Либерализам и демократија: развод брака из рачуна

Једна од омиљених тема таблоида, којом пуне своје странице у настојању да привуку што више читалаца, јесте приватан живот познатих личности, који укључује и њихове бракове. Медији помно прате склапање веза, најаве склапања брака, сама венчања и свадбе, а онда и гласине о свађама, говоркања о несугласицама и проблемима у браку и, коначно, најаве развода и саме разводе. Тако развод бракова познатих личности постаје тема о којој се пише и говори готово у целом свету, управо као да се ради о једном великом селу у којем, баш као и у правом селу, оговарање делује као један од неформалних механизама друштвене контроле.

Међутим, не разводе (разилазе) се само брачни парови. Израз „развод“ може бити и бива кориштен као метафора за различите врсте разлаза, тј. раскидања некада врло снажних, на емоцијама заснованих веза. Све и свашта се може „разводити“, чак и идеје једне од других. Зато је могуће говорити и о „разводу“ унутар одређених идеологија и између њихових елемената. Баш како то најављају таблоиди када се ради о брачним паровима из света масовне културе, ми овде желимо да најавимо коначан „развод“ између либерализма и демократије. О томе се у пола гласа говорило, „шушкало“, а ове (2016) године изгледа да присуствујемо, у  најмању руку, почетку коначног разлаза либерализма са демократијом.

Оваква тврдња може да изазове озбиљне недоумице. Зар то није једно те исто? Зар нису либерализам и демократија нераскидиво повезани? Па, нису. Добар део либерала из деветнаестог века је демократију видео као опасност и претњу слободи. Тако је Алексис Токвил (Alexis de Tocqueville) упозоравао на „тиранију већине“, а Џон Сјуарт Мил (John Stewart Mill) мислио да су необразовани људи више склони да следе само своје класне интересе, те је предлагао систем „плуралног гласања“ у коме би се неписмени лишили права гласа, а осталима, у зависности од образовања и друштвеног положаја, додељивао један, два, три или четири гласа (Хејвуд, 2005).

У двадесетом веку либерализам је, ипак, снажно „пригрлио“ демократију и „брак“ је склопљен. Током целог прошлог и у првој деценији овог века то су двоје толико срасли да су заиста изгледали као неодвојиви. Заједно са либерализмом, Запад је по свету ширио и идеју демократије: пропагандом, притисцима, коначно и силом. Демократија је постала потпуно неспоран идеал, који се нико није усуђивао да доведе у питање; воља народа, изражена кроз одређене процедуре, била је врховни закон за све и свуда. На нашим се просторима ово осетило нарочито у току и након слома социјализма, када је реч „демократија“ толико „запљуснула“ јавну сферу да без ње није био замислив ниједан политички садржај у медијима, ниједан говор политичара. Етикета „недемократско“ постала је страшна, јер је дискваликовала етикетиране актере из политичког живота.

Шта се то онда догодило? Откуда то да се појављују „несугласице у браку“? Да веза између либерализма и демократије ипак није толико чврста, а поготово не нераскидива, најпре смо могли да запазимо управо на нашим просторима. Пажљивији пратиоци политичких збивања могли су, много пута, да чују или прочитају како западни политички лидери саветују носиоце власти у Србији (и не само у Србији) да „треба да буду храбри“ и да спроводе „реформе“ без обзира на то шта већина грађана о томе мисли и осећа (под „реформама“ се редовно подразумева деловање у складу са интересима најмоћнијих западних земаља) и без обзира на то шта су у предизборним кампањама бирачима обећавали. Не једном смо били сведоци, пред изборе, да са Запада долазе упозорења (тачније: претње) да ће се Србија, уколико не изабере западне фаворите, суочити са „самоизолацијом“. Презир према народу и његовој вољи посебно је видљив, већ одавно, код оних који, углавном за новац, шире идеолошке назоре Запада по Србији, а све у настојању да легитимишу њен колонијални положај. Сумњу у чврстину везе између либерализма и демократије свакако да подгрева и западна подршка политичким режимима који никако не могу бити названи демократским, као и оспоравање политичке рационалности легално и легитимно изабраним представницима народа у Западу непокорним друштвима.

Последњих пар година, а нарочито ове (2016), ствари су отишле много даље. Сада више није реч о ћутању Запада када је реч о покушају државног удара у Турској, нити о оспоравању референдума у Републици Српској (на ову врсту „двоструких стандарда“ смо се некако навикли, на жалост), већ о питању односа либерализма и демократије унутар самих западних друштава. У неким земљама-чланицама Европске Уније (ЕУ) шири се страх од раста популарности оних политичких партија које се противе неолибералном и глобалистичком концепту, до недавно тако доминатном на свим друштвених пољима, од економије, преко политике, све до културе. Шта ће се догодити ако те политичке снаге превладају? Да ли ће то бити крај данас нам познатог света? Као у некаквог кривца, прст западних либералних елита све чешће бива уперен у демократију: она је та које може да доведе до слома постојећег поретка, да на власт доведе оне који су против ЕУ, против НАТО. Зато је треба изменити, ограничити, контролисати – једном речју, некако избећи.

Најжешћу антидемократску реакцију изазвао је, наравно, резултат овогодишњег референдума у Уједињеном Краљевству (УК), на којем су се британски гласачи већином изјаснили за излазак из ЕУ („брегзит“). Нервоза уочи самог референдума, а након њега неверица, очај, хистерија – речи су којима се најтачније могу описати нека од реаговања културних  и медијских посленика (како страних, тако и оних домаћих) убеђених у светскоисторијску исправност либералних начела. Тако се истицало и истиче да гласачи у УК нису били довољно информисани о томе шта представља ЕУ и шта су њене предности, поготову у економији (као да Британци нису одавно у ЕУ, већ тек од скора, па о њој слабо шта знају); да је, због важећих правила, у суштини само једна трећина бирачног тела донела одлуку о напуштању ЕУ (као да правила нису била позната пре самог изјашњавања); да су референдуми попут „руског рулета“ (Ричард Доукинс); да је са „брегзитом“ победила демагогија, а не демократија (Бернар Анри Леви); да они који су гласали ЗА „брегзит“ припадају углавном руралном свету, да су необразовани, стари, сиромашни и „националисти“ (излази да у овој земљи, дуго година чланици ЕУ, преовлађују управо овакви; призвук дискриминације да и не спомињемо). Укратко речено, демократија, а нарочито њен директни вид (референдум) је ризична работа и зато се најважније одлуке не могу препустити народу.

Ако не треба да одлучује народ, ко онда то треба да чини? Предлог даје горе већ споменути Ричард Доукинс (Richard Dаwkins), британски биолог, који тврди да све важне одлуке треба препустити квалификованима, тј. стручњацима за одређена питања: као што операцију поверавамо хирургу, вожњу авиона обученом  пилоту, тако и одлуку о останку/изласку из ЕУ треба дати у руке онима који се у то питање разумеју, а никако свим грађанима. Некакво „средње“ решење покушава да нађе Дејвид Ван Рејбрук (David Van Reybrouck) у чланку са чудноватим насловом „Зашто су избори лоши за демократију?“ (Why elections are bad for democracy? The Guardian, June 29, 2016). Незадовољан исходом „брегзита“, он констатује да се демократија не сме свести на механизам избора, а поготово не на „примитиван“ поступак, какав је референдум. Уместо референдумског изјашњавања, овај аутор предлаже повратак једној од традиција демократије у Атини, у Старој Грчкој, избору уз помоћ коцке. Наиме, ваља случајним избором одредити групу грађана као узорак, њих свестрано информисати од стране експерата и затим им препустити одлуку. Тако би се, мисли он, избегла ситуација да о важним питањима одлучује маса необразованих и необавештених појединаца.

До недавно, овакви директни напади на демократију као политички режим нису се могли нигде прочитати нити чути, а да ће управо западне либералне елите кренути да је „опањкавају“ нико није могао ни да замисли. Суштински узрок ове радикалне промене лежи у чињеници да су западне либералне елите, које су деценијама користиле своју медијску и финансијску моћ како би пресудно утицале на демократске процесе  и резултате избора (у својим друштвима, а посебно у незападним) и тако остваривале своје посебне интересе, сада суочене са ситуацијом у којој такав „рецепт“ више није делотворан. Моћ Запада опада, нове елите се уздижу и врло брзо уче начине утицања на јавно мнење – захваљујући овој чињеници исход избора, референдума и сл, није више унапред познат. Стога је логично да се преиспитају досадашњи начини деловања – а међу њима је и демократија – и да се потраже нови, ефикаснији механизми владања. То не значи да ће демократија бити у потпуности и у свим случајевима одбачена: не, она ће и даље бити на делу, али према потреби. Посао ће им отежавати конкурентске елите (рачунајући и оне у самим западним друштвима – отуд толика повика на Доналда Трампа, кандидата Републиканске странке за председника САД), али и становништво са правом гласа, које се неће тако лако одрећи учешћа у политичком животу.

Када ово знамо, сасвим нам је лако да објаснимо жестоке реакције на исход „брегзита“. Да је резултат референдума у УК био другачији, тада се не би писало и говорило о „некомпетентним“ и „необразованим“ бирачима, о сиромашним и старим „сељацима-националистима“, а процедурална правила нико не би помињао, као ни “руски рулет“; демократија би била слављена, а о демагогији не било ни слова. Предлози Ричарда Доукинса и Дејвида Ван Рејбрука јасан су покушај да се одлуке и формално врате у руке елите, било сасвим директно, било заобилазним путем. Ту се на делу потврђује тврдња Дејвида Харвија (David Harvey) о антидемократској природи неолиберализма и његовом фаворизовању управљања преко ескперата и елита (Харви, 2012).

Зашто се „разводе“ либерализам и демократија? Из врло једноставног разлога: у питању је био „брак из рачуна“.

Срђан Шљукић

Село Бегеч, 24.09.2016.

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Novi Polis

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Demokratija, Neoliberalizam, Novi Polis, Politika