Парадигма неправедно оптужених

(О филму „Официр и шпијун“ редитеља Романа Поланског. Гл. улоге: Жан Дежарден, Лиу Гарел, Емануел Саињер и др.)

Историја погрешно и неправедно оптужених личности у ововременској цивилизацији је нажалост врло дуга. И поред великог искуства са неправедним одлукама и пресудама, правда се ипак у великим бројем случајева не показује достојном своје часне Јустиције. Алфред Драјфус, јеврејски официр у француској армији на крају деветнаестог века је можда најмаркантнији случај погрешно и неправедно осуђеног официра за издају у корист Немачке и та афера не престаје да инспирише уметнике да напишу, а и да сниме различите верзије о томе.

О афери Драјфус је снимљено шест филмова и један телевизијски филм. Истовремено када се догодила та афера, кратки филм је направио чувени Жорж Мелијес, отац уметничког филма и то је прва филмска адаптације ове афере. Поред њега, 1930 и 1931 године су биле снимљене две адаптације драме Вилхелма Херцога и Ханса Рефиша, а и романа Бруна Вајла, обе једноставно насловљене као „Драјфус“. 1937 године редитељ Вилијам Дитерле је снимио филм са насловом „Живот Емила Золе“ који се је исто бавио овом темом и филм је имао велики успех с обзиром на то да је добио Оскара за најбољи филм и Оскаре за најбољу епизоду и најбољи сценарио. Овој се теми педесетих година придружио чувени глумац Хозе Ферер који је и режирао филм са насловом „Оптужујем!“ по писму које је Емил Зола у то време послао претседнику Француске како би подржао невиног Алфреда Драјфуса, а деведестих година на овај случај се осврнуо и велики Кен Расел са телевизијском верзијом названом „Затвореник части“ где су главне улоге играли Ричард Драјфус и Оливер Рид, његов омиљени сарадник.

Последњу филмску верзију је режирао контроверзни редитељ Роман Полански по роману Роберта Хариса, писца са којим је врло успешно сурађивао са филмом „Писац у позадини“. Оно по чему се филм Поланског разликује од осталих верзија је његово инсистирање на натурализму догађаја, начин на који је он режирао и своју верзију Оливера Твиста, по мом мишљењу најбољу филмски верзију чувеног Дикенсовог романа. Полански као редитељ увек инсистира на динамици и напетости као највећим компонентама правог, пунокрвног филмског дела, оног што, у ствари највише привлачи гледаоца и што оставља највећи утисак по завршетка филма. У овој верзији афере Драјфус он имрегнира напетост у бритким сценама истраживања пуковника Пикара зачињени ситним, али кардиналним доказима које он извлачи како би спасао официра Јеврејина. Ту истраживачку матрицу он води на исти начин као и у филму „Писац у позадини“, тако да су сцене много краће него у другим филмовима о овој афери, али су вишеструко интензивније. Полански својим прилазом уистину сматра детаље кључним у сценарију, а самим тим и у радњи самог филма. Наравно, прича о овој афери је непромењена. Роберт Харис није написао ништа додатно о њој, ништа што не би било споменуто у другим филмовима, али начин мишљења Поланског је допринео да је овај филм врло различит од осталих верзија. Управо то спајање натурализма са напетошћу трилера чини овај филм јединственим.  Инсистирање на историјској верности у свим елементима заједно са драматуршком фуриозношћу је једно сасвим другачије промишљавање реализма,  богатог детаља и са глазуром напетости.

Оскаровац Жан Дежардин игра улогу пуковника Пикара са великим драмским нагласком. Овај лик није поједностављени детектив који открива грешку  него је официр који хода по танкој жици испод које вреба  амбис. Његова интерпретација овог лика је слојевита и пуна емотивних варијација и он је својом глумачком енергијом приказао сву комплексност карактера овог официра који се за све време истраге налази између две ватре. Као и у свим верзијама и овде је лик Алфреда Драјфуса епизодан. Ипак, Луј Гарел ствара од овог историјског лика богати кроки, играјући часног официра који својим уздржаним понашањем, али и скривеном бунтовношћу покушава да докаже своју невиност и дијаметрално је различит од ликова које игра у другим филмовима. Овде се може додати и сјајна епизода Емануел Сеињер, дугогодишње сараднице и супруге Романа Поланског, која у филму игра Паулину Моњиер, љубавницу пуковника Пикара чији је сензибилитет драматуршки на сасвим супротној страни и носи у овом филму једну притајену сексуалност коју Полански увек држи као антипод напетости главне радње.

Роман Полански је овај филм снимио са својом устаљеном екипом, великим уметницима као што су сниматељ Павел Еделман,  који иза себе има велика филмска ремек дела попут „Пианисте“ ,  те монтажером Ерве де Лузом који је његов вишедеценијски  сарадник. Ова два важна уметника у  филмовима Поланског граде цео његов начин промишљавања. Фотографија и њена монтажа су главни оријентири целе драмске радње, и највише доприносе драмском набоју филма. Сјајна музичка илустрација у овом филму је дело оскаровца Александра Дипла, док је писац романа Роберт Харис  аутор сценарија.

И поред контроверзе и повремених одбијања дистрибуције  филма  због случаја Романа Поланског у вези силовања малолетнице пре скоро четрдесет година, затим  инсистирања заједнице #MeToo да се његово дело стави по страни, као и због његовог избацивања из чланства Америчке академије за филм, ипак је филм „Официр и шпијун“ био уврштен у програм последњег Венецијанског фестивала, те је добио и велику награду жирија. Филм је својим приказивањем успео да пређе тих 24 милиона евра буџета и тиме постане не само ликвидан, него и профитабилан. Није остао непримећен ни у Француској и добио је главну награду : француског Цезара како за филм, тако и Полански за своју режију.

Наравно, све ово говори да великим филмским делима треба одати признање и да је њихов квалитет велика инспирација свим другим уметницима. Полански сенку  немилог случаја од пре више  деценије носи дуго времена са собом. Ипак, „Официр и шпијун“ је још један драгуљ у његовој филмографији, филм чији су комплексност и артизам неспорни. Свакако, одушевљава и то да овај велики редитељ има много шта да каже и у деветој деценији свог живота.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Drajfusova afera, Film, Francuska, Optužujem, Roman Polanski, Sašo Ognenovski