Шумановић | PULSE Magazin

Сви су ове недеље журили да стигну на Сајам књига. Ја нисам. Нешто ми је било прече ‒ одлазак у Галерију слика Саве Шумановића у Шид.

Никад досад нисам била у овом сремском месташцу, мислила сам да је пространије, да за фијакере има места у парку надомак цркве и школе, али љубазна госпођа на киоску рекла ми је да нема пешачке зоне и да је центар ту где стојимо, нисмо га на време препознали.

Баш у центру ‒ где другде ‒ налази се Галерија, којој је Персида Шумановић, мајка нашег сликара, поклонила четири стотине и седамнаест слика свог сина након његове смрти. Како су објаснили, у изложбеном простору може да се нађе око стотинак, па се оне излажу у циклусима, никада све одједном. Ових дана у великој сали приказане су Купачице, којима је славни Шиђанин посветио много пажње и труда и које је назвао необичним именом ‒ Шидијанке, сугеришући како оне и нису из Шида, већ однекуд другде, с места које можда и не постоји на карти, али које се лако може дописати.

Сава Шумановић родио се у Винковцима, похађао је Земунску гимназију и факултет у Загребу, потом боравио неколико пута у Паризу, све време негујући свој сликарски таленат. Отац и мајка били су умни и богати људи и свом сину оставили су у аманет богатство и топлу подршку да буде оно што жели. У његовом дому штафелај и боје налазили су се у пространој соби која је, кад је ведро, била окупана сунцем, дајући младом сликару добар поглед на линије које је изводио чудесно, говорили су критичари.

Слике на којима су жене у првом плану, наге или полуобучене, обично у природи, поред реке или у парку, назване Купачицама, на први поглед чине се као да су Шумановићева опсесија. Премда нема истих лица, све их је сликао по узору на модел који је тешко нашао једном у кафани, а тражио је дуго, све док у глави пре праве слике ‒ није створена њена скица. Оне су снажне и лепе, једре, уживају у природи и у себи, никуд не журе, с благошћу и миром подносе дан, неке загледане у даљину кроте тренутак у којем су и издужују га, да метром премере нову перспективу. Смеју се деца која улазе у ову салу, причају како је много голих жена, шта то значи, а Шумановић упоран, слика једну до друге, у низу, да се примети оно што не сме да се запостави.

Каже се да су уметници видовити. Вешто предвиде светску олују, али и сопствени удес, премда то никад јасно не кажу, могуће је да то ретко јасно и осете, али слуте, треба се увек сетити Диса.

Сава Шумановић свирепо је убијен, једног дана одведен је из своје куће пошто се спремио да не срамоти породицу, кажу да је изашао као на модни бал, пред усташе, на стрељање, на Велику Госпојину 1942. године. Мајка га је испратила, затворила врата и више га никад није видела, кости му нису нађене у гробници где су побацана тела стотине људи.

Страдао је у Другом светском рату с милионима осталих, па предвиђање сопствене смрти у том тренутку из ове перспективе не чини се као да је епохална слутња. Ничег другог и није било на хоризонту. Међутим, кад се с тим знањем оде у Галерију и погледају Купачице, нешто друго буде јасно. Сликар је био заљубљен у једну жену, причало се, можда их је било и више, али овај хамам на зиду другу тему размиче. На сликама се види живот који бубри, који цвета и којег ништа не може омести, јер он само ‒ постоји, без ичег више или мање. Жене које уживају у свом телу порађају живот, али не сасвим кроз материнство, већ кроз лепоту у којој се бива и која је од Бога дана. Њима је дато добро зато што су добре и њихова лепота награђена је животом.

Купачице су ‒ мада не једине ‒ антиципација Савине смрти. Кад се уђе у Галерију, у главну просторију, осети се радост. Кад се оде у Савин дом и чује прича о стрељању, осети се језа и немоћ пред свирепим страдањем. Између ова два стања налази се знак једнакости, да што је већа сила смрти, већи је нагон за животом.

У споредним просторијама су сликареви пејзажи, насликан је Срем, нико пре Саве није тако весело бојио снег понегде и плавом бојом, требало би истражити њену симболику, ако се и не мисли само на небо.

Застала сам испред једног кочијаша чији су коњи клизили по снегу, са плота махала му је жена обучена скромно, насмејана, чекајући да се с пута врати. Примицала сам се слици, видела уље на платну, такви радови мутни су уколико се гледалац не измакне, па види њен склад. Све је било ‒ у ствари ‒ једноставно. Сава Шумановић насликао је живот. Некоме се не морају допасти његове композиције, неко ће у линијама наћи оштрину, а неко лошу сенку, слабашан профил или танко руменило, али свако мора и хоће ‒ доживети снагу његовог бића, које је бојећи бујни стас и први снег, насликао људски страх, да свега што је испред нас можда једном не буде.

Велики сликари нису по свачијем укусу, питање је јесу ли и по свом. Овај је лирски приповедао о ономе што мора да буде јасно ‒ највише ведрине има у оним пустињама у којима је највише страдања. Зато помисао на Саву Шумановића буди спокој, он се види и на слици с кочијашем.