Закотрљани камен
Кад сам у уторак у књижари „Бордерс” на вашингтонској Висконсин авенији, продавца замолио да ми помогне да, међу стотину других, пронађем магазин који сам желео, само је одмахнуо руком. „Добили смо га у петак, у количини много већој него обично, али смо све продали у року од сат и по”.
Магазин о коме је реч је „Ролинг стоун” (RollingStone – „котрљајући камен”), који, кад у ову књижару стигне (два пута месечно) буде постављен у друштво неколико десетина других на полицу на којој је плочица са натписом „музика”. Мада, с пуним правом би могао и на ону која је обележена и као „политика”.
Разлог због којег је „Ролинг стоун” у прошли петак распродат (у питању је само око десет одсто тиража од укупно 1,5 милиона примерака који иду у слободну продају, 90 одсто упућује се на адресе претплатника) јесте експлозивна политичка тема, која је у једном моменту изазвала истинску кризу у Вашингтону, и на крају, само 36 сати од како је обелодањен садржај летњег двоброја, довела до смене главног команданта америчког најдужег рата, оног у Авганистану.
Страствено о националној политици
Била је то још једна потврда да у том рату ствари не иду према очекивањима, али и нови доказ моћи новинске речи. То да првенствено музички часопис експресно оконча каријеру генерала са 4 звездице само је најновији у низу новинарских подвига у вршењу основне мисије „седме силе” (или „четвртог стуба” демократије, што је овде чешће коришћена метафора). Сетимо се само „Вотергејта”, новинарског открића које је потом довело до демисионирања председника Ричарда Никсона, затим текста који је покренуо „аферу Левински” која умало није у исту ситуацију ставила Била Клинтона – и сличне примере који у исто време улазе у историју новинарства и постају међаши политике.
Ако је цео овај догађај с једне стране у средиште вратио искушења Америке у једном проблематичном рату, са друге је васкрсао и дебате у новинарском еснафу. Постоји ли општа криза новинарске веродостојности, или је реч само о појединачним кризама кредибилитета појединих новина и новинара? Зашто је, примерице, „Њусвик”, једна од перјаница „њузмагазинског” журнализма, у великим невољама и у потрази за новим власником, док, са друге стране, његов парњак, „Тајм”, доста добро стоји?
Која то формула „Ролинг стоуну”, који је пре 43 године (1967.) покренут да би пратио рокенрол, омогућава да просперира, повећава тираж и утицај, у околностима када цела индустрија полако тоне, јер је с једне стране напуштају читаоци, а са друге оглашивачи, при чему, наравно, ово потоње има везе са пређашњим.
Одговор је можда једноставнији него што би се помислило. Новинарска и уредничка страст, жеља да се каже сопствена реч у националној политици (не баве се додуше сви политиком, али политика се бави свима), уз одабир правог начина да се та реч саопшти.
Од свог оснивања, „Ролинг стоун” је схватио да је порука „духа времена” како рокенрол није само музика, већ израз нове генерације. „За реално приказивање шта се догађа у данашњој Америци, ми морамо да се окренемо рокенролу, популарној музици”, једно од је објашњења из првог броја. Новој генерацији, ондашњој, а онда и свакој потоњој, се не може подваљивати. Њој јесу потребне приче о звездама, али и више од тога: путокази кроз маглу свакодневних националних контроверзи. Такву литературу не могу међутим да праве недовољно талентовани.
Полазећи од таквог уверења, покретач магазина Џан Венер (1967. двадесетогодишњак који због своје идеје за чију реализацију од родитеља позајмљује 7.500 долара и напушта студије на Берклију), ангажује момке (и девојке) који обећавају: на страницама „Ролинг стоуна” каријере су почели и данас славни писци као што су Џо Клејн, Пи Џеј О Рурке, Камерун Кроу и у то време мало познати фотограф Ени Лезбовиц.
Посвећеност дугој форми
Кад је кренуло, прикључио им се и Карл Бернстејн, друга половина новинарској двојства који је покренуо Вотергејт. Али до тог момента, магазин је већ ударио печат америчкој култури, али и оставио дубок траг у новинарству. Још се, на пример цитирају Берстејнова открића о томе како је ЦИА за своје циљеве користила чак 400 новинара, убојити текстови о Џорџу Бушу, или вивисекција културе похлепе на Волстриту. У истом броју у којем је „одбегли генерал” је и веома уверљиво аргументована анализа да ће Бритиш Петролеум, после еколошке катастрофе у мексичком заливу, изазвати нову – у приобаљу Аљаске…
У околностима када се данас увелико говори о „краткој пажњи” коју доноси интернет, „Ролинг стоун” је остао посвећен „дугој форми” и „дубинској репортажи”. Репортажа која је изазала пад важног генерала је иначе само једна од најава на првој страни, на којој доминира Лејди Гага, са провокативним грудњаком из кога штрче два калашњикова, а објављена је ситним слогом на шест магазинских страна и, ако би била одштампана у „Политици”, заузела би пуне четири њене стране. Па ипак, написана је тако да се чита у једном даху. Да би онда читаоца оставила просвећеним и замишљеним.
Да би је написао, новинар Мајкл Хастингс, „фрилансер” (није везан ни за једну редакцију), провео је у окружењу сада већ бившег авганистанског команданта готово месец дана, пио са припадницима његовог кабинета, пратио га у посети Паризу. И помно бележио, снимао или памтио све што је чуо.
Генерал се сигурно каје због тога што је уважио мишљење својих медијских саветника да би било „кул” да се појави у „Ролинг стоуну”, који је иначе штиво његових млађих официра. Кад је текст објављен, извињавао се свима из вашингтонских центара моћи које је неопрезно, пред новинаром, оговарао (и ниподаштавао), али ништа није оповргао.
У анализи овог новинарског подвига многи превиђају да он садржи и једну убојиту анализу самог рата, не само генералово лоше мишљење о надређеним му политичарима. Али није мало оних који указују да је такву репортажу могао да напише само „слободњак”, новинар који није припадник медијског естаблишмента у Вашингтону, који се некако превише зближио са својим изворима (онима о којима пише), па по сваку цену жели да сачува те једном отворене канале, пазећи да никако, објављивањем нечег компромитујућег о њима, „не спали мостове”.
Или је једно од објашњења зашто „Ролинг стоун” одржава своју репутацију, док је други полако губе, и оно што поручује његов оснивач, данас 64-годишњег Венер, који је још у улози издавача и главног уредника. „Ми нисмо акционарско друштво са свим импликацијама које то подразумева. Ми смо независни, јер ја сам власник”.
Милан Мишић
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Закотрљани камен added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
Пи Џеј О Рурке, Камерун Кроу и у то време мало познати фотограф Ени Лезбовиц.
___________________
🙂
Ovde ne znam ni odakle poceti (premda su ove neverovatne transkripcije jos ponajmanji problem ove zbrzane, mada dobro zamisljene, reportaze). Ne znam da li Politika stedi i na kolumnistickom prostoru, posto ocito skrtari sa lekturom, inace joj se ne bi omakli nikakvi ‘O Rurke’, ‘Kamerun’ i ‘Lezbovic’ u imenima i prezimenima ljudi koji ih tako nisu izgovorili ni u najludjim snovima. Sa zaljenjem kostatujem da najstariji dnevni list na Balkanu svakoga dana u svakom pogledu sve vise podseca na zidne novine neke srednje skole u provinciji 1959.
Mislim, u doba Interneta, pisati o aferi sa generalom Mekristalom TRECEG JULA, kad je ta prica vec imala bradu od starosti i mudrosti, neobjasnjivo. Pa JA (koji nisam dopisnik Politike iz Vasingtona) o tome procitah sve that mattered vec prvih dan-dva kad se desavalo. Osim toga, RolingStoun nije “smenio” nikog, nego je taj njihov intervju bio poslednja kap u casi “prestupa” tog vigilante-oficira koji je svako malo voleo da zeza nadredjene. Doduse, character issue, rekao bih, nema tu ni drame ni harizme pukovnika Curtz-a (namerno ne pisem transkripciju :D). Ali za jedan spoljnopoliticki tekst Politike, sasvim dovoljno “mesa”: mislim, ako Politika (a to bi TREBALO da joj bude pravilo sluzbe) zeli da INFORMISE citaoce, onda se to radi malo drugacije. Citalac Politike ne mora da visi na Internetu, da zna engleski i da cita kolumne tamo, ali NOVINARI Politike moraju to da mu dajdzestuju i pruze u sto detaljnijoj formi. Prica o vojno-politickim manevrima na liniji StejtDipartment-Pentagon, prica je za nekog ko se time bavi (osim Lazanskog, like it or not, ne znam ko bi to bio u Politici danas). Dakle, ova Misiceva kolumna bi mogla da bude dobar UVOD u neku vecu pricu, tojest ovaj podatak da Roling Stouna nije bilo na trafikama nakon tog Mekristalovog razgovora i da je rasprodat promptno. Ali da se jedan spoljnopoliticki zanimljiv dogadjaj prokomentarise SAMO usput, i da ostane unutar dopisnickog teksta, u listu koji pledira na SVEOBUHVATNOST, skroz apsurdno. Dakle, ne krivim ovde dopisnika, nego uredjivacku politiku “Politike”. Mislim, list se pretvorio u Dragu Savetu sa onim silnim kolumnistima, iz javnog zivota, i njihovim impresijama svakodnevicom.
Zato kazem da je tekst dobro zamisljen ali zbrzan? Potpuno nepotrebno sirenje price sa Mekristala na Rolling Stone (NE, to NE ZNACI “kotrljajuci kamen”, Politiko). Jer RS je fenomen koji zasluzuje poseban tekst. Osim sto, naravno, ne pripada nikakvom ‘pionirskom’ niti ‘underground’ novinarstvu vec decenijama, kako ispada ovim tekstom. Jeste mozda ostao PRODUKCIJSKI nezavisan, u smislu da Vener vodi glavnu rec i dalje, ali naprosto, posmatrati danasnji (multimilionski, opinion-making, establishmentarian-to-the-core) magazin, ocima s kraja sezdesetih, bilo bi isto kao pisati SADA, dakle godine 2010, o (recimo) Dzegeru ili Makartniju kao mladim revolucionarima koji menjaju standarde popularne muzike 😀
Jeste vest malo bajata, ali ima jos uvek puno ljudi kojima je internet jos uvek ‘nepoznanica’ , a onima kojima je ‘poznanica’njih vise interesuju neke druge stvari nego ‘lokalne’ vesti koje dolaze iz amerike, tako da citanje i sa zakasnjenjem, ako neko hoce uopste da cita i nije lose. malo njih cita uz kafu Huffington Post/na primer/
Meni smetaju druge stvari/ transkripcija imena moze da se ‘opravda’ recimo ‘umetnickom slobodom’…salim se, zato sam i pobornik pisanja stranih imena u originalu pa makar ih ne menjala po padezima/ koje pokazuju novinarevu povrsnost,nedovoljno istrazivanje…
RS je magazin koji politiku itekako, pogotovu ovih nekoliko godina unazad sa tako neodoljivim politickim situacijama kojima nijedne novine ne mogu da odole, itekako komentarise, pre ‘generala pobegulje’ bila je ona isto tako kontraverzna reportaza o banci Goldman Sachs, pogotovu Taibbijeva izjava/novinar za RS/ da je Amerika gangsterska zemlja koja vodi gangstersku ekonomiju…a pritom misli, kad kaze gangsteri na Goldman Sachs, naravno.
Pisac ovog clanka je zaboravio da napomene, po meni vrlo interesantnu cinjenicu, kako je ustvari doslo do tog cuvenog intervjua. Hastings je dobio pricu, kako to i obicno biva kada se neplanirane okolnosti pogode, tako sto je sticajem okolnosti bio sa generalom na putu u avionu iz Pariza za Berlin, i razgovor je, pretpostavljam samo, bio vodjen opusteno , uz viski ili konjak, i general nije ni znao u toj svojoj opustenosti koliko daleko ide i sta sve otkriva za javnost, a opet, intervju nije bio klasicno vodjen.
I tacno je da se promet RS povecao / God Bless America i njenu pitoresknu ‘zutu’ politiku/, za najnoviji broj spremaju kriticki osvrt na Obaminu aministraciju zbog ‘prosute nafte’ i planove BP-ja za busotine na Arktiku.
Tako da ipak RS prodaje jos uvek Lady GaGa na naslovnoj strani, a polika mu dodje kao neophodni zacin, jos ako je, a jeste, zacinjena i skandalima, jos bolje licnim, eto vesti koja prodaje casopis.
uostalom, znas i sam, RS je uvek izazivao kontraverzne reakcije i kada je pravio svoje cuvene liste, bilo da su top lista muzicara, top lista gitarista, top lista ova, top lista ona…
a i ne znam koji americki muzicki casopis je bolji od RS? ima britanskih odlicnih, ali znas i sam Amerikance, oni su tradicionalni,lojalni potrosaci, nateraj ih da Tide,deterdzent za pranje/ zamene sa nekim drugim, ili colgate…
ne kazes nista za naslovnicu za prvi primerak RS?
a smetnuo si s uma i ‘gonza’, a on bas nije bio muzicki orjentisan, tako da taj mish-mash tema kod RS je uvek postojao, zato ti i skrecem paznju na J.L u uniformi.
OK onda, slazem se, moguce da je RS americka “Politika” 🙂 posto i oni, ustvari, uzmu da obradjuju stvari koje je neko vec odradio. Jer price o ekonomiji i pro i kontra Obaminih mera su tamo glavna stvar u politickom komentarijatu, koji garant ne prate citaoci Rolling Stone toliko.
Oko imena, pa sta ja znam, transkribovano zvuci prirodnije u nasem pravopisu, mislim, oduvek je tako. Ali neka transkribuju onda kako treba, mislim ono, najpribliznije originalu. Probacu da ti nadjem (ako naletim na neku arhivu NINa na netu) jedan tekst Ivana Klajna na tu temu. Sve objasnio. I zato je lose kad ne transkribujemo, i zasto se lose transkripcije javljaju kao opste mesto (on kaze da je to ostalo kao navika iz vremena kad su urednici bolje znali francuski, evo i ovde to ima, “Rurke”, “Kamerun” i slicno).
Gledam neki dan jedan od ovih novijih Internet-magazina, nasih. Pa recenice tipa “Claptonova legendarnost”, “Dylanov koncert” i slicno, bas strci.
Nego, da, legendarni prvi broj RS-a (pazi ovo “gde su pare od Montereja?” :D). Inace ovaj film iz kojeg je fotka Dzonova, How I Won the War, mi je jedan od interesantnijih iz te plejade 1960s-eksperimenata, mogao bi Boban jednom da se osvrne na taj Lesterov opus sa Bitlsima (pogotovo jer je ovaj film ostao opskuran u odnosu na one razglasenije, Help, Hard Day’s Night i sl).
Nego, jesi citala Taibija u mladjim njegovim danima, kad je uredjivao moskovski Exile? E to je bio Gonzo on steroids.
Btw, oko Gonza, Tom Volf i dalje tata tog New Journalism-a, sta mislis? Mislim, danas kad se cita to posle skoro pedeset godina, ovaj je daleko koherentniji, a Gonzo je ustvari samo taj svoj brend gurao (doduse, ima to svoj neki sarm tamo do ranih sedamdesetih, kasnija mitologizacija Gonza mislim da je i njega samog nervirala, pogotovo ovih zadnjih 10ak godina: kao sto je i Where the Buffalo Roams daleko jaci film od Fear and Loathing).
PS
Negde sam naleteo na podatak da je Vener pokrenuo RS te 1966 tako sto je maznuo kontakt-listu selebova iz neke agencije u kojoj je kao klinac radio. I otisao i okupio ekipu i pokrenuo novine an’ the rest is history. Danas bi ga garant advokati firmini pojeli usput :D.
apsolutno, tom wolfe je inovator tog novog novinarstva, sjajan pisac.
ma jesi u pravu za strana imena, slazem se potpuno, samo sto nikako ne mogu sebe da nateram da ih ‘prevodim’, a da strci, strci.
kako da ne znam za exile, citala sam svojevremeno limonova.
da li si citao njegovu knjigu, ja, edicka?
sta je sa tim eXile, da li jos postoji, nisam vise u toku?
Where the Buffalo Roams mi je nesto poznato, moracu da proverim.
Pa, dobro, Bojane…kakvi smo mi Srbi Amerikanci (Englezi) takve su nam i glavne novine. Pamti Politika mnogo gore dane…pa od 87-e se samo se govorilo da propada a pitam se u odnosu na šta?…na komunističku Politiku od 45 pa do tada, možda?. Bile su i ostale, glasnogovornik politike na vlasti i to je to. Solidne su to novine danas. Voleo bih da je bolja, a ako ima površnih tekstova (a ima) iste takve mogu naći u sijaset svetski poznatih dnevnih listova od Gardijana pa do Monda.
U doba bombardovanja…..”kremljolog” kao ja, najpreciznije informacije o stanju onakvom kakvo jeste bilo stvarno mogao je naći u tih 4-6 stranica ratno-biltenaške Politike. Njena draž je bila u tome da je uvek bilo potrebno čitati je između redova.
“Kako smo pobedili u ratu” ne pripada Lesterovom Bitls periodu…osim minorne Lenonove uloge u istom. Značajno je to što je za vreme snimanja filma Lenon napisao Strawberry fields forever (Strouberi filds forever:)
I da, pravi prevod časopisa Rolling Stone je Lutalica….a i čuvene grupe (samo u množini) :)….takođe Mišić nije imao nameru da piše analitički tekst o nekom opskurnom generalu i jednoj prolaznoj aferi….možda malo o fenomenu jednog časopisa….a Bujoševiću ide na dušu što isti nije propratio serijom analitičkih tekstova. Samo, pitam te Bojane, ko bi to u današnjoj Srbiji čitao?
Evo ti Bafalo:
http://en.wikipedia.org/wiki/Where_the_Buffalo_Roam
Dobar film. Nisam od Limonova nista citao (a sumnjam i da cu :), nervira me s tim glupavim naci-boljesvizmom ili cim vec sad mlatara, mada, uvek sam imao utisak – pogotovo nakon uvida u exile.ru, da se on zesce zaebava s tim ludilima u onom fazonu “ajde da zucim sto nenormalnije”). Mada sam na eXile citao ponajvise Taibija i Ejmsa, Limonovljev engleski je impenetrable). Kad pomenuh Ejmsa, njega izgleda drzi taj eXile-trip jos uvek, vise nego Taibija. A kazi, bas su bili ono, Gonzo meets Paul Krassner.
Ne znam sta se sad desava sa eXile, nisam ih citao pet godina brat bratu
E, Bobane, tek sad vidim, izvini.
Pa to, “kakvi smo mi Amerikanci/Englezi” :D, heh, Bajina dosetka radi i dalje :wink:. Mozda ces se sloziti (pogotovo sad kad nam je sve na tacni, Internetom) – ni bolji ni gori, makar u medijskom smislu. Cak, rekao bih, kod nas je SPORIJE (srazmerno) trajalo to uklizavanje u reality-tracersku medijsku pricu. 90% stvari TAMO je TO. Ali nas problem je sto smo manji, pa onda ni tih 10% ne ostane. Znas ono, tamo MOZE da opstane i reditelj i pisac i bend i novine koje pisu za 2% publike, jer tih 2% je milionski auditorijum.
Oko Politike, moja zamerka je isto isla na uredjivacku politiku, koja bi TREBALO da se bavi i tim opskurnijim tekstovima iz spoljne politike. To sto je uvek uz vlast, yebiga, nisam ni ja ocekivao cudo (niti u novinama treba ocekivati tako nesto). Ali mislim da i te “ozbilnije” tekstove moraju da imaju, cisto kao neki standard, jer Politika bi kod nas trebalo da bude referentna ipak. Citace oni koji su uvek citali takve stvari.
Ustvari i nemam ja ovde formulisanu “zamerku” u smislu da otkrivam toplu vodu, nego samo primetih. Pogledaj bilo koji od recimo svojih tekstova o filmu ili muzici koje si ovde postavljao. Dzabe i na raspolaganje kome god dodje (ili ovih sjajnih arhitektonskih studija, recimo, sto ima na sajtu). Pa kad (iz hobija) mozes ti, moze i Politika koja to radi za pare, samo to sam hteo da kazem. Ponesto moraju i da POKRENU kao temu, a ne samo da prenose saopstenja
Samo sam primetio da bi i Politika mogla (malo vise) da se u tom smislu drzi “sporovoznih” tema u meri u kojoj je moguce, umesto sto im se sve svelo na kolumne poznatih o cvecu, drvecu i padu drustvenih vrednosti. Cak i ne govorim o politickom navijastvu, jer to jeste izgleda trajna odrednica Politike, nego prosto o cinjenici da su (meni makar) postali daleko manje interesantni jer se ponudom ne razlikuju od novina koje sve stanu u sokantni podnaslov. A ovamo drze jako do tog imidza “ozbiljnog” dnevnog lista”
Bojane, Politika je, ipak, koliko-toliko ozbiljna novina. Kad se traži, ima šta da se pročita. Pa makar i za onih 2% među stanovnicima Srbije.Nemojmo samo da dođemo da je tačna Tijanićeva konstatacija da su štampu u Srbiji spasili? srpski tabloidi.
Politika više nema spoljno političkih dopisnika kao što su bili Risto Bajalski (to je bio čovek koji je bolje znao SSSR od mnogih svetskih diplomata) Darko Ribnikar, Dragoslav Rančić, Jurij Gustinčić, Slavoljub Đukić, Petar Popović..i drugi…i to je činjenica. Malo mi je tužno da su vodeći? novinari u njoj danas Lj. Stojadinović i Lazanski (uz svo poštovanje za znanje iz tema kojima su, usko profesionalno gledano, posvećeni)
cek, cek…to li je ‘case’ kod tebe sa boljsevikom protiv putina, a?
e, pa imam jedan foto esej kao stvoren za tebe, posveticu ga tebi, a stavicu za background bobisu da stisa strasti.
narucicu film. murray kao gonzo?
kad god vidim ime peter boyla setim se dzo/joe/ kod nas preveden kao dzo, i to je amerika. on je umro, zar ne?
ja samo da kažem da je Fear and Loathing… izmislio film za When the Buffalo Roams.
Sneki, jeste, umro je Bojl. Inace, uredno sam pratio Rejmonda zbog njega u ulozi caleta :D. Ovde on igra tog Gonzovog ortaka, advokata (inace stvarna licnost, nesto bizarno se izgubio pocetkom 1970-ih)
Oko Limonova, pazi, nije on ‘boljsevik’ u pravom smislu. Onaj frozen-in-amber komunizam zagovara Zjuganov ako se ne varam. Limonov je uzeo bukvalno gomiletinu tih idiotskih marginalnih supkultura i spakovao onako, aj da bude sto neprihvatljivije. Inace, da, zestoki antiputinovac, i sve ih tamo (celu tu rusku ‘opoziciju’) okuplja NED ili koja vec vasingtonska firma. Bilo i u Washington Post-u, pronacicu link. Aj stavi taj foto-esej, zanima me sta je.
Moco, OK. Ukusi. Ja sam Fear and Loathing gledao onomad, i smorio se vec do onog odlaska u Vegas i scena ispricanih kroz Gonzove tripove. I onda sam Where Buffalo Romas pogledao slucajno i odusevio se. Daleko “narativnije” sklopljen, i TO je Gonzo. Daleko vise mi ostavlja ukus tog vremena o kojem govori, nego Fear and loathing, koji je valjda pravljen za trziste u kojem je Goznova literatura vec postala neki mitologizovano-marketinski must-have sastojak na polici. Ali opet, it’s just me.
Bobane, pa ovo:
“Politika više nema spoljno političkih dopisnika kao što su bili Risto Bajalski (to je bio čovek koji je bolje znao SSSR od mnogih svetskih diplomata) Darko Ribnikar, Dragoslav Rančić, Jurij Gustinčić, Slavoljub Đukić, Petar Popović..i drugi…i to je činjenica.”
upravo o tome pricam. Nemam tvoj citalacki staz, i vecinu ovih ljudi znam iz NINa, u kojem su pisali vec kao veterani (ali mogu da pretpostavim koliko je bilo dobro citati ih sve zajedno u Politici). Konkretno, Rancic je toliko dobro poznavao i shvatao Kinu, da tek sada razumem neke od njegovih kolumni koje sam citao kao klinac, tamo kasnih 1990ih. Verujem da ni u svetskim okvirima (makar od tih novina koje pratim) nije bilo spoljnopolitickih dopisnika sa preciznijim obuhvatom. Cak se secam i nekrologa koji je Rancic pisao Bajalskom, isto u NINu. Ta stara skola je bila vrh koji nase novinarstvo dugo jos nece dostici.
Slavoljub Djukic isto, za ove domace teme. Covek koji nikad nije krio ni svoj licni stav, ali na nacin da ne opterecuje tekst i da ne zvuci kao glupo propagandisanje i skretanje paznje. A vecina “politickih” komentatora danas radi upravo to.
Inace, kazi, Tijanic zna da sroci, sta god ko mislio :D. Ovo sa zutom stampom je genijalno. I tacno. I kad pogledas, upravo to se i dogodilo. Cenim da je poenta opaske bila da “ozbiljne” novine moraju da uzvrate udarac. Sto se nije desilo.