Слике унутрашњих зидова ума Џексона Полока

Вечити проблем западног уметника јесте откривање уметничких тема помоћу којих ће успоставити контакт са својом публиком. На Полока су испрва утицали Мексиканци и Пикасо. Стилски је позајмљивао од њих и налазио упориште у њиховој енергији, али ма колико покушавао није могао преузети њихове теме, јер су оне напросто биле неспојиве с његовим погледима на властито друштвено и културно окружење.

У периоду културне дезинтеграције – каквој присуствујемо данас на западу – тешко је проценити даровитост појединог уметника. Неки уметници су очито надаренији од других уметника, а људи који су добро упућени у дату материју морали би да направе разлику између више и мање надарених. Већина савремених критичких радова искључиво се бави успостављањем те дистинкције; у целини гледано, критичар данас повлађује уметниковим намерама (све док оне не долазе у колизију са његовим позивом) и усредсређује се на нагонски осећај који овај следи, или не успева да следи, при њиховом реализовању. Но, тиме не добијамо одговор на право питање: у којој мери је даровит сликар ослобођен обавеза да надиђе или да преиспита декаденцију сопственог културног окружења?

Можда је наша опседнутост генијалношћу, за разлику од пуке даровитости, инстинктивни покушај да се тај проблем реши, јер геније је, већ по дефиницији, човек који је на овај или онај начин надишао ситуацију у којој се затекао. За самог уметника тај проблем често зна да буде судбоносан; мислим да је он прогонио људе попут Дилана Томаса и Џона Милтона. Можда је прогонио и Џексона Полока, па се тиме може делимично објаснити због чега је последњих година живота практично престао да слика.

Полок је био изузетно даровит. Можда ће неки тиме бити изненађени. Видели смо последице Полакових данас чувених иновација – хиљаде ташистичких и акционистичких платана грубо и произвољно прекривених и „нападнутих“ бојом. Чули смо и легенде о Полаковом начину рада: платно на поду, боја која се по њему плива или разбацује из конзерви; делиријум уметниковог пута у непознато и тако даље. Прочитали смо надобудне хвалоспеве о новој врсти сликарства чији је он зачетник. Стога смо изненађени када чујемо да је он заправо био изузетно префињен, осећајан и „диван“ занатлија, који је имао више заједничких црта са уметником попут Берслија, него са неким гневним иконоборцем.

Његова најбоља платна су велики формати. Човек стоји пред њима и они му испуњавају читаво видно поље: велики зидови сребрних, ружичастих, златних и бледоплавих маглина виђених кроз густу пређу брзих тамних или светлих линија. Тачно је да те слике не поседују композицију у ренесансном значењу тог појма; немају средиште ка којем поглед може путовати и од којег се може удаљавати. Замишљене су као непрекинуте површинске шаре које су савршено обједињене, без иједног поновљеног мотива. Па опет, њихове боје, конзистентност геста и уравнотеженост нијанси сведоче о изворној уметниковој даровитости. Исти квалитети нам говоре да је Полоку његов метод рада, у оквирима задатих циљева, допуштао исту онакву контролу какву је, рецимо, импресионистички метод допуштао импресионистима.

Полок је, дакле, био неуобичајено даровит и његове слике годе особама истанчаног укуса. Када би се од њих израдили дезени за хаљине или тапете, годиле би и особама мање истанчаног укуса. (Само особа истанчаног укуса може уживати у једном квалитету, издвојеном из уобичајеног контекста, на којем се инсистира ради њега самог – у овом случају, квалитету апстрактне декорације.) Али можемо ли се тиме задовољити?

То је немогуће. Делом зато што је Полоков утицај, као личности која значи много више од тога, данас одвећ неспоран да би се могао занемарити , а делом зато што се његове слике такође морају сагледати – а вероватно је и требало да буду сагледане – као идеје. Каква је њихова садржина, њихово значење? Кустос једног познатог музеја, којег сам срео у галерији, рекао је: „Тако су смислене“. Наравно, то је само пример како се значење описних придева данас глупаво изврће, јер се свако служи усвојеним речником како му се прохте. Те слике су биле бесмислене. Али битан је начин којим су такве биле.

Замислите човека којег су од рођења одгајали у некој белој ћелији, тако да никада није видео ништа друго осим раста сопственог тела. А онда замислите да су му одједном дали неке штапиће и конзерве са чистим бојама. Да је тај човек располагао урођеним осећајем за склад и хармонију боја, мислим да би њима покрио зидове своје ћелије онако као што је Полок сликао своја платна. Настојао би да искаже своје мисли и осећања у вези са растом, временом, енергијом и смрћу, али би му недостајао речник виђених или запамћених слика којима бих их исказао. Имао би на располагању само гестове које би откривао наносећи мрље боја по белим зидовима. Ти гестови би могли бити страствени и махнити, али у њима не би могли видети ништа друго до жалостан призор неке глувонеме особе која се упиње да проговори.

Мислим да се Полок у готово истој мери изоловао од света. Његова платна подсећају на слике осликане по унутрашњим зидовима ума. А привлачност коју његово дело има, нарочито за друге сликаре, говори о истом. Његово дело се своди на позив: Заборави све, раскини везе, заузми место у својој белој ћелији, и – као највећи парадокс – откриј оно универзално у самом себи, јер у свету који сам настањујеш можеш бити све!

Вечити проблем западног уметника јесте откривање уметничких тема помоћу којих ће успоставити контакт са својом публиком. (А под темом не мислим на мотив као такав, већ на развојно значење откривено у неком мотиву). На Полока су испрва утицали Мексиканци и Пикасо. Стилски је позајмљивао од њих и налазио упориште у њиховој енергији, али ма колико покушавао није могао преузети њихове теме, јер су оне напросто биле неспојиве с његовим погледима на властито друштвено и културно окружење, Најзад је, у очајању, за тему одабрао немогућност налажења теме. Иако је могао да говори, понашао се као нема особа. (По томе је мало подсећао на Џемса Дина.) Иако је био слободна и друштвена особа, осудио је себе на самоћу и заточеништво у белој ћелији. Будући да је још поседовао сећање и небројене асоцијације на спољни свет, настојао је да их се реши. И пошто се ослободио свега чега је могао, покушао је да очува једино свест о томе шта се дешава при чину сликања.

Да није био надарен, све то не бисмо схватили; уместо тога, његово дело бисмо напросто отписали као неуко, лажно и ирелевантно. Но, како стоје ствари, Џексона Полока је његова дела учинила релевантним. Њиховим посредством можемо сагледати распад наше културе, јер, наравно, оно што сам описао није била његова свесна и прорачуната тактика; била је то последица чињенице да је веровао и хранио се свим заједничким илузијама о стварима као што су улога појединаца у друштву, суштина историје или улога морала.

Можда смо ту дошли до нечега што је близу одговора на моје првобитно питање. Ако неки надарени уметник није у стању да гледа или размишља изван оквира декадентне културе којој припада, ако је ситуација као у нашем случају заоштрена до крајности, онда ће његова надареност на негативан, али неубичајено снажан начин разоткрити природу и обим те декаденције. Његова надареност ће, другим речима, разоткрити како је и сама била протраћена.

Џон Берџер

Одломак из књиге „Портрети. Џон Берџер о уметницима“

Текст је објављен у Културно додатку дневног листа „Политика“ 27. априла 2019. године

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Džekson Polok, Slikarstvo, Umetnost