Ко је био Елефтериос Венизелос и зашто је Ататурк ценио Краља Александра

Седимо, на крају дугог, тешког радног дана, наш друг БВ и мој колега, пријатељ, несуђени кум Дејан С.

Неко је споменуо управо најављену посету турског председника Босни и Србији уз опаску – Доћи ће нам главе… Најбољи познавалац историје међу нама пресече сваку даљу дискусију, једним одсечним – НЕ! и додаде:

– Па они су више учинили за нас него сви остали, из чега издвајам Грке и Французе. И брзо додаде, као да се исправља, да се разумемо, Грке од Венизелоса па надаље…

БВ и ја се погледасмо, а Дејан С. ‘ладно настави:

–Што се тиче Венизелоса то је дугачка и врло озбиљна прича. Он се ту у принципу као и сваки политичар борио за себе и освајање власти коју је и освојио тј. постао председник грчке Владе а претходно је направио на Криту, јер је он одатле, паралелну владу која је после политичке борбе постала и званична. Тиме је он грчког краља који је био германофил и дркаџија потиснуо из сфере доношења одлука и вођења политике. Он је заговарао прикључивање Грчке силама Антанте и објављивање рата Немцима, Аустријанцима, Бугарима и Турцима за шта грцки краљ није хтео ни да чује. У тренутку џа или бу, наши копне у Албанији. Одлазак кроз Албанију је и последица грчког одбијања да нам приме војску директно кроз Македонију јер би то значило и објављивање рата Антанти; истина, примили су директно преко Битоља нешто цивила – Бајкину старију сестру Санду, удовицу (а која је тада била учитељица у некој селендри изнад Прилепа – Пашићево посрбљавање Македоније које ништа добро ником није донело) са двогодишњим дететом Момом са којом је био њен млађи брат Миша, да јој се нађе, који је тада имао 17 година; прешли су границу у новембру 1915. Мислим, наши би прошли преко Битоља без обзира на Бугарски удар крајем октобра 1915. који је иначе био врло озбиљан. Елем, да не би правили срање Венизелосу, а у договору са њим, Французи анектирају Крф, практично га отму Грцима, шатро као да предаја Крфа Грцима крајем XIX века (Јонска острва су била у Француским рукама од Наполеона који их је узео кад је разбуцао Млетачку републику, зато је град Крф онако леп) од стране Француза није била у складу са међународним правом итд. А цела та компликација је настала због Пашића који је инсистирао да Французи нашу војску пребаце најближе што се може Србији јер су, пошто су Италијани одбили да превезу наше јер су се као плашили од аустријских подморница – што да нас спашавају кад ћемо после да им узмено Јадранску обалу, што смо и урадили. Французи почели да возе наше несрећнике у Тунис – Бизерта – логор Лазуаз. И то је писмом тражио Руски цар Николај ИИ са наводном претњом да ће, ако то Французи не ураде, да напусти Антанту. То се овде глорификује а не узима у обзир да су Французи стварно, на челу са Клемансоом, чим су Италијани одбили да возе, учинили све што могу у војно врло тешкој ситуацији по њих; Немци су били пред Паризом а са друге стране су управо сјебали и заробили 1,5 милиона руских војника код Таненберга и то са знатно слабијим снагама. Значи Русима је претила предаја Немцима и то не због нас. Иначе, у тој тадашњој Русији је била јака струја којој је припадао и онај луди и зли монах да се из тог рата треба хитно извући по сваку цену па то не би Николај урадио због нас него више због себе али се плашио да то не доведе до тешке кризе јер је ипак јача струја била за настављање рата. 

А што се Турака тиче, није Аца (краљ Александар) од‌јеб’о Русе, него баш Грке, памтећи им то зајебавање са почетка великог рата и не заборављајући то шта су нам радили док су наши били у срању повлачећи се због њих преко Албаније у најгоре могуће време… Овако је то било:

Иначе, наши су оставили велики утисак на Турке кад су у Макединији (Куманово, Велес, Битољ) заробили 1912. године гомилу војске и официра и према њима се џентлменски понели, официрима су чак оставили сабље и то је остало. Тај рат који ми зовемо Турски а албанска историографија Албански, је међу последњим господским ратовима, осим неких претеривања о којима сада не бих. Кад је мој деда ујак Воја, ратни херој, хаубичар 155 mm, командир првог топа прве батерије (било их је две) био на Једрену 1913. године јер Бугари нису могли сами да сломе одбрану па су замолили да ми пошаљемо једини хаубички дивизион 155 mm на Балкану, што је тада било као атомска бомба, са нешто остале војске којом је командовао Степа Степановић и наши то излупају, поруше утврђења и турски генерал изађе да се преда и сабљу да Степи. Степа узме, захвали се и одмах преда Бугарском генералу, људи изгинули ту ко врапци, и смири ситуацију. Све је то од‌јек тог нашег понашања после турске предаје у Македонији. Све је то деда Воја лично гледао и испричао ми. Иначе, Битољ је освојен пошто су наси прегазили Дрим, вода им била до главе, једва се не подавише.

1923. године, Грци реше да освоје Истамбул и пола Мале Азије и краљ се обрати Аци да се наши придруже и Аца злоћа, памтећи све, каже Грку (уствари краљ није био Грк него Немац) да ми више немамо никакве неспоразуме са Турцима, све смо решили 1912. и од‌јебе га.

После је Ататурк сјебао Гркетотално. То Аци Ататурк није заборавио и послао је 1934. у Београд, на сахрану батаљон своје гарде да испрате српског краља до Опленца и испратили су га. Ататурк је носио до краја живота сребрну табакеру коју му је Аца поклонио јер је био ужасан пушач.

То би било то, укратко, пар појашњења. И онда кад се мењала улица Ђуре Ђаковица у Венизелосову, овај наш неуки народ почне да се буни ко је тај Венизелос, вратите нам нашег Ђуру, а наш Ђура је био практично шпијун Коминтерне и директно радио на разбијању и пропасти наше државе коју смо направили јер је страшно много људи најебало.

И стоји биста Ђурина јос увек испред куће у Ђуре Ђаковица 1, сада Венизелосова, а човека убили жандарми на граници са Аустријом, ишао да договара пропаст краљевине СХС. Мислим, сетимо се 7 секретара СКОЈ-а, бомбашког процеса (Тито је сам признао после рата да је било и бомби) итд, чудо једно, за ту државу изгинуло пола српског мушког становништва у доби за војску, а сад неће Тита, хоце Ђуру. Чудо једно.

БВ и ја ћутимо и гледамо у Дејана С. к’о у биоскопу.

– Да поновимо вино?, уљудно, господски, не сервилно, пита бркати средовечни келнер

–А затворише нам “Марш на Дрину” на Дорћолу и отворише коцкарницу. А где си могао да поједеш војнички пасуљ у мањерки … (добар ресторан, познат, у који смо још мој покојни отац, адвокат, и ја долазили на роштиљ).

– Не треба, одговорили смо у глас. Доста је било. Да платимо, па да идемо кућама.

Тако и би.  Не знам за БВ, али ја морам да ревидирам нека своја знања из историје. И да одем до Венизелосове улице, на Дорћолу.

Напомена: (Из Wikipedie, слободне енциклопедије)

Елефтериос Венизелос (грч. Ελευθέριος Βενιζέλος; Ханија, Крит, 23. август 1864 — Париз, 18. март 1936) је био један од најзначајнијих политичара у модерној Грчкој.

Милан М. Пајевић

Из књиге ЧУДНОВАТА ПЛАТНА (не)испричане приче Прометеј 2020.

  Ataturk, Grčka, Istorija, Kralj Aleksandar, Srbija, Turska, Venizelos