Зовем се Црвено

„Ја сам, сада, леш. Беживотно тело на дну једног бунара. Много је прошло откако сам издахнуо, срце ми је одавно стало, а још нико, осим мог подлог крвника, и не зна шта ми се догодило. А он, гнусни бешчасник, не би ли се потпуно уверио да ме је убио, ослушнуо ми је дах, опипао пулс, затим ме је шутнуо у слабину, однео до бунара, подигао ме и пустио доле. Лобања, коју ми је претходно расцопао каменом, прснула је у парампарчад док сам падао у бунар. Лице, чело и обарази смрскали су ми се и нестали; кости су ми се поломиле, уста напунила крвљу.“

Ватрена црвена, боја са којом долазимо на свет и са којом са њега одлазимо. Боја љубави, снаге, победе, ватре, страха и упозорења. Средњовековни трилер, сага о уметности прошлог времена, историјска читанка старог Цариграда, социјална драма, филозофски трактат или Шекурина ватрена игра. Прича са пуно очију, приказ једног времена, злочина, уметности и љубави са више страна, из више углова, приказ који нам приповедају и добри и зли, и пожудни и хладни, и мртви и живи, и органски и неоргански, и потчињени и надређени, минијатура сачињена вештом руком средњовековних мајстора са ватреном црвеном у очима, рукама и телу.

Леш, представља, некадашњег мајстора минијатуре најталентованијег међу одабраним, он сања о освети и тражи да се пронађе његов убица. Прича коју започиње леш наставља се причама других ликова којима се перспектива наратора премешта са позиције на позицију, па чак и пас и смрт и црвена боја причају своју причу. Читалац бива интегрисан у причу као тумач или судија, активан чинилац који трага за убицом. Кроз неживе ликове дела читалац се упознаје са уметношћу минијатуриста и целокупног простора кроз који ћете пролазити док читате Памуково Црвено. Потрага за убицом преплиће се са љубављу Црног и његове рођаке Шекуре, њиховим тежњама да сакрију пожуду пред другима и покажу љубав једно другоме и приказима сликарске уметности у виду минијатура. А ко је у ствари Црни? Да ли је уствари он убица или су то тројица младих минијатуриста који су дружбовали код старог мајстора са лешом из бунара? Црни је такође мајстор минијатуре, мајстор који добија задатак да цртежима испуни књигу, али забрањеним цртежима, цртежима уметности запада, идолопоклонству окренуте уметности, коју исламски шеријат никада неће одобрити. Култура живљења и религијске средине у којој живе јунаци дарује нам атмосферу Цариграда, али и атмосферу старе Турске са градовима уских улица и ниских кровова. То је култура живљења која тежи да поштује старо и старе обичаје, како у самом животу, тако и у уметности, али и да испрати савремене трендове, да покаже нови замах и покрет, нови стил, нову љубав. Црни, као појединац, подвојен је у своји настојањима да уради наручену књигу, али да се истовремено приволи Богу јер ће тим европским стилом богохулити на исламску религију и ствараће оно што није у духу његовог Бога. Тајна љубав са Шекуре, тајна сликарска мисија, опасност од откривања забрањених делатности дају овој књизи нову светлост, светлост филозофске расправе о животу, људским слободама, табуима, времену у коме су други живели и у коме ми живимо. Уметност минијатуре нам приказује једну историју, говори о благослову и проклетству уметничког дара, љубомори и завидности и чињеници да је једини судија за уметност само време. Исто тако и љубав може бити и дар и проклетство, конопац око врата, обавезујући чин који вуку пожудна осећања, али и једини рај коме човек може тежити. Проблем брака и сексуалне фрустрације, религија, духовност, културни идентитет, љубомора, ударац, смрт, бесконачност и освета, филозофија мисли интегрисана у једном делу, представља право благо књижевне уметности на трагу класике које одређује само време.

„Шта значи бити боја?
Боја је оку додир, глувима музика, једна реч у тами. (…)
Срећно ли сам што сам црвено! Изгарам; моћно сам; знам да ме примећују; и да ми се ви не можете одупрети.
Ја се не кријем. Ја себе истичем. Не бојим се других боја, сенки, гужве, а ни самоће. Како је лепо кад површину која ме очекује испуним својом победоносном ватром! Тамо где се разлијем, очи се зацакле, страсти се снаже, обрве подижу, срца убрзавају. Погледајте ме; колико је лепо живети! Посматрајте ме; колико је лепо видети. Живети, јесте видети. Ја се видим свуда. Живот са мном почиње, мени се све враћа, верујте ми“

Жена црвене косе

„Некада давно, милиони људи су их знали напамет- од Табриза до Истанбула, од Босне до Трабзона- и када су се присетили ове приче, нашли су смисао у своме животу. Прича им је проговорила на исти начин као што Едипово убиство његовог оца или Магбетова опсесија моћи и смрти говоре људима широм западног света. Али сада, јер смо пали пред чаролијом запада, заборавили смо сопствене приче.“

Два мита и две културе допринеле су да ова прича добије свој облик. Један мит је Софоклеов Едип у коме син несвесно убија свога оца и персијски мит, који представља контрадикторност Едипу и са којим се међусобно допуњује, Рустав и Сохраба, у коме отац несвесно убија сина уз низ случајних догађаја. Црвенокоса жена и њен случајни љубавник свесни су мита, они га проучавају, покушавају да га се отргну, а ипак виде догађаје који се догађају у њиховим животима као индивидуалност, специфичност одвојену од мита, као нешто што се одвија само њима, без утицаја древне приче.

Памук воли да се бави заборављеним и старим занатима, било да се они тичу мајсторског заната и вештине, било да се тичу уметности. Овде се бави изумирућим занатом ручног копања бунара и вештином проналажења воде за пиће на основу природних предзнака и показатеља. Памук као и у свакој књизи стрпљиво и до детаља описује одређени занат, помоћу кога тежи да исприча обиље животних мудрости и вредности. Стари мајстор и његови шегрти, од којих је један наш наратор, у току летњих месеци безуспешно покушавају да пронађу воду. Док они копају воду у оближњем насељу гостује позориште, једина забава нашег наратора, а главна улога додељена је њој, жени црвене косе. Забава, љубав и непозната будућност. Стари мајстор и шегрт се под утицајем непредвиђених околности раздвајају, али не завршавају своју причу. Бунар је остао без воде, мајстор је остао без шегрта, шегрт је остао без жене црвене косе. Прво љубавно искуство, непозната жена, непознати људи, без свести о последицама својих дела, један мали шегрт живи свој живот успешног пословног човека у Истанбулу, али се прошлост не предаје. Она куца отвореном шаком на врата оних који јој дугују и то у тренутцима спокоја и када се дужници најмање надају. Закопана тајна у старим бунарима и под даскама које живот значе излази на видело под светлима старих митова. Никакво познавање нити маневрисање митовима не може примирити гнев прошлости и неиспуњених животних дужности и прича попут мистерије презентује сву радост и тугу скривеног живота пред очима нашег шегрта.

Едипову љубав према мајци шегрт је открио када је открио жену црвене косе, жену довољно стару да му може бити мајка, и прича о Рустаму коју ће тек открити, представљају основу за Памука да нам презентује разлике између оријента и запада посредством различитих гледишта западне и оријенталне културе.

„Нисам још имао тридесет пет, а већ сам открио колико су поносни и крхки мушкарци и њихов осећај поноса који им пролази кроз вене. Знао сам да су очеви и синови способни да се убијају. Било да су очеви убијали своје синове или синови који су убијали своје очеве, мушкарци су увек изгледали победнички, а све што је преостало од мене је да плачем.“

Мирослав Маричић

Književnost, Miroslav Maričić, Orhan Pamuk