(О јужнокорејском филму „Спаљивање“ редитеља Ли-Чанг Дон, улоге: Ју-Ах Ин, Стивен Јеун, Џион Џонг-Сео)
Последњи филм јужнокорејског редитеља Ли-Чанг Дон-а, „Спаљивање“, рађен по краткој причи Харукија Муракамија „Паљење штале“, је мистична и необична прича о чудном троуглу двоје младића и једне девојке којима је порив спаљивања објеката за чување разних ствари. Врло опасна опсесија. Млади Џонг Су који се бави разним пословима у предрађима градића Пају и тако зарађује за живот, сасвим случајно среће лепу Хае-Ми, његову школску другарицу. Између њих се развија чудна веза натопљена страстима и сексом која се врло брзо прекида одласком чудне девојке и останком Џонг Суа да чува њен стан и повремено храни мачку. Левитирајућа мистика која је типична за дела Харукија Муракамија редитељ Ли-Донг Чон на врло интересантан начин пребацује на филмско платно. Наиме, прича која се развија по линији страсти трећег протагонисте, тајновитог Бена који свуда где одлази заједно са лепом Хае-Ми пали објекте које су намењене чувању свакавих ствари. Љубоморни троугао има призвук несхватљивих и необичних порива Муракамијеве литературе – страст за паљењем се пребације на емотивни план, па се тако и нетрпељивост двају момака завршава фатално.
Гледајући овај филм питате се: чему све то? Чему љубомора заснована на пироманији и коме служи та чудна тријада, та невероватно моћна страст у којој изгарају сво троје? Кад погледате вести са свих краја света а посебно лети, долазите до констатације да је већина пожара (задњи фатални у Атики, Грчка) дело људских руку. Подметнути да би се направила велика штета. Да би било жртава и материјалне штете. Људска природа узалуд тражи објашњење одакле сва та манија спаљивања и елиминисања других људи? Упоређујући те вести са овим филмом долазимо до закључка да се ово троје младих људи у ствари баве сопственом еутаназијом помоћу спаљивања. Љубавна прича има два смера – искрена љубав која после страстног сексуалног чина изгара у оба школска другара и купљена љубав Бена и исте девојке чија цена је превелика и на жалост плаћена – смрћу. Реалност ове приче редитељ склања по страни и сценарио гради на основи његовог сублимата, а то су сирове страсти ка ватри које постају велика опасност за све њих.
Филм „Спаљивање“ има развучену режијску паритуру, али кад уђете у причу схватате да су дуге и емотивно натопљене сцене више него потребне у том ритму. Сцене које приказују живот у предрађима Јужне Кореје подвлаче другу нит овог врло интересантног филма, а то је неореалистички контекст на којем Чон инситира и то је више него продуктивно. Емотивна констелација у једном сомнабулном и врло девастираном градићу отвара страствену пироманску буру инспирисану нереализованом љубавним троуглом младих људи. Зато су дуге сцене објеката који горе и опасни дијалози изречени олако, као и сцене летаргичне забаве један азијски опточени неореализам који усхићује и не оставља гледаоца равнодушним.
Млади глумац Ју-Ах Ин игра улогу Џонг Суа врло надахнуто и са великом дозом емоција. Динамички ентитет овог лика, у ствари је и фундаментални динамички флукс целог филма. Дијалози које води са Беном, као и страстне сцене са лепом Хае-Ми откривају лик једног наивног емотивца који на крају доноси врло неочекивану и фаталну одлуку. Изванредно одиграна главна улога која одређује начин мишљења овог необичног филма. Џео-Џонг Сео је млада атрактивна јужнокорејанска глумица која тумачећи лик Хае-Ми са собом носи целу мистику овог филма. Њен заводнички став и тајанствени реторички импулс у говорном делу улоге су највећа специфичност што се тиче глумачког сегмента. Коначно, један врло ригидан лик је тај трећи део овог необичног троугла, млади Бен који на остало двоје преноси своју опсесију паљењем и као главни лајт-мотив филма носи и линију необичности. Стивен Јеун у овом миљеу тумачи лик тзв. негативца, и то, рекао бих ради одлично склопивши глумачку органику целог овог врло интересантног дела.
Филм „Спаљивање“ отвара најскривеније дамаре наших тамних страсти. Спомињајући опет пожаре које бесне сваког лета целим светом увек се запитамо – одакле порив у људском бићу да од своје средине направи згариште? Каква је потреба неког човека да елиминише на најбруталнији начин своја добра, цео свој духовни и материјални живот, а и себе самога? Овај филм покушава да одговори на та питања једном врло једноставном причом наводећи публику да у тим тамним страстима пронађе тај врло тежак одговор. Снимљен врло једноставно без икаквих ефеката (скоро све сцене су налик сценографије „Чуда у Милану“ Виторија де Сике) од стране директора фотографије Хонг Кјунг-Пио и са ненаметљивом музичком подлогом светски познаток композитора Мауга (право име Ли Сунг Хјун), он нам предочава блискост тамних опсесија и њихових опструктивних последица. Оно што одушевљава у сценаристичком смислу је необично вођена љубавна прича коју страст за паљењем једноставно гуши и, рекао бих, да је то још једно цивилизацијско предупређење. Редитељ филма врло мудро увлачи опсесивност у поједине фазе развијања љубавне приче и љубавног троугла који главни лик не разбија вођен љубомором, него сасвим дугим поводима.
После филма „Поезија“ којим редитељ Ли-Чонг Дон постаје врло препознатљив на светским фестивалима, филм „Спаљивање“ добија пажњу публике и критике на овогодишњем Канском фестивалу. Врло интересантно филмско остварење које подсећа на школу Ким-Ки Дука чија концептуалност се креће на ивици ероса и танатоса.
за П.У.Л.С: Сашо Огненовски
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
На згаришту духовног ентитета napisao/la Сашо Огненовски dana
Pregled tekstova autora – Сашо Огненовски →