Игор Васиљев – Болест на смрт. Већ у дјетињству исказује бурни темперамент који се манифестовао излагању разним врстама опасности. Последња таква игра на ивици живота и смрти га је коштала живота. Опсесија смрћу се прожимала до краја његовог живота, самим тиме утицала и на његов умјетнички опус. Аналогију опсесије смрћу и сликарска платна на којима доминира мотив смрти, тј. Танатос, који је Фројд описао као нагон за смрћу и деструкцијом, налази се код још једног руског сликара, у питању је Михаил Врубељ, као и код шпанског сликара Франциска Гоје. Чувени дански филозоф Серен Кјеркегор је у вези те опсесије сковао синтагму која управо чини наслов његовог дјела-Болест на смрт. 

У тој књизи Кјеркегор човјека сагледава као биће које је стално у кризи, разапет између оног коначног (смрти) и бесконачног за којим човјек тежи. У тој синтези се налази парадокс људског живота и путем умјетности човјек покушава да се тог парадокса ослободи.

Игор Васиљев је тог прадокса био свјестан, наслућујући своју пререну смрт, пустоловног духа, он је журио у свему. Оженио се прије него је завршио средњу школу. Добија кћерку Светлану. Родитељи му доводе за учитеља Борислава Михајловића Михиза. Слика страствено, држећи се максиме Ван Гога-Нити један дан без повучене црте на платну. Уписује Ликовну академију у Београду 1948. године и на академији улази често у сукобе са професорима који су окренути стилу соцреализма.

Тај сукоб ћу узети као увод за сљедећу врсту приче у људском животу, тачније, наредно поглавље о Игору Васиљеву. Лав Толстој тврди да постоје само двије врсте прича: странац долази у град и човјек одлази на путовање. Додао бих и трећу врсту приче, када човјек се осјећа попут шаховске фигуре у тренутку када противник за њу каже: ту фигуру не смијеш помјерити. Животна прича Игора Васиљева се умногоме тиче све три врсте прича везане за људску судбину, онако како ју је Фридрих Ниче окарактерисао као “амор фати“, или љубав према злој коби судбине. Игор Васиљев, својим немирним духом је пркосио судбини и судбина му је за кратак период његовог живота, за само непуних 26 година допустила да га покољења памте као блиставу звијезду на сликарском небу, баш онакву звијезду као на слици Звјездана ноћ коју је насликао Винсент ван Гог.

Прича – Странац долази у град

Игор Васиљев рођен је 1928. године у породици руских емиграната Валентине Коваљскаје Јустинове и Алексеја Алексејевича Васиљева који су се упознали у Београду, похађајући школу сликања. Када је наступила Октобарска револуција, породици Васиљев је пријетило изгнанство. Заједно са руском елитом, Алексеј Васиљев (Игоров деда) долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920, која их прихвата раширених руку.

Прича – Човјек као шаховска фигура

Исте те 1948. године долази до Резолуције Информбироа, сукоба Тита и Стаљина. Али, такође у јавности мање битан сукоб Игора и комунистичке власти. Оптужују га да је планирао да изврши атентат на Јосипа Броза, што се на крају испоставља као неслана шала, а не као озбиљан план. Међутим, Игор се у том периоду управо осјећа као шаховска фигура којој противник не дозвољава да се покрене. Тајна полиција мотри на њега и захтјева да буде њен доушник. Бунтовне нарави, он тај предлог пркосно одбија. Хапсе га 1950. и добија двије године робије. И на робији слика. Попут Маркиз де Сада који је у затвору писао дјела на дугачкој ролни хартије састављеној од малих комадића како нико не би схватио чиме се бави у тамници, Васиљев слика на кутијама шибица, на отпацима папира… У затвору је остало нешто више од 100 цртежа.

Након изласка из затвора његов стваралачки рад је “експлодирао”. Може се рећи да је 1950-их доминирао апстрактни експресионизам, облик сликарства који је давао приоритет драматичним потезима киста и истраживао идеје о органској прирорди, духовности и узвишеном. Оно што је сликарска одлика Игора Васиљева је да сачува човјека и људско лице од надолазеће пустоши апстракције.

То је такође раздобље у Београду када се идеолошки раскрстило са социјалреализмом и када се буде различите умјетничке концепције. Те умјетничке концепције спаја драматичан егзистенцијалистички поглед на свијет, извучено из филозофије егзистенцијализма. Очитава се и склоност ка песимизму.

Најчувенија слика Игора Васиљева је аутопортрет са костуром. Костур држи руку на његовом рамену, посесивно, готово као љубавни пар, што даје наговјештај Игорове смрти. На слици доминира плава боја, а последња фаза његовог сликарства бјеше управо плава. Чувене су Пикасове фазе, једна од њих је такође плава фаза коју карактеришу суморна атмосфера-период Пикасовог живота испуњен немаштином, неуспјехом и депресијом.

Прича – Човјек одлази на путовање

Путовање најчешће симболише промјену. Оно често може бити и пут у непознато. Човјек путује плански, али и постоје и путовања која су ствар случајности, наговора. Баш таква путовања, лишена слободне воље или насумична, испоставе се као судбоносна.  И она нам указују на један од вјечитих филозофских питања-Да ли уопште и колико човјек јесте господар свог живота? У дјелу Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита се провлачи питање слободне воље кроз лик демона Воланда који претказује смрт Берлиоза. Он гине тако што иде с планом да телефонира, и нашавши се на перону, Берлиоз се изненада оклизнуо и пао под воз који му је одрубио главу. Воз је дошао главе и Васиљеву. 

Васиљев је отишао на своје испостаавиће се последње путовање на наговор пријатеља.

Ишли су на излет у Раваницу. Дуго се предомишљао, да би на крају пристао. Оставља трудну  супругу. Званична верзија каже да је погинуо тако што је испао из воза док се пентрао по њему. Касније, његова смрт је постала предмет расправе и разних теорија, покривена велом мистерије. Приче су ишле у неколико верзија, осим оне званичне да је живот изгубио због несрећних околности, остале верзије говоре да је извршио самоубиство или да иза његове погибије стоји комунистичка власт.

Мистификација смрти умјетника је чест случај. У 20. вијеку било је таквих примјера још у вези којих се нагађало да је смрт умјетника у ствари убиство од стране тајне комунистичке полиције. Неки од њих су: Јесењин, Мајаковски, Миљковић, Хармс…

Борислав Пекић је једном приликом изјавио:

„Игор Васиљев је погинуо. Истрага је утврдила да је пијан испао из воза или извршио самоубиство. Међу нама је међутим владало увјерење да је убијен.“

Његово мртво тијело је пронађено испод моста. Мост као симбол спајања, спојио је Игора Васиљева с другим свијетом, а на овом ће остати упамћен као златни дјечак српског сликарства.

За П.У.Л.С Небојша Вукчевић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Igor Vasiljev, Nebojša Vukčević, Slikarstvo