Смрт Милутина Ускоковића

Глумац је извадио микрофон из лежишта, пришао гледаоцима који су седели у првим редовима и запрепастио их изненадним питањем – „шта је за вас домовина?“. Нисам пажљиво слушала одговоре, ошамућена од летње врелине и разочарања у представу коју сам дошла да гледам на наговор пријатељице, док једна млада девојка из другог реда није гласно узвикнула: „НИШТА“. Због овог догађаја напокон сам одлучила да довршим свој давно започети текст о Милутину Ускоковићу који је 1915. године скочио у реку Топлицу, оставивши иза себе хартију на којој је писало просто: „Не могу да поднесем смрт отаџбине“. Речи ове кратке опоруке у мени су одзвањале данима, баш попут гласног поклича „ништа“ девојке из публике.

Рођен је у кући број 18 у улици Милоша Великог у Ужицу, у Западној Србији „где су руске душе тако ретке, где људи нису слабићи, магловити и меки“, претерано сензибилан и од судбине вазда наружен, потомак бораца против Османлија како му и само име казује.

Своју прву збирку импресионистичких цртица објавио је у загасито црним корицама и тако своју уметност већ на почетку завио у црно, одрекавши се стихова и запловивши немирним морима прозе, у којој је стајао непомично у „крви и сузама, у срчи срца“ . И Ускоковићу су, као и његовом пријатељу Петру Кочићу, који му је слао често срдачне и топле разгледнице, говорили да је с ума сишао. Велики људи најчешће пате од душевних болести, док остатак света болује од здраве памети, што је по свему судећи, далеко већа срамота.

Сликао је, како је примећивао Скерлић, оне људе који не знају ни шта хоће ни камо иду. И та стварност Ускоковићева, посута срчом разбијених снова и рањеног срца, доводила је његове јунаке, његову најдражу духовну децу до самоубиства- тог суровог чина који људи не заборављају, а Бог не прашта. Кажу да се тог нарочитог дана једна црна прилика промаљала крајоликом, попела се на „најдебљу криву врбу“ и са ње скочила у набујалу реку. „Потпуна слобода биће тада када буде свеједно живети или не живети“, приповеда Достојевски у „Злим дусима“. И тек тако, у својој највећој слободи, убио се књижевник Милутин Ускоковић, попут љубавнице свог јунака Милоша Кремића, можда не због онога што је желео да докаже Кирилов, већ због мисли истог романа Фјодора Михајловича- „била је то идеја што се нашла на улици“, изневерена идеја изразито осетљиве душе.

Писао је Скерлићу следеће редове:

„Усвајањем источног наречја коракнули бисмо корак даље од оног места где су стали они који падоше светећи Косово и доносећи слободу Србији и Маћедонији“.

И тако је овај Ужичанин, који је докторирао у Женеви искључиво у својим родољубивим приповеткама показивао своју животну виталност, која као да му је недостајала свугде друго. Милош Кремић, јунак чувених „Дошљака“ је, како наводе понеки стручњаци, београдска варијација Ничеовог натчовека. Ипак, Кремић је попут свог творца, „сувише патријархалац да би био ничеанац и исувише Србин да би био космполита“.

Необичне су подударности судбина песника Владислава Петковића Диса и Тужног Мите, како су Ускоковића звали у гимназијским данима. Обојица су били недорасле телесне конституције у јеку ратних вихорова, заједно су радили у „Политици“, „затворени са девет брава у својој мрачној кули снова“ и отети од живота у виру немилосрдне воде.

Исидора Секулић рекла је за Ускоковића да је то био „вечити патник“, песник нечег преломљеног, прекрханог“, који је у себи вазда носио свој завичај и песимизам.

„Зашто је песимизам у вредносном смислу, инфериорнији у односу на оптимизам“, питали су се Ускоковићеви савременици, јер је трагично осећање живота готово увек погађало саму суштину човека, који је од свог постанка до нестанка ходао трновитим стазама смрти у походе. Па зар напослетку сви не хрлимо ка смрти, тој јединој извесности, али нам се ипак они који разоткривају ругобу живота вазда чине страшнима, јер „рано дошли пророци увек приповедају у пустињи“.

Ускоковић је био можда нихилиста, разочарани социјалиста, представник несрећног нараштаја преткумановске Србије, окружен „гомилом гладних паса који отимају један другоме залогај из уста“, али се у сагледавању његовог живота и смрти не може са сигурношћу закључити да ли је он патио од „болести средине или властите душе“. Ипак, није ли то одувек било једно са другим повезано. Средина управо његовог јунака Чедомира Илића хоће да сведе на „општи ниво, границе просечности“, јер средина вазда не трпи интелектуалце. Чедомир Илић је видео свет, како је Ускоковић наводио, само кроз књиге и није имао ни мрве практичног смисла.

Данас се читав свет, како се чини, повиновао практичном смислу. Трагични егоизам нашег поменутог писца, није ни до колена данашњем тужном нараштају, коме ни живот ни смрт, ни очеви ни мајке, не значе „НИШТА“, како је узвикнула она девојка из публике са поносом победника.

„Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу с њим, одмах у истој мери губе и веру очева, постају или атеисти или равнодушни људи“, говорио је Достојевски.

И зато је у том гласном „ништа“ данашње младости, много више смрти и бесмисла, него у самоубиству великог патника Милутина Ускоковића, што је због наше пропасти скочио са најдубље врбе у набујалу реку.

Љубица Кубура

Извор: Stela Pollare

  Ljubica Kubura, Milutin Uskoković, Srpski pisci, Stella Polare