често и ревносно молим.

Јутрење почиње пре свитања, као у древна времена. Храмом одзвања анђеоска песма са Христовог рођења: “Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.” У цркви је полумрак, јер само титрају пламичци из кандила и покоја свећа пред иконостасом. Како богослужење одмиче, тако и зора руди. У само праскозорје молитва узлеће пут небеса. Сва твар се радује новом дану и захваљује Господу. Барем је моје срце тако осетило.

По угловима храма стоје групе од пет, шест монаха које изненада почињу да певају. Потом им одговара седам, осам богослова, по благослову одевених у расе. Један од њих диригује, иако се стиче утисак да је дириговање сасвим непотребно, јер као да певају сами анђели. Тако се појци међусобно надгорњавају у византијским напевима. Све је милозвучно и лепо, да човек помисли како песма не долази са овога света, већ равно са небеса.

Руси певају псалме, за разлику од нас који их читамо. Барем сам ја стекао такав утисак на јутрењима и вечерњима.

После јутрења следи Света Литургија. Богослужење се не прекида, већ се само наставља након завршеног јутрења. Храм се пуни монасима и мирјанима, јер они који нису стигли на јутрење сада долазе на Свету Евхаристију. Стари јеромонах изговара возгласе дрхтавим, старачким гласом. Нешто млађи јерођакон узноси јектенија. Монаси за певницама одговарају анђеоским појањем. Све је савршено у својој пуноћи, и срце се само од себе радује. Сва твар се радује, јер је Христос васкрсао. И ми појемо васкршњи тропар скупа са монасима: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.“

Када дође тренутак причешћа, сви црнорисци побожно прилазе путиру. Тек тада их видимо све на окупу, јер иначе стоје по стасидијама у мрачним угловима храма. Након причешћа пију воду коју захватају лончићима из металне посуде, да би се Тело и Крв Христова у потпуности употребили.

Богослужење се завршава око 8.45 часова, а недељом и празником сат времена касније. Уместо четири сата колико траје служба обичним данима, уочи великих Господњих и Богородичиних празника бденија и богослужења трају и по дванаест часова.

Након литургије целива се крст који држи свештенослужитељ, а потом сви полазе на ручак у трпезарију која се налази преко пута доње саборне цркве, испод импозантног звоника. У трпезарији има места за хиљаду душа и ретко кад је сасвим пуна, осим за празнике Светог Пантелејмона и Покрова Пресвете Богородице. Испочетка се тешко навићи да ручаш у 9 сати ујутру, све док не уђеш у ритам којим живе светогорци.

Трпеза је скромна, монашка, али изузетно укусна и хранљива. Чине је два оброка: ручак је након литургије, а вечера након вечерње службе. Пости се понедељком, средом и петком, као и у дане четири велика поста. Месо се никада не једе. Сервира се: чорба од леблебија или поврћа, сочиво, тестенине са туњевином, пиринач, кувани кромпир, каша, маслине, фета сир и трапист, бели и црни хлеб, грчка салата, кисели краставци, млевени парадајз, лук, маслиново уље, недељом и празником морска риба и вино… Понекад се за вечеру на трпези нађу: кох са гризом и слатком павлаком, трешње, кајсије… Чај је обавезан. Сва јела су постављена на столу, и свако једе оно што жели: чорбу, вариво, салату…

Обедовање почиње звоном и молитвом, а тако се и завршава. За време ручка или вечере један монах чита са предикаонице житије светих за тај дан, док остали једу. Када се огласи звоно за крај обеда, ко је јео – јео је. Ко није завршио јело, вероватно није ни био гладан.

Након ручка се у саборном храму износи глава Светог Пантелејмона на целивање. Ову реликвију је руском манастиру даровао српски цар Душан Силни. Ко жели може да замоли свештеномонаха да му освешта крстић, иконицу или бројанице изнад ковчежића са главом Светог. Део моштију Светог Пантелејмона се налази у Хиландару, док се други делови налазе у разним манастирима широм света.

Свети Пантелејмон је био родом из Никомидије у данашњој Турској. Као младић је учио за лекара. Када је примио хришћанство, почео је да исцељује људе. Излечио је слепог и одузетог, па су га други лекари оптужили пред царом Максимијаном. Изјаснио се као хришћанин и пострадао 304. године нове ере. Његове мошти су целебне, а његово име се призива при водоосвећењу и јелеосвећењу, заједно са осталим бесребреницима и чудотворцима.

Након вечерњег богослужења узима се благослов од игумана који седи у стасидији крај улазних врата храма.

После вечере се служи акатист Пресветој Богородици. Храмом одзвања радосна песма: „Радујсја, Невесто Неневестнаја!“ Након тога се сви повлаче у своје келије, иако је тек 19 часова по грчком времену. Монаси имају своје келијно правило, по ком се моле у својим одајама, а ми мирјани углавном седимо на прелепој тераси конака, са погледом на пучину или у летњиковцу на самој морској обали.

Касније, док лежимо у мраку собе, слушамо хорско завијање шакала са околних брда. Звуче језиво, али истовремено и смешно, јер симболизују демоне који из шумског мрака кевћу на светињу, али не смеју да јој приђу. Светогорска легенда вели да је Свети Пајсије Светогорац, завршавајући своје молитвено правило, умео да каже: „А сада наступају шакали…“

 

Стари Русик

 

Сасвим неочекивано нам се указала прилика да обиђемо: Стари Русик, Светоандрејски скит, Кареју, Ивирон, Ставроникиту и Пантократор. Група ходочасника са којима смо дошли на Свету Гору иде у обилазак ових манастира такси минибусом и водич нам је понудио да пођемо са њима, јер ионако имамо још два слободна дана до одласка на рад у Крумицу.

Након кратке вожње од три километра, посећујемо Стари Русик, окупан спокојем и рајским миром. Неколико руских монаха који ту обитавају као да узгајају тишину. Све се зелени: двориште, растиње, трокраки храст изникао из једног корена, саборни храм Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона… Преко пута храма лежи конак, а у њему знаменита кула са које је инок Сава бацио одежду принца Растка Немањића, стављајући очевој потери на знање да је заувек напустио светске бриге. Након тог догађаја Стари Русик је вековима био под покровитељством српских владара, па су, чак, у једном периоду скоро сви монаси били Срби.

Водич нам казује добро знану причу о младом српском принцу Растку, најмлађем сину великог жупана Стефана Немање, који је побегао на Свету Гору 1192. године са једним руским калуђером. Растко је желео да постане монах, али није имао благослов оца, који је послао потеру за њим. Немањини оклопници су пронашли младог принца у Старом Русику. Ту у манастиру су и заноћили, али ујутру их је чекало изненађење. Принц Растко је примио монашки постриг у манастирској кули и преко ноћи постао монах Сава, по светом Сави Освећеном.

Касније је Свети Сава прешао у манастир Ватопед, где му се придружио отац Стефан Немања, у монаштву Симеон. Потом су добили на поклон запуштени манастир Хиландар, да га обнове. Све остало је историја. Не легенда, већ историја, којом би се поносили и много већи народи од Срба. Како то да многи други православни народи немају манастир на Светој Гори, а Срби, уз Русе и Бугаре, имају? И да ли је то баш случајни сплет историјских околности?

У саборном храму Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона палимо свеће, пишемо имена најмилијих за здравље и покој душе, фотографишемо барокне фреске руских светитеља, осликане по зидовима храма и прелепи, позлаћени иконостас.

Потом улазимо у конак, где нас један послушник спроводи до капеле Светог Саве српског, која се налази под кровом чувене куле са које се Сава опростио са сујетом и гордошћу овога света. Пењемо се узаним, мрачним степеништем. Нас тридесеторица правимо буку која скрнави монашки спокој. На зидовима конака стоје упозорења којима нас монаси моле за тишину.

У невеликој капели послушник нам износи фотографију фреске Светог Саве из младићког доба, када се замонашио са свега седамнаест година. Та фреска се налази у олтару параклиса, па су руски монаси начинили неколико фотографија, да би посетиоци могли макар тако да је виде. Потом сви скупа певамо химну Светом Сави, разгонећи мир и тишину скита.

Напослетку се спуштамо низ басамаке и на прстима излазимо напоље. Неки од нас грле кулу која је узидана у темеље српске државности и духовности. Иако су Срби крштени пре Светога Саве, његов одлазак на Свету Гору је угаони камен Српске православне цркве.

Српски владари су кроз историју били велики покровитељи и дародавци Старог Русика. У давним временима је међу монаштвом Старог Русика било доста Срба, а било је периода када су Срби били већина у манастиру, нарочито у доба монголско-татарске владавине Русијом. Крајем XV и почетком XVI века руски манастир је скоро у потпуности био насељен Србима, о чему сведочи сачувана преписка између појединих игумана и руских бољара.

У новије време овде је живео велики српски подвижник, монах Георгије (Витковић), који је преминуо 1972. године и којег многи сматрају светитељем. Подвизавао се уз духовно руковођење Јосифа Исихасте и старца Софронија Светогорца. Његове мошти бакарне боје су тридесет три године након упокојења ископане из земље и сада леже у манастиру Хиландару.

Један од највећих светитеља XX века, свети старац Силуан Атонски се подвизавао једно време у Старом Русику, где се и упокојио 1938. године. Келија коју је Силуан саградио у шуми, налази се на свега пет минута хода од скита. Његове мошти се данас чувају у манастиру Пантелејмону.

Историја руског монаштва на Светој Гори је дуга и богата. Најпре су руски иноци боравили у скиту Успења Богородице (Ксилургу), да би у XII веку, слично као и Срби, населили запуштени манастир посвећен Светом Пантелејмону, на месту данашњег Старог Русика.

Данас на Светој Гори постоје четири метоха манастира Пантелејмона: Стари Русик, Нова Тиваида, Крумица и Ксилургу, док су Светоандрејски скит и Светоилински скит преузели Грци.

Стари Русик је дуго времена био запуштен и без монаха. Генерално је обновљен између 2012 – 2016. године средствима Руске федерације и залагањем Владимира Владимировича Путина. Руски патријарх Кирил је освештао обновљени храм 2016. године. Данас Стари Русик блиста старим сјајем и у њему борави неколико руских монаха. Срби га често и радо походе. Поред Хиландара, он је највећа српска светиња на Светој Гори, нажалост, без Срба.

 

Кареја, Светоандрејски скит и Испосница Светога Саве

 

После краће вожње стижемо у Светоандрејски скит на ободу светогорске престонице Кареје. Скит Светог Андреја је већи од многих манастира, али у светогорској хијерархији има статус скита, тј. несамосталне обитељи, потчињене другом манастиру. Подигнут је половином XIX века на земљишту манастира Ватопеда, на самом улазу у Кареју из правца луке Дафне. Некада је овај скит био руски, и у њему је почетком XX века живело око пет стотина монаха и искушеника, премда има места за две хиљаде душа. После Октобарске револуције број калуђера је почео да опада и напослетку су га преузели грчки монаси из манастира Ватопеда. Према неким изворима, пропаст Светоандрејског скита су помогли агенти КГБ-а који су прерушени у монахе запалили скит и растерали братство.

У скиту је 30-тих година прошлог века постојала православна богословија. Овај скит се још назива и сарајем, јер је у време турске владавине Грчком у њему било седиште турског гувернера Свете Горе.

Саборни храм Светог Андреја Првозваног је подигнут 1900. године, и до изградње храма Светог Саве на Врачару, то је био највећи православни храм на Балкану. Његови ктитори су из царске породице Романових. Унутрашњост храма краси огромни, позлаћени иконостас. Највећа светиња је глава Светог Андреја Првозваног, опточена белим златом и драгим камењем, коју целивамо са страхопоштовањем, јер је неким чудом баш у тренутку нашег доласка изнесена на поклоњење, иако је храм готово празан.

Говорим старом монаху Грку да се мој млађи син зове Андреј, а он ми одговара да напишем његово име и имена других укућана, да их свештеномонаси помињу на литургији. Када после неког времена изађем из храма, наједном схватим да сам све време причао на мом лошем руском језику са монахом који је Грк. И не могу да се сетим на ком језику ми је он одговарао. Грчки не разумем осим неколико речи, руски језик знам слабо, иако сам га учио у школи, а на енглеском или српском језику не верујем да смо разговарали. Тако то бива на Светој Гори: понекад се испричате са другим човеком, а да ни сами не знате на ком језику сте говорили.

Осим главе Светог Андреја Првозваног, у храму се чувају мошти преко седамдесет светитеља, затим иконе Богородице Утешитељке и Богородице Милостиве, икона Светог Андреја Првозваног, украшена белим златом, платином и драгим камењем, као и велика икона авве Јустина Ћелијског. Нас Србе на Светој Гори препознају по најбољима међу нама, иако ми сами никада нисмо у стању да те најбоље препознамо. Отац Серафим из Крумице је, приликом давања отпуста на литургији, стално помињао име Преподобног Јустина Поповића. Стекао сам утисак да авву више цене Руси, него ми Срби. Комунисти су га својевремено протерали са Богословског факултета, а ми антикомунисти смо заборавили на његову догматику.

Наши сапутници, ходочасници, поклоници и туристи, смештају се у конак Светоандрејског скита, где ће преноћити и ујутру наставити пут Хиландара. Овде радо примају ходочаснике из Србије на конак, иако некада умеју да оставе госта да дуго куца на врата и чека да му се отворе. То је обичај у многим манастирима, скитовима, келијама и испосницама Свете Горе, јер се тако проверава чврстина воље и смиреност ума ходочасника.

Све зграде у Светоандрејском скиту се убрзано обнављају, премда постоји легенда која каже да Грци не журе са обновом скита, јер нису сигурни да ће га задржати, тј. да је Русија дефинитивно одустала од њега, па кажу: „Зашто да га ми обнављамо, кад ће га свеједно једног дана преузети Руси?“ Наводно је и сам председник Путин понудио Грцима бланко чек, да Русији врате скит Светог Андреја. Грчки монаси су то наравно одбили, а Путин је лаконски реплицирао: „Онда нека буде воља Божија!“

Сликамо се испред огромних звона која су скинута са храма и замењена новим, јер и звона имају свој век трајања, након којег иду у заслужену пензију.

Потом обилазимо монашки градић Кареју, у којој је смештена управа Свете Горе, тренутно на челу са нашим Србином, оцем Стефаном Хиландарцом, који као прот управља светогорском владом „Свештеном епистасијом“. Његов ћирилични потпис „јером. Стефан“, иако је по чину архимандрит, стоји као први на нашим диамонитирионима – светогорским визама. Сећам се оца Стефана из времена када сам по први пут походио Хиландар 1998. године. Тада је као млађи монах обављао дужност подрумара. Одвео нас је у велики манастирски подрум, где смо задивљено гледали огромне бачве. Купили смо неколико боца вина од њега, које нам је наточио директно из бурета. Данас се вино у Хиландару флашира и продаје у манастирској продавници. Недељу дана након нашег доласка на Свету Гору, отац Стефан Хиландарац је свечано, у Протатској цркви у Кареји, предао једногодишњу дужност протоепистата дионисијатском старцу Симеону.

У главној карејској улици и на централном тргу нанизане су продавнице икона, црквених утвари, пекаре, бакалнице, ресторани, пошта, царина, полицијска управа, амбуланта… Овде је могуће ручати, попити пиће или преноћити у неком од малих хотела. Примећујемо да је све доста скупо у односу на остатак Грчке. По околним брдима су конаци, келије и испоснице светогорских манастира, међу којима и десетак хиландарских.

Обилазимо зграду Протата, где је смештена врховна самоуправа и суд аутономне монашке државе.

Потом улазимо у Саборну цркву Успења Пресвете Богородице, која је најстарија на целој Светој Гори, и тамо целивамо чудотворну икону Мајке Божије „Достојно јест“, пред којом је архангел Гаврило исписао прстом на камену химну Богородици.

На крају одлазимо до Испоснице (Поснице, Типикарнице) Светога Саве, која је, нажалост, закључана. У испосници коју је основао Свети Сава српски и посветио је Светом Сави Освећеном Јерусалимском, налази се чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице и игумански штап Патерица. Отац Никодим који живи у испосници држи правило да за дан и ноћ прочита цео Псалтир, а у току седмице Четворојеванђеље, што није нимало лако, и у чему га ометају честе посете српских ходочасника.

 

Ивирон, Ставроникита и Пантократор

 

Након Кареје, крећемо у обилазак три манастира са западне стране Свете Горе: Ивирона, Ставрониките и Пантократора. Опет се возимо по макадамским путевима у два комби таксија, са по петнаестак седишта.

Стижемо у величанствени Ивирон који лежи на пар стотина метара од морске обале. Скупљамо се и улазимо у пространо двориште којим доминира велики саборни храм црвене фасаде, са живописно осликаном припратом. Овај манастир је првобитно био грузијски, о чему говори и његово име, јер је Иверија стари назив за Грузију, али су га временом преузели Грци. Манастир је огроман и подигнут је одмах после Велике Лавре, крајем X и почетком XI века, те је до данашњег дана по рангу на трећем месту у хијерархији Свете Горе, иза Велике Лавре и Ватопеда, а испред Хиландара и Дионисијата.

Чекамо да нам отворе капелу у којој је знаменита чудотворна икона Богородице Иверске, познате још и као „Панагија Портаитиса“ (Богородица Вратарница). Према предању икону је насликао јеванђелиста Лука. Приписују јој се бројна чуда и исцељења болесних.

Цела икона је пресвучена ризом од сребра и злата, осим лица Богомајке и Богомладенца. На десном образу и бради Богоматере лежи ожиљак који је настао од мача војника у Никеји, у IX веку. Тада је из ране на икони потекла крв. Сама икона је у Ивирон стигла из Никеје на чудесан начин, плутајући морем. Панагија Портаитиса је прекривена златним ланцима и медаљонима, знацима благодарности исцељених верника.

Углавном монаси не дозвољавају фотографисање чудотворних икона, али овај пут нам дају дозволу за сликање. Нешто касније у манастирском дворишту раздељују нам уље чудотворне иконе Богородице Иверске.

Убрзо крећемо даље, према следећем манастиру Ставроникити, који је прелеп, мали манастир наднет над морем, на једној стени. Добио је име по неком монаху Никити који је у близини манастира подигао крст (грч. ставрос). Друга легенда вели да је монах Никита израђивао дрвене крстове. Манастир је посвећен Светом Николи Мирликијском. На улазу у манастир, са леве стране, лежи велики аквадукт озидан каменим блоковима. Порта је стешњена конацима и осењена дебелом хладовином. Седимо на улазу у манастир, у хладовини винове лозе и некакве медитеранске пузавице прелепих розе цветова.

У невеликом саборном храму уздиже се диван иконостас који красе прелепе византијске иконе дванаест великих празника. Целивамо чудотворну, мозаичку икону Светог Николе, која је на чудесан начин пронађена у мору. Након пет векова боравка у мору, ову икону су рибари извукли мрежом и донели у манастир. На челу Светог Николе је била прилепљена шкољка која је оставила бразготину на самој икони. Данас се и икона и поменута шкољка чувају у манастиру као велике светиње.

Немамо пуно времена за задржавање и крећемо даље према манастиру Пантократору, који лежи на једној високој стени, на самој обали мора.

У пантократорском Саборном храму целивамо чудотворну икону Богородице Старице (Геронтисе). Икона Богоматере је насликана у природној величини, у сребрној ризи, без малог Исуса, како пружа руке ка народу. Испод њених ногу лежи посуда са јелејем који се излива.

Предање каже да је остарели игуман, сазнавши да му се ближи смрт, молио младог јеромонаха да пожури са служењем литургије, како би се причестио пре кончине. Млади свештеномонах није марио за игуманову молбу, па га је у једном тренутку ради тога прекорела икона Богомајке из олтара. Отада је икона премештена на северо-источни стуб унутар храма и прозвана је Старицом, због свог старања за болесне и умируће.

Икона Богородице Геронтисе је провела осамдесет година у манастирском бунару, где су је бацили освајачи Сарацени, али је на чудесан начин откривена и враћена у храм. Пред њом су се десила бројна исцељења о чему сведоче и бројни златни дарови окачени пред њом.

Узимамо мало дужи предах у пантократорској гостопримници са предивном терасом, која се уздиже високо изнад мора. Ходамо по даскама којима је патосана цела тераса и питамо се хоће ли нас све издржати, јер испод нас је амбис. Између дебелих дасака које се повијају под нашим теретом назиру се сиве стене и пенушаво море.

Послужују нас ципуром, ратлуком и кафом. Потом купујемо сувенире у манастирској продавници и након сат времена крећемо назад, пут Кареје. Успут слушамо да је у XVIII веку у овом манастиру једно време боравио преподобни старац Пајсије Величковски.

Такси комби са петнаестак места, без реда вожње, наплаћује превоз прилично скупо, уз традиционално ценкање и обавезан бакшиш. Ако те чека десет минута, возач може на своју руку да повећа цену превоза за пет евра, уз то се побожно прекрстивши. Од Пантелејмона до Кареје превоз може да кошта осам евра, ако је комби пун путника или дванаест евра, ако вози истом релацијом само пет људи, што значи да је карта скупља када је комби крцат, јер множењем броја путника са ценом карте (коју нико не издаје) добија се цена од сто двадесет евра за пун комби, односно шездесет евра за готово празан комби. Кружна тура од Кареје преко Ивирона, Ставрониките и Пантократора, и назад до Кареје, кошта петнаест евра по путнику, иако нема више од двадесетак километара вожње, додуше по разлоканом, планинском макадаму препуном рупа. Све у свему, мирне душе могу рећи да светогорски таксисти имају ценовник попут београдских колега, који развозе пијанце са сплавова у три сата ујутру. Нису само таксисти варалице. Од нашег водича слушамо причу о лажном монаху који узима новац од лаковерних ходочасника. Нажалост, на Свету Гору залутају и такви несрећници, који не само да не верују у Бога, већ га се ни не плаше.

Док се труцкамо разлоканим светогорским друмовима у комбију са поквареним клима уређајем, не могу а да не мислим о брзини, да не кажем брзоплетости, са којом смо обишли три велике светогорске светиње: Ивирон, Ставроникиту и Пантократор. Мучио нас је недостатак времена, појава која никако не би смела да се деси на Атосу, а на коју смо одавно навикли у свету. Поново се осећам као туриста. За сваки од ових манастира потребни су дани или чак недеље, да се упознате са њиховим иконама, моштима, ризницом, библиотеком, богослужбеним типиком… Овако слике промичу као на телевизору. Схватам огромну разлику између мог боравка у Пантелејмону и туристичке посете овим манастирима.

Предвече стижемо у Кареју, узимамо други такси и враћамо се у манастир Пантелејмон, да тамо проведемо свету недељу, пред одлазак на метох Крумицу.

 

Крумица

 

У понедељак ујутру пакујемо ствари и напуштамо Пантелејмон. До метоха Крумице, путујемо брзим глисером којим вешто управља један монах. Преко његовог рамена видим у кабини најсавременију навигацију која му помаже у вожњи. Осим капетана на бродићу је још један монах и нас петорица добровољаца. Монах, или ће пре бити да је искушеник који по благослову носи расу и камилавку, утовара велики пртљаг који носи из Пантелејмона у Крумицу. Помажемо му у томе. У једном тренутку видим на врху велике торбе руске ваљенке, топле зимске чизме направљене од ваљане вуне. Питам младог искушеника јесу ли то ваљенке. Он ми потврдно одговара уз осмех. Размишљам откуд ове ваљенке на глисеру који пара морску површину и врео јунски ваздух. Да ли је можда нека брижна руска мајка послала свом сину ваљенке да га штите у далеком, непознатом свету, иако су светогорске зиме благе, без снега и леда? Присећам се како је моја покојна бака плела вунене чарапе и слала ми у Београд, где сам студирао. Говорила ми је да их обујем када пођем на факултет. Наравно, никада их нисам обуо, али сам поклон увек прихватао, јер је он био симбол бакине бриге за мене, метафора њене уплашености далеким, великим градом, у којем се њено чедо може смрзнути без топлих вунених чарапа.

Млади искушеник ми по годинама може бити син. Док га гледам, осећам радост и тугу. Верујем да и он исто тако види нас, док сулудо млатимо својим мобилним телефонима, покушавајући да ухватимо у објектив тренутак безграничне Божије лепоте.

Глисер плови великом брзином и искушеник ми показује на обали некадашњи руски скит Нову Тиваиду, где борави неколико монаха. Богу хвала, па се и Нова Тиваида од краја 90-тих година постепено обнавља. То је први већи објекат који ходочасник види са трајекта, док путује западном обалом Свете Горе.

Након четрдесетак минута вожње стижемо у луку метоха Крумице. Дочекује нас настојатељ, отац Никодим, који више личи на Херцеговца, него на Руса, јер је висок и крупан човек, дубоког гласа. Остали монаси су углавном типични Руси са плавим очима, прћастим носом и светлом, меканом косом.

Отац Никодим нас вози у некадашњи скит, а данас метох, који и даље сви по навици зову скитом. Скит је мали манастир или монашка заједница од неколико келија, где се живи аскетски. Метох је, пак, земљиште или посед у власништву неког манастира. На Светој Гори тренутно има свега дванаест, тринаест скитова са таквим статусом, иако их је некада било много више. Сваки скит је под управом једног од двадесет светогорских манастира.

Потом нас настојатељ уводи у храм Казанске иконе Богородице који се налази у склопу монашког конака, да целивамо иконе, а затим у трпезарију у истој згради, где доручкујемо. После обеда се смештамо у други конак, удаљен стотињак метара од главног, монашког конака. То ће бити наш дом у наредних десетак дана, док будемо помагали у винограду.

Улазимо у лепе и чисте једнокреветне собе, уређене у етно стилу. Део конака у којем боравимо је реновиран у скорије време и личи на хотел са три звездице. Верујем да су монашке келије много скромније. Имамо тушеве, WC, веш машину, чајну кухињу, трпезарију, терасу…

Крумица (понегде се назива „Кромица“, „Кромница“ или „Крумница“) је некадашњи руски скит, а данас метох манастира Пантелејмона, подигнут у XVII веку, на земљишту које је некада припадало Хиландару. Како је посед доспео у руско власништво, то нико поуздано не зна. У скиту су подигнути храмови, конаци, економске зграде и болница за остареле, болесне монахе из Пантелејмона, који су због добре климе овде долазили на опоравак. Копнена граница Атоса са Грчком је веома близу Крумице, која је, пак, од Пантелејмона удаљена око двадесет пет километара вожње по макадамским путевима. До скита се најлакше и најбрже може доћи морским путем, јер има своје пристаниште. Почетком XX века је овде живело стотину монаха, а данас их је свега седморица. У више наврата је скит био напуштан, паљен, рушен и поново обнављан. Крумица је највећи процват доживела у периоду од XVII-XIX века, али је запустила након Октобарске револуције у Русији 1917. године.

Пожари су чести на Светој Гори. Велики пожар који се десио у лето 2012. године захватио је руске метохе Крумицу и Нову Тиваиду, као и грчки скит Моноксилит. Огањ је стигао до самих зидова Крумице, и ту се чудесно зауставио. Изгорео је само кров северног крила конака, док је олтар храма, иако окружен ватреном стихијом, остао нетакнут.

На Крумици су подигнути виногради, маслињаци, воћњаци и пластеници са поврћем. Одавде се прехрањују монаси и ходочасници из манастира Пантелејмона. Сви макадамски путеви су добро одржавани, и одмах се види велика брига Русије за њене манастире на Светој Гори. Касније смо видели: булдожере, гредере, гусенчаре, комбајне, тракторе и друге машине, чији је транспорт на Крумицу веома скуп, кажу и до хиљаду евра по возилу.

Метох Крумица је центар виногорја и има највеће винограде на целом Атосу, површине око 50 хектара. Стари виноград је годинама даван у закуп познатом грчком произвођачу вина, а од прошле године га поново обрађују монаси. Зато се однедавно приступило обнављању засада винове лозе. Стари чокоти се ваде и на њиховом месту подижу нови засади. У Крумици је земља песковита, погодна за винограде и маслињаке. Монаси узгајају башту коју наводњавају кап по кап водом из оближњег вештачког језера. Иста вода се користи и за наводњавање нових засада винове лозе.

Иако је стари део скита са конаком, економским зградама и велелепним готичким храмом и даље у рушевинама, цео метох се убрзано обнавља почев од 1990. године. Тренутно се зида нови вински подрум и купљено је десетине великих буради од инокса, која леже у ограђеном дворишту. Стари подрум препун дрвених бачви са вином је у приземљу конака у којем боравимо.

Наш рад у виноградима је једноставан и лак. Своди се на заламање ластара на чокотима који штрче изнад жице, као и на завлачење бочних изданака винове лозе иза двоструког реда жице. Посао јесте лаган и не тражи никакво искуство, али нам проблем прави сунце које немилосрдно пржи. Температуре у хладовини су преко тридесет пет степени целзијуса, а у винограду и знатно веће. Зато нам отац Никодим дели сламнате шешире, јер се брине за нас због велике врућине.

Свако јутро устајемо у 5.30 часова. Јутрење почиње у 6 часова, доручак у 7, а на посао крећемо од 8 сати. У подне је пауза за ручак, па настављамо посао од 13 до 14.30 часова. Вечерње почиње у 17 часова, а вечера у 18 часова.

Литургија се служи суботом и недељом, као и великим празницима. Ми смо се сви исповедили у петак, што је ишло помало тешко због језичких баријера. Потом смо се причестили у суботу, а у недељу, на литургији, нико се није причестио, чак ни од монаха. На Светој Гори се и даље води рачуна о темељној припреми причасника за Свету Тајну Евхаристије.

Обедујемо заједно са монасима. Сваки оброк почиње речима оца Никодима: „Господу помолимсја“. Затим следи молитва и благосиљање трпезе од стране свештеномонаха Серафима. Трпеза је богата: свеже воће и поврће, куване и гриловане тиквице, пиринач са морским плодовима, леће, кускус, боршч, сатараш, фета сир, трапист, маслине, бели и црни хлеб, маслац, домаћа кувана јаја, грчка салата, салата од роткве, густи грчки јогурт налик нашој павлаци, хумус, џемови, трешње, кајсије, банане, кексови, бадеми, лешници, ораси… За Спасовдан и у недељу, на менију је орада и бранцин са роштиља и чаша манастирског вина… Понедељком, средом и петком храна је посна. Месо се никада не једе и, што је најзанимљивије, никоме не недостаје, па чак ни мени који сам рођени гурман. Све време проведено у Пантелејмону и Крумици, док сам радио физичке послове, осећао сам се невероватно лако и снажно, иако нисам окусио месо и месне прерађевине.

Увече седимо на тераси и гледамо залазак сунца и ноћна светла оближњег острва Амулијани. На Светој Гори нема купања, и ето још једног искушења за нас. Када уморни и знојави погледамо плаветнило Егејског мора, сваки пут помислимо како би било лепо уронити у кристално чисту воду.

У појединим моментима долази до изражаја наша бучност и неспособност да слушамо друге, као и да се повинујемо туђој вољи. Напросто, ми долазимо из света и свет је још увек дубоко укорењен у нама.

У једном тренутку се поведе разговор о чувеној икони Христа Пантократора из манастира Свете Катарине на Синају, и о његовом још чувенијем левом оку, које симболизује несавршену људску природу, док десно око симболизује његову савршену, божанску природу. Неко каже да једно око симболизује љубав јер је благо, а друго страшни суд јер је строго. Тумачења је безброј. Једино је вечна ванвременска лепота најстарије Христове иконе.

Ноћу нам досађују ситни, бесни комарци који зује око главе. Иако прозори имају мрежице, они пронађу пут до наших соба. Повремено се чују шакали, наши верни пратиоци на Атосу.

Свуда наоколо пијемо воду и никога од нас није заболео стомак, нити смо имали проблема са пробавом. Промаја на којој спавамо, јер у конаку нема клима уређаја, никоме не смета, премда је мени првом сметала на послу и код куће. Нико није видео нити једну змију, иако их има доста, кажу чак и отровница. Осећамо се безбрижно и лако, јер смо под Богородичиним покровом.

Монах који има задужење црквењака, један дан нас води у разгледање цркава и других манастирских зграда, међу којима и монашке костурнице у храму Јерусалимске иконе Богородице. У Хиландару имају сличну костурницу, коју сам својевремено посетио. У свим светогорским манастирима је монашка сахрана идентична: новопредстављеног сабрата сахрањују само у мантији на манастирско гробље, а после три године се ваде његове кости из земље, које се потом перу у вину, каде тамјаном и похрањују у манастирску костурницу.

Монах водич са осмехом на лицу показује лобање усопших монаха које је познавао. Све су поређане на дрвеним полицама. Скоро на свакој лобањи је исписано монашко име и година упокојења. Остале кости су брижљиво сложене у застакљеним ормарима.

На прозорској ниши лежи зарђали железни појас налик на вериге, које је неки безимени монах носио тајно, испод расе, на голом телу, попут оклопа. Појас је необично узак у струку, што говори да га је носио изузетно мршав човек, којем тај железни појас није дозвољавао да се наједе, јер му је стискао трбух. Овог подвижника и Божјег угодника су вероватно разоткрили тек када је преминуо, а да за живота нико није знао како је мучио своје тело.

Испред нашег конака, на једној узвишици, тамо где почињу манастирски виногради, подигнута је капела Светог Трифуна, заштитника виноградара. Монах нас води у капелу и долива уље у кандило које непрекидно гори.

Причам нашем водичу да сам приметио како су скоро све руске цркве патосане обичном даском, јер је то у њиховој градитељској традицији, док код нас Срба сваки сеоски храм мора бити поплочан мермером или гранитом, као да је царска лавра. Мој саговорник се благо осмехује.

Монах нам потом показује ветрењачу без крила, која лежи на брду, изнад конака. Подигнута је некада давно, као нечија хировита задужбина, а да никада није млела жито. Сада служи као остава и украс целог метоха.

На крају нашег обиласка метоха, монах нам дарује по једну металну иконицу Богородице Атонске, заштитнице целе Свете Горе. Сви побожно љубимо икону, поклон дражи од било којег другог.

На Крумици нисмо много разговарали са монасима, поштујући њихову жељу и потребу за тиховањем. Споразумевали смо се на чудесној мешавини руског, српског и црквенословенског језика. Углавном смо ћутали и молили се скупа у храму или за трпезом. У том ћутању смо се савршено разумевали. Мислим да је монасима било драго што смо присуствовали сваком богослужењу, премда смо им вероватно помало и сметали. Један од нас је читао Символ вере и Оченаш на црквенословенском језику, па смо барем тако учествовали у богослужењу. Иначе, сви делови Свете Литургије који се код нас певају на црквенословенском језику су идентични као и у руској цркви, јер смо их преузели преко богослужбених књига које су наши монаси доносили из Русије током ропства под Турцима, када у српским земљама није било могуће штампање црквених књига.

 

Хиландар

 

У недељу смо питали оца Никодима да нас одвезе у Хиландар, који је удаљен шеснаест километара од Крумице. После литургије и доручка, отац нас је повезао теренском тојотом преко планинских венаца, макадамским путем, који је на неким деоницама био одличан, док је на другим местима био пун вододерина и рупа.

Сат и по, колико смо се задржали у Хиландару, отац Никодим нас је тихо чекао, седећи у аутомобилу по великој врућини. Уопште узев, сви светогорци су наоружани стрпљењем и смирењем. Један ме додуше јесте мало гурнуо, док сам излазио из саборног храма у Пантелејмону, али му то нисам узео за зло, јер ми ходочасници, поклоници и туристи сметамо монасима у њиховом осамљивању и молитви.

Иако Хиландар походим по трећи пут, осећања су јака као и приликом првог доласка. Ослушкујем рајски цвркут птица које се крију негде у високим чемпресима и дах прохујалих векова, наталожен у каменим зидовима храмова и конака.

У најлепшем светогорском храму Ваведења Пресвете Богородице сви падамо ничице пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Целивамо празан кивот Светог Симеона Мироточивог. Пријатељима који су први пут у Хиландару показујем стег Краља Александра Обреновића и фреску Милоша Обилића у Лазаревој припрати. Потом се клањамо лози Светога Симеона која је изникла из његовог празног гроба и кроз камени зид се пробила напоље. Њени ластари се бокоре преко простране вињаге, док дозревају плодови који ће некоме донети дуго очекивани пород. Пењемо се на пирг Светога Саве, одакле се пружа најлепши поглед на саборни храм, конаке и манастирску порту са два висока кипариса. Улазимо у трпезарију, иако је ручак већ готов, да још једном погледамо чудесни живопис и камене столове за којима обедују Хиландарци.

Овај пут не стижемо да одемо до пирга Хрусија, са црквом Светог Василија, који лежи на обали мора, нити до Милутиновог пирга, маслине цара Душана, крста краља Александра Обреновића, гробљанске цркве Благовештења са костурницом у којој се чувају мошти уснулих хиландарских праведника… Даће Господ, биће нека друга прилика…

У саборном храму узимамо благослов игумана Методија и епископа рашко-призренског Теодосија који се затекао у манастиру.

Захватам воду са Савиног бунара, пошто стрпљиво сачекам да један ознојени, задихани земљак напуни своје канистере и флаше. Човек је себи узео за задатак да понесе у отаџбину неколико десетина литара свете воде и да је раздели фамилији, комшијама и пријатељима, а ја сам одлучио да ме на овом месту ништа не може изнервирати.

У манастирској продавници група српских туриста пустоши полице и столове са сувенирима. Сви желе да понесу делић благодати са собом кући, не схватајући да је једино могу понети у оку и срцу. У пријемној канцеларији, која се налази на улазу у манастир, са десне стране, пишу се прилози и ту је готово немогуће прићи монаху за столом од мноштва приложника и добротвора. Неки траже за рођаке и пријатеље козлац, чудотворни лек за најтежу болест који справљају Хиландарци. Други, пак, траже грожђе Светог Симеона Мироточивог, које помаже супружницима да добију потомство. Монах пита једног младог човека да ли су невољници у браку, а човек из трећег лица наједном прелази у прво лице и снуждено каже: „Још увек се нисмо венчали.“ Монах му даје коверат са грожђем и упутством за употребу и додаје да ни случајно не употребљавају грожђе, док се прво не венчају и да јаве своја крштена имена, како би се Хиландарци молили за њих. Покушавам да размишљам главом тог младића, без икаквог осуђивања, па се питам: „Зар му је било тешко да се прво венча у цркви, па тек онда затражи помоћ Светога Симеона око добијања потомства.“ Наш народ не каже џабе: „Без невоље нема богомоље!“

Сећам се мог првог доласка на Хиландар 1998. године, приликом прославе осамсто година од оснивања свете српске царске лавре, када сам понео десетак прилога у новцу које су послали пријатељи и родбина. Стискао сам у руци коверту са новчаницама и цедуљама на којима су била исписана имена за помињање, када сам упитао једног монаха где могу да предам прилоге. Био сам млад и зелен, и очекивао сам ваљда да ће ме упутити на неког књиговођу којем ћу предати новац, а заузврат добити признанице. Монах ми је смирено показао на дрвену кутију са прорезом испред иконостаса у коју сам убацио целу коверту, чудећи се.

Двадесет шест година касније сам тражио исту ту кутију, али кутије није било испред иконостаса. Опет сам се обратио неком другом монаху задуженом за храм. Овог пута ме је монах послао у пријемну канцеларију, на самом улазу у манастир, где се предају прилози и заузврат добијају захвалнице и папирне иконе. Опет сам се чудио. Мења се Хиландар, али се мењамо и ми, скупа са њим.

Није то више онај Хиландар с краја прошлог миленијума, којег сам упамтио као парче неба на земљи, заробљено у прохујалим вековима. А ни ми више нисмо исти.

Да се разумемо, не мислим да је онај Хиландар био бољи, нити да је овај гори. Иста је то светиња, иста рајска башта, само се, напросто, све променило и модернизовало, и људи, и времена, и околности…

Нема више игумана Мојсија, монаха Василија, малог јеромонаха Кирила, монаха Митрофана, Јована, Симеона, Јустина, Агатона… Нема више политичких емиграната који су на позив владике Николаја Велимировића дошли у Хиландар 50-тих година прошлог века, жртвујући себе да би спасили манастир, јер је претила опасност да због малог броја монаха падне у грчке руке.

Сећам се живахног оца Митрофана, док нас одмерава оним једним здравим оком, гледајући и слушајући како се непристојно довикујемо и расправљамо по ходницима конака који је касније изгорео у великом пожару. Вероватно се отац Митрофан питао какви су то нови Срби, ни налик онима које је оставио у отаџбини, када је морао силом прилика да је напусти након крвавог грађанског рата.

Сећам се времешног оца Јована, манастирског баштована који је преминуо у сто четвртој години, како се пење калдрмисаним степеништем из баште према улазу у манастир. Данас нема те баште испод манастира. Заузеле су је грађевинске машине које раде на обнови манастира. Нема ни монаха Јована који нас је тада питао одакле смо.

– Из Србије! – одговорили смо поносно. – А ви, оче?

– Из Енглеске – нашалио се отац Јован, премда заиста беше стигао у Хиландар из Уједињеног Краљевства.

Сећам се омаленог оца Кирила, док крштава двојицу ходочасника на доку, у морској води. Једном од новокрштених сам тада био кум. Док је отац Кирил читао из требника, риђи монах који га је пратио у појању, посматрао је зарђалу алку, узидану између крупних камених блокова пристаништа.

– Ето, ову алку је направио човек и већ је пропала, а камен је створио Бог и он је вечан – осмехивао се мршави монах, док се умотавао у крајеве црног, вуненог прслука. Била је позна јесен и било је прохладно. Новокрштени су се смрзавали у мору, док их је отац Кирил три пута погружавао у воду.

Сећам се Хиландара из 2012. године, тужног, изгорелог, рањеног, заробљеног у металне скеле… Сада, након велике обнове, Хиландар сија старим сјајем.

Некада није било велике гужве, док је данас у Хиландару сваки дан мноштво ходочасника, поклоника и туриста. Многи пробуђени српски синови желе да посете нашу свету царску лавру и једноставно нема довољно места за све. Готово је немогуће наћи слободан термин за преноћиште месецима унапред, па многи посетиоци Хиландара спавају у суседном Есфигмену, који прима све путнике намернике.

Есфигменци су зилоти који су у свађи са свим осталим светогорцима. Васељенског патријарха сматрају екуменистом и одбијају да га помињу на богослужењима, иако је цела Света Гора под његовом јурисдикцијом. У пар наврата су због тога били под полицијском опсадом, али нико није успео да их отера из манастира. Есфигменци једино сарађују са најближим суседима Хиландарцима. На улазу питају посетиоце да ли су вакцинисани од короне. Ако неко одговори да јесте, не пуштају га у манастир. Живе изузетно сиромашно. Трпеза им је оскудна. После ручка скупљају сав преостали хлеб, јер се код њих ништа не баца. Ако је посни дан, на столу се нађе тек чорба од леблебија и комад хлеба. Есфигменци радо примају госте, али су хигијенски услови у манастиру веома лоши. Нема тушева, већ само корита из којих се гости умивају. Постељина се не мења редовно. У манастиру живи неколико Срба који веома радо и непозвано “проповедају” земљацима о “јеретичкој, екуменистичкој” СПЦ. Један гост је тако морао да слуша како је чак и покојни патријарх Павле био екумениста. Из пристојности је ћутао и слушао монаха родом из Бабушнице, али је касније био веома љут када ми је препричавао цео разговор. Уз све дужно поштовање због њиховог ревновања у вери и одрицања од света, сматрам да су есфигменски монаси у тешкој прелести, као уосталом и сви други зилоти и секташи.

 

Повратак у свет

 

Четворица добровољаца који су у Уранополис стигли аутомобилом, а потом глисером директно у Крумицу, пожелели су да посете Пантелејмон, па нас је настојатељ све скупа поново послао у руски манастир. На Крумици смо провели осам дана, од чега смо радили свега шест, јер на Спасовдан и у недељу нисмо ишли у виноград. Опраштамо се и фотографишемо са оцем Никодимом, који свима гура новчанице у руке, да нам се нађе за пут. Потом нас вози до пристаништа, све нас искрено, братски грли, пожелевши нам срећан пут.

Враћамо се у Пантелејмон брзим глисером са клима уређајем и меким седиштима. Осим великих ферибота који саобраћају свега неколико пута на дан и који, осим путника, превозе моторна возила, постоје и глисери који имају свој ред вожње. Са њима се лако стиже на одредиште, јер плове много брже, иако стају у малим лукама скитова и метоха, где велики трајекти не могу да пристану. Зато је карта за глисер нешто скупља и кошта петнаест евра, за разлику од карте за ферибот која кошта девет евра.

Поново нас дочекују у гостопримници и распоређују по собама. Ја се смештам у исту собу, на исти лежај, као и пре осам дана. Потом следи вечерње, вечера, акатист Пресветој Богородици, устајање у 4 часа, јутрење, литургија, ручак, целивање моштију Светог Пантелејмона…

Онај новац добијен у Крумици трошим у манастирској продавници. Не желим да га носим кући, јер сам дошао да радим бесплатно. Иначе, новац на Светој Гори не значи много. Свуда ћете добити тањир боршча или сочива, комад хлеба и чисту постељу. Можете лако да зарадите новац, можете лако да га потрошите, јер је све скупо, али не морате, чак, ни да га имате уз себе, јер су на Светој Гори све основне потрепштине сасвим бесплатне. А оних луксузних и непотребних је сасвим мало.

Сећам се како сам 1998. године, када сам по први пут походио Хиландар, пре укрцавања на брод пронашао на доку у Јерисосу новчаницу од пет хиљада драхми. Био сам студент и једва сам скупио новац за путовање, а о неком великом џепарцу није било ни говора. Ипак, без размишљања сам сав тај новац потрошио у хиландарској продавници. Јер, шта ће ми паре на Светој Гори, кад је све што је човеку потребно – бесплатно, а непотребног ионако нема у понуди.

Сутрадан смо се укрцали на брзи глисер за Уранополис. Повратком у свет, вратили смо се старим навикама, слабостима и задовољствима. У Јерисосу смо се купали три сата, радујући се попут мале деце. На повратку смо изнова посетили Каково, где су нас опет угостили ципуром, хладном водом, кафом и ратлуком. Ко је заборавио да купи сувенире у неком од светогорских манастира, имао је прилику да потроши преостали новац у каковској продавници. У Ставросу смо потом јели и пили, кушајући укусе и мирисе којих смо били лишени претходне две недеље. Тако су се наши животи полако враћали у безбрижну раван свакидашњег људског пада.

Петнаест дана проведених без светских вести и гласина, телевизије, радија и новина, уз свакодневну молитву и физички рад, било је рајско искуство, за које се сви искрено надамо да ћемо га кад-тад поново искусити.

Лагао бих када бих рекао да сам, боравећи две недеље у врту Пресвете Богородице, доживео некакво откривење или просветљење, али свакако јесам учврстио веру. Више не верујем само у то да Бог постоји, већ знам да нас све безгранично воли, попут свог Јединорођеног Сина. Света Гора сведочи о томе, ко има очи да види, и ко има уши да чује…

 

за П.У.Л.С: Микица Илић

  D.O.M.I.N.E, Hilandar, Mikica Ilić, monaštvo, Pantelejmon, putopisi, Sveta gora