„У сваком правом уметничком делу појављује се нешто што не постоји“ –
Теодор Адорно, Естетичка теорија

Такмичење „Евровизија“ 2016. године обележила је победа украјинске певачице Џамале са песмом „1944“. Песма певачице татарског порекла Сусане Алимивне Џамаладинове је по њеном сведочанству инспирисана причом њене прабаке која је заједно са својим две кћерке депортована у Централну Азију након ослобођења Украјине од Совјетског Савеза. Ова депортација била је стаљинистичка одмазда због сарадње Татара са нацистичким режимом, чије су жртве биле скоро сви припадници татарске популације.

Јасно је да се контекст песме није ни тада односио само на догађаје са Источног фронта у Другом светском рату. Те 2016. године Украјина већ има турбулентан низ година за собом. Пад председника Јануковича 2014. године и потоња криза резултирала је референдумом а потом и сецесијом Аутономне Републике Крим, као и њеним приступањем Руској Федерацији. Кримски Татари су бојкотовали референдум који такође ни од стране Украјине ни земаља Европске Уније није био признат. Уследио је рат у Донбасу који, иако у неупоредиво ширем обиму и већим размерама, траје и данас,

Будући да на Евровизији не наступају само уметничка лица, већ државе које она представљају, овај догађај пружа могућност за отворену платформу за политичке поруке, које могу обухватити теме као што су права мањина, критичке рефлексије друштва, па политичке коментаре о стању у свету. Било да је у питању исландски уметник који 2019. године маше палестинском заставом, транс-водитељ Евросонга 2019. године или jедноставно песме које величају права жена – политичка разноликост је одувек тематски присутна. Значај Евросонга се повремено огледа директно на политичку структуру, те су каткад и државе могле директно да изразе свој став према овом такмичењу: пример Украјине 2017. године и суспензије учешћа руског такмичара; или Турске, Либана и Марока који су бојкотовали такмичење због учешћа Израела; па чак и сам Евросонг, који је суспендовао учешће Русије 2022. године због рата у Украјини. Ако Евросонг има везе са политиком, он то чини кроз основне наративе појединих песама, али и на институционалном и државном нивоу. Платформа, ипак, није одређена државама, већ од саме организације Евросонга која државе окупља. Због тога би било заваравајуће упркос томе сматрати га „аполитичном“ платформом, јер она произвољно оставља своје печате – „као“ платформа. Евросонг је, упркос повременим супротним тврдњама, неизбежно политички.

Тако се избор песме и тема протеривања породице Кримских Татара показао као кључни тематски наратив који је хомогенизовао и украјински жири јавност, а и зарадио широку подршку у европској јавности. Чак и најповршније познавање татарске трагедије служило је као повезујући фактор унутар већ постојећег наратива такмичења и саме Украјине. Трагедија је „објектив“ кроз који су слушаоци доживљавали одјекивање историје од ког није могуће побећи.

То се не дешава путем директне приповедачке форме, већ кроз музичку надоградњу која приказује или имплицира „осамостаљивање“. Индиректни уметнички опис појачан је прећутном политичком платформом такмичења. Аутономна Република Крим била је насилно „осамостаљена“ и то је непосредна асоцијација, пре него што је песма уопште одслушана, док певачица носи „осамостаљивање“ које превазилази историјски тренутак њеног извођења. У првој строфи, само помињање „странаца“ који „долазе у вашу кућу“ описује страни ентитет који покушава да „убије (вас) све“. Њено осамостаљивање, као и одвајање „Крима“ две су трауме које се стално изнова понављају. Наратив песме је јасан већ у првој строфи, а рефрен га појачава асоцијативним средствима на татарском језику. За део публике која прати превасходно текст, рефрен није разумљив, јер је татарском који је већини неразумљив. Језик у рефрену и није намењен таквој функцији, већ симболичкој – као знак за неправедне жртве који коначно долазе до прилике да се њихов језик „чује“ (не нужно разуме). Уз исти тај језик иду и мелодијске линије које подсећају на аранжмане арапске или турске поп-музике. Током солистичког дела после другог рефрена, певачица се на тренутак и музички „осамостали“ од форме, да би се затим поново уклопила у њу. Као коначни асоцијативни печат, рефрен се поново појављује након соло певања и прати матрицу, док се вокални соло даље развија у још израженијем арапско/турском аранжману са гудачким инструментима. Наратив се не ствара, већ се као претходно познат тј. имплициран разоткрива.

Осим наслова песме, ниједном се директно не помиње трагедија која се догодила у СССР-у, Стаљин, Татари или комунисти. За већину публике Евросонга, песма исто тако може бити нарација о америчким домороцима, Мајама или неком другом народу са колонијалним траумама. Песма украјинске певачице могла је лако бити препакована у било који други наратив који би „арапско/турска“ музика стереотипно пратила – било да је у питању избеглица из Босне, Авганистана, Сирије или Палестине. Такође, порука песме, дословно схваћена, донекле је контрадикторна. Већ идеја да онај ко убија на Криму („The strangers are coming / They come to your house“) и имплицира разлику између жртава и угњетача, „добрих“ и „лоших“, оповргава се у другој строфи прилично утопијским текстом и пентатоничком мелодијом која више личи на америчку госпел музику („We could build a future / Where people are free / To live and love a happier time / Our time“). Да ли ова утопија укључује исте те који долазе да убијају или не? Да ли је „странaц“ у тој идеалној будућности и даље „странац“?

Можда да, можда не. Остаје нејасно, али на крају свега – и неважно. Поп-музике успева да укључи све доступне асоцијације, често правећи привид уздизања у политичку сферу док уствари отвара могућност за различите интерпретације исте. Они који се препознају као „угњетавачи“ требало би да осете кривицу – а они који се препознају као угњетавани, треба да присвоје свој рефрен на татарском. Шта је овде моћ музике? Песма је очигледно освојила такмичење, међутим наивно би било тврдити да је само због изузетне музике, текста или аранжмана – или пак сва три. Са стилске стране се ради о форми западне поп песме која није ни по чему претерано револуционарна, нити музички оригинална, већ се добро придржава већ постојећих правила такмичења. Другим речима: садржински је нерелевантна; догађајно, међутим, ефикасна.

Како у светлу тренутне ситуације у Украјини треба да схватимо ову песму 2024. године? Да ли је патос заиста довољан да проповеда о ужасима? Да ли патос „осамостаљивања“ уопште може то да постигне, и ако не, шта друго треба да постигне? Да ли остајемо при томе да пројектујемо сопствене асоцијације о томе шта рат заправо јесте, или треба да се суочимо са нечим до сада непознатим? Да ли смо ми, као заштићени слушаоци, сигурни и далеко од тих страхота, уопште способни да схватимо татарску трагедију, а камоли трагедију из 2024. године? Није ли ова песма, по својој основној намери, једно повлађивање нашој фантазији о наративу који деле угњетавани? Да ли ова служи да испуњава нашу жељу да се осећамо онако како мислимо да она тражи од нас?

Музика је ту да се игра с нама. Иако песма опонаша осамостаљивање, свако стварно осамостаљивање је непостојеће – па чак и нас као слушалаца. Ово се по питању политичких порука може рећи за сваку песму на Евросонгу, без обзира колико „добра“ била. То важи за све што се дешава далеко од нас и што покушавамо да приближимо кроз песму и причу, кроз лажну присутност, не разматрајући шта се заправо њом губи. Међутим, у поређењу са другим песмама у такмичењу, овде постоји бар нешто о чему се и да поразмислити. Понекад је ова могућност размишљања заиста све што можемо очекивати од Евросонга.

за П.У.Л.С Никола Василијевић

  Evrosong, Evrovizija, Muzika, Nikola Vasilijević, osamostaljivanje, Ukrajina