Сви председникови психолози – оперативци “дубоке државе” -Америчка психолошка организација, након скандала у Гвантенамо Беју и након неуспешне кампање подршке Хилари Клинтон, промовише нов модел рада са мушкарцима и младићима. Амерички мушкарци, по мишљењу АПАе, били би далеко здравији када би били мање мужевни, у традиционалном смислу те речи. Овај модел је свакако намењен глобалном ширењу премда су политичке импликације далекосежне.

Психолошки рат, “мека моћ“, „менаџери револуција“, „контрола ума“, „преумљења“…и мноштво других назива истог садржаја говори нам да најјачи центри савременог света имају претензију да „превентивно делују“ на све што би се могло назвати „неприхватљивим мишљењем“. И не само да имају претензију већ, по свему судећи, неки од тих центара имају и начин и технику да своје намере остваре. „Преумљење“ није задатак за новинаре,  то није тзв “плитко и релативно краткорочно утицање“. „Преумљење“  је посао за психологе. За велики број веома утицајних психолога. Управо такви су експерти оперативџи из земље „политичке изузетности“. 

Две зграде са огромним паркинзима на престижним адресама,  више од 500 000 квадрата луксузног простора, потпуно бешумни лифтови, кровови у дрвореду, две пентхаус куле, хром, челик и антиквитети, мноштво сала за вежбање, најсавременији детектори мерења људских реакција и годишњи буџет од сто милиона долара са којим можеш да финансираш мноштво експеримената из социјалног инжињеринга…а испред се вијори застава Сједињених држава.

Један од јаких центара америчке „меке“ моћи, заправо моћна алатка те моћи,  јесте АПА – Америчка психолошка асоцијација.Ова организација је власник две елитне зграде које смо малочас описали и још много чега. Колико је АПА моћна? Да ли она диктира облике утицаја на људе? Зашто неки психолози желе да преумљују људе и читаве народе?  Да ли је АПА америчка „дубока држава“ ?

Премда су мишљења различита, увек се можемо бар делом ослонити на извор донација. Сва је прилика да АПА  није „дубока држава“ нити центар одлучивања. Центар одлучивања вероватно јесте тамо одакле се финансира ова и сличне организације. Особеност психолошке организације јесте да је она везана за финансијере ултралибералне оријентације, политички обојене као демократе, поборници отвореног друштва, у земљи и ван ње. АПА није инспиратор нити иницијатор идеје „преумљења“. Организација америчких психолога међутим јесте најпоузданије средство да оно што је одлучено везано за пројектовање јавног мњења (у земљи као и ван ње) буде спроведено. Како то она успева?

Главни посао АПАе није да издаје саопштења. АПА  не утиче на јавно мњење директно, она то чини посредно, путем мноштва својих одабраних, веома инфлуентних „војника“ и готово да нема дела Америке где њен утицај не продире нити има земље где АПА нема своје истраживаче и саветнике. Планетарно кровна америчка организација утиче на готово све психологе, унутар Америке и ван ње. На оне који раде у школама, у брачним саветовалиштима, на додели деце,  у врху медија, мултикомпанија и наравно, у дневном контакту са Белом кућом и организацијама типа ЦИА. Стручњаци ове организације у дневном су контакту-брифингу  са свим значајнијим владиним и невладиним организацијама . АПА је нека врста нове Библије за  истраживаче јавног мњења, за писце књига из области популарне психологије, за психотерапеуте, за психологе који раде на маркетингу.

Уредници и власници бирају и брифују новинаре и уређивачку политику али АПА едукује  уреднике и директоре великих медија, студија… све који имају претензију да обликују људско понашање и, више од тога, људске доживљаје. Укључујући и оне најличније и најдубље, оне за које смо убеђени да су аутентични доживљаји нас и наших најближих и, напокон, културе којој припадамо.   

АПА је оличење и мотор велике софистициране моћи великих америчких корпорација. Руководство ове организације представља више од 122.500 поносних чланова, психолога из различитих области. Не чуди што је руководство АПА-е у непосредном контакту са самим врхом државе као и са најмоћнијим људима из медија. Следствено својој способности да управљају менталним статусом нације, врх АПАе има и одговарајући статус и бенефите.

Високо софистициране методе међутим нису без грешке. Политичка блискост струковне организације и одређене политике обично не пролазе без последица. АПА је то платила великим скандалом у коме је установљено застрашујуће и дегутантно кршење етичког кодекса од стране врсних психолога. Догодило се то приликом испитивања исламских затвореника у Гвантенамо Беј бази. Вређање, електрошокови, ускраћивање спавање, приморавање  ухапшеника да мокре по Светој књизи. Све то без пресуде, без адвоката, по дојави, без закона.

Све то међутим није нарочито угрозило рејтинг ове организације у врховима америчке државе – АПА то и јесте (мало непажљиво) учинила на њихов захтев. Психолошка и физичка тортура затвореника диригована од стране ове струковне организације схваћена је пре као прекомерни патриотизам него као неморални чин, тим више што је организација (након неколико година и необоривих доказа) своју грешку признала и јавно се извинила. Читава ствар је процурила до светских медија, докази су били поразно компромитујући али је достојанствено извињење и промена два водећа човека у врху АПАе учинило своје, бар у први мах.

 ЛГБТ,  мигранти и старе чипке

„Сви председникови психолози“ (надимак који су добили у Гвантенамо афери) су наставили своју активност у предизборној и изборној години. Спољна политика није више била толико важно али је било важно дезавуисати Трампа тј противкандидата Клинтонове. Уочи последњих избора АПА је инсистирала на осећању угрожености и растућег стреса код младих, обојених, као и код ЛГБТ популације. Брига је зачудо била окренута баш ка онима који нису били склони Трампу али су гласачи Клинтонове.  Бела, средовечна средња класа није ганула психологе нити их навела на истраживања о „угрожености“.  Упркос горућој забринутости за само један слој становништва  и експлицитним навијањима виђенијих чланова АПА борда, као и упркос такође моћне сестринске организације психијатара Америке (такође навијачи Клинтонове) – Трамп је добио изборе. Добио је изборе али не и АПА-у, моћну алатку америчке моћи. „Држава у држави“ успела је с лакоћом да сачува једно од ефикасних оперативних центара. Лоби Клинтонове, снажно подржан од Сороша, могао је рачунати на нове акције „старих“ психолога.

Није се дуго чекало на нову демонстрацију моћи. Први потез АПАе, након што је „њихов“ кандидат изгубио изборе – односи се на бригу за стране држављане.  

Приликом великог мигрантског таласа руководство се обратило Трампу писмом  у коме апелујe да се заустави стрес и патња коју доживљавају емигрантске породице са малом децом при уласку у Сједињене Државе. Трампова администрација одвајала је мушкарце тј очеве од жена и деце. Овим је разбијана мигрантска породица, жене су остајале без супруга, деца без очева. АПА инсистира на потреби да породица буде целовита те да се мигранти нипошто не раздвајају. Захтев је наравно оправдан али није конзистентан, психолози не брину за све породице у тој ситуацији, већ само за неке, што њихов захтев чини врло спорним. Уз то, овај потез АПАе  одиграва се синхронизовано са Сорошевим громким изјавама  подршке истим тим мигрантима и генерално је подударност између АПА саопштења и залагања и Сорошеве Фондације  тако велика да су питања неминовна: Како то да владин и невладин сектор  имају исте агенде лобирања? Колико утицаја на америчку политику заправо има амерички филантроп јеврејског порекла? И – хоће ли писмо ове организације променити Трампову миграциону политику?

Трамп испрва није реаговао. Његово нереаговање заснивало се на исправној процени да јавно мњење није толико у жалости због мигрантских раздвојених породица колико су то психолози у врху АПА организације. Поред тога, писмо је било исувише „на линији“ препознатљивих утицаја те га људи и нису доживљавали као проглас независне респектабилне струке. Политичари који у први мах истурају бригу за жене и мигранте у неку руку носе „старе чипке“ које више заправо не покрећу никакву реакцију у јавном мњењу.

АПАу међутим није тако једноставно одбити. Чак ни  јавно мњење овде није пресудно. Као што, време ће показати, нису пресудни ни научни резултати. Свакако да тзв „дубока држава“ има своје фаворите и систем их препознаје и штити.Трамп је, након првог одбијања, делимично уважио захтеве психолога. Деца миграната су боље збринута, оцу је допуштену да уђе са њима. Избором Трампа, коме се отворено противила, АПА  очигледно није изгубила много од свог утицаја. АПА је струковна организација која се не одбија, без обзира на председника који тренутно седи у Белој кући.

АПА  упутство за ресетовање каубоја

„Tрадиционална мужевност је повређујућа за мушкарце…захваљујући њој мушкарци не брину о свом здрављу, користе дуван и избегавају да једу поврће“

“Традиционална мужевност, обележена стоицизмом, конкуренцијом, тежњом ка доминацији и агресивношћу је, све у свему, штетна по мушкарце.“

„Мушкарци почине 90% убистава и имају 3,5 пута више шансе од жена да изврше самоубиство. Њихов је животни век за 4.9 година краћи од животног века жена.“

„Традиционална мужевност је психолошки штетна по мушкарце а васпитавање дечака да суспрежу своје емоције изазива огромну штету“.

Све ово су цитати којима АПА оправдава свој недавно изашли приручник Психолошка пракса рада са дечацима и мушкарцима. Овом Приручнику је неколико година раније претходио Приручник за рад са женама и девојкама али исти није изазвао толико изненађења тј покушаја преиначавања традиционалне улоге, те ваљда зато није био ни извор полемика. Могући разлог повећаног интересовања можда се састоји у томе што научници констатују, премда не могу да објасне, све нижи ниво тостестерона ( и следствено броја сперматозоида) унутар америчке мушке популације. Могу ли психолози ту нешто да учине?

АПА приручник, по многима, увећава и усложњава проблем. Традиционална мушка улога се одбацује и експерти теже да изграде „новог америчког мушкарца“. (Не треба сумњати да ће читав пројекат бити извезен и у друге земље, у пакету са бригом о здрављу и људским правима.) Шта се заправо нуди мушкарцима као нови модел мужевности и чему уопште мењати оно што је традиционална слика мушкарца-претка који је прототип оних који су створили Америку?

Образложење које добијамо јесте да је потребно побољшати здравље мушкараца. Када би мушкарци постали мање компетитивни, када би се више одмарали и јели здравију храну, када би заборавили на пренапете пословне ручкове  – њихово би здравље било боље. Али, кажу критичари, мушкарци су такви јер је управо систем такав да је немогуће бити опуштен, искрен, недоминантан и неманипулативан – а тежити ка пристојном животу. Систем је наиме постављен тако да управо агресивнији, доминантнији, неаутентични добијају високе премије – независно од тога јесу ли у питању мушкарци или жене. АПА управо подстиче успешну пословну каријеру жена, премда то не мора значити њихово добро здравље.

АПА такође не може да тврди да ће мање мужевности довести до бољег здравља. Бракови веома амбициозних жена и веома „опуштених“ мушкараца не успевају најбоље. Мушкарци који не успевају да досегну своје циљеве често почињу да пију, без обзира на то што показују своје емоције.

Познати амерички научник Стивен Пинкер, професор психологије на Харварду поводом ове АПАине брошуре огласио се у Њујорк Тајмсу. По њему, АПА је „заслепљена са две догме“,

Прва догма се састоји у томе да су разлике између женствености и мужевности само и искључиво продукт социјалног учења. Ми заправо немамо никаквих доказа да све постојеће биолошке разлике нису узрок психолошких разлика те да су социјалне улоге заправо само архетипски дубоки одрази наших геномских различитости.

Друга догма коју харвардски професор истиче јесте уверење да је потискивање емоција лоше а њихово изражавање добро. Пинкер ово назива лаичким уверењем наспрам кога говоре многи резултати истраживања, нарочито она у којима потискивање гнева води далеко срећнијем животу него његово испољавање.

Занимљиво је да и Британска психолошка асоцијација не подржава „поједностављено“ гледање америчких колега те наводи случајеве успешних људи са такође веома добрим здрављем, сасвим у складу са пословицом „ништа не успева као успех“. Па ни  здравље, по свему судећи.

Мноштво је приговора АПАином новом кораку  од стране психолога, сличних професија или критичних лаика. Методолози научног истраживања већ дуго упозоравају да „налази“ ове организације немају научну подлогу те да статистичка веза није узрочно последична веза, како је лаици често тумаче. Превише је статистике, произвољно тумачене и презентоване као утврђене научне чињенице. Упркос експертског ореола људи препознају да ту нешто није у реду. Читалац Њујок Тајмса поручује: „

Ова је земља настала захваљујући храбрим и одважним женама и мушкарцима решеним да се боре и очувају породицу. То није увек било лако али ја ту ништа не бих мењао“.

AПА је вероватно претпоставила бар део оваквих реакција. Питање је зашто се уопште упуштала у нешто тако проблематично и непопуларно као што је “редизајнирање“ мужевности својих сународника? Да ли је то збиља само зато да би уносили више витамина и били дуговечнији? Није ли једноставније било да оживе напуштени а поучни модел Попаја? И спанаћ и мишићи и беспомоћна Олива – генерације и генерације дечака уз овај цртани здраво су (и мужевно) израсле. Шта је заправо довело до одлуке о науштању мачо идеала оне који финансирају труст психолошких мозгова?

Ми наравно не можемо са сигурношћу знати шта то од психолога жели да добије америчка „дубока држава“. Али постоје исходи сличних акција и један сасвим препознатљив тренд. Полови више нису виђени кроз дијадни систем. Мужевност и женственост су различитости које АПА  наменски покушава да приближи. Нове бајке које (наравно, наменски) долазе из Холивуда одбацују „пасивне“ принцезе и фаворизују „боркиње“. Нови дечаци више немају обавезу да спасу нити одбране своју другарицу. Филмови за адолесценте такође више немају ауре привлачних различитости међу половима. Све је више мимичке, гестуалне и текстуалне сличности међу девојкама и младићима. Бела, конзервативна, традиционална Америка нема пуно преосталих вредности које би њени психолози подржали. С друге стране, на последњим председничким изборима Американци нису следили савете својих психолога. До следећих председничких избора, судећи по АПА препорукама, мушкарци склони традиционалним улогама и вредностима – имају могућност да буду „ресетовани“.

за П.У.Л.С: Спомена Милачић, клинички психолог

saphir.in.silver@gmail.com

  Društvo, Politika, Psihologija, psihološki rat