O remek-delu “Nostalgija“ mnogo toga je već rečeno i napisano, namere i tumačenja autora su eksplicitno pokazane u samom filmu, međutim stiče se utisak da glavni kvalitet ovog ostvarenja koji počiva na alhemijsko-umetničkom rastvaranju koncepta “linearnosti vremena“, misterioznih reminiscencija koje iz toga proizilaze, te mikro-perceptivnih zahvata kamere čije nam sugestije ukazuju na sveprisutnost u trenutku venčanim sa perenijalnom filozofijom večnosti, uz transcendiranje linearnog protoka vremena uobičajeno okovanog frekvencijskim bukagijama koncenzusa većine pripadnika ljudske rase i kolektivne aparature grubih pet čula našpanovanih na gustu manifestaciju stvarnosti – zapravo, predstavlja upravo suštinski kvalitet koji nije dovoljno dobro proučen kada se uopšte govori o ovom izuzetnom filmu.
Ono što Tarkovski u velikoj meri poteže jeste vankadrovski život koji nam proširuje dijapazon senzacija. Odjeci zvukova koje čujemo u daljini imaju svoje mistične zakonitosti, a naročit kuriozitet predstavlja činjenica da su nam oni svakodnevno dostupni u našim životima, ali šta je potrebno učiniti da bi došlo do obajkovljenja i čarobnosti manifestacije stvarnosti kojom smo okruženi, a koja nam na običnom odvijanju čulnih senzacija ne deluje niti preterano zanimljivo, niti preterano senzacionalno, te stoga naša čula i pažnju sve više uranjamo u virtuelni svet brzog protoka čulnih senzacija i informacija.
Da bi ljudima koji ovo čitaju bilo plastičnije objašnjena priroda stvarnosti suptilnijeg poniranja u tkivo postojanja, u sledećim redovima pokušaću da lična iskustva na ovom polju pretočim u poetskije prikaze, a koji u potpunosti korespondiraju sa delikatnim stanjima čije nam je impulse Tarkovski isporučio u filmu “Nostalgija“:
Kada bi se sa pustara i polja prilazilo naselju, trebalo bi, gaseći sve unutrašnje dijaloge, zastati na jednoj liniji – mestu koje otvara kanale u vremenu donoseći smesu raznolikosti ujedinjenu u snop zvučnih odjeka iz daljine.
Simfonija ljudskih glasova, laveža pasa, pravilno-isprekidanog mucanja cvrčaka, brujanje komšijskih kosilica; suptilnošću svojih nadražaja, ušuškanih jastučastim oblicima bele, fluidne buke, krunisala je gordu samoću deteta tišine.
Na toj čarobnoj liniji umnožavali su se unutrašnji kosmosi, čineći od svetovnih naselja neke nove Jerusalime – dohvatljive suptilnim čulima poput kapljica zgusnute izvesnosti.
U našim bićima, kristalizovao bi se tada neki novi poredak, samo naoko nov, no opet drevniji od nas samih, intimno poznat, čije prisustvo je iziskivalo dubok udah kao trik da bi se njegovo delikatno dejstvo produžilo makar za jedan tren; i to upravo onaj raspršen i raširen tren koji je umeo da ujedini rascepkane segmente vremena u jasno ulovljen amalgam osvešćene i ponovo pronađene večnosti.
Nehotične reminiscencije behu nešto što se nije pojavljivalo tek tako, kao da su bili potrebni delikatni okidači unutar bića, pa bismo ih u skladu sa ovom činjenicom mogli nazvati ishodištem nostalgije, možda majkom, ili starijom sestrom ipak opipljivije i gušće energetsko vibratorne kategorije kao što to beše nostalgija. Pa bi tako suptilno ishodište čula mirisa i ukusa, osim već očiglednih čula koja su usko vezana za umetnički medij doživljaja filma, odigravala bitnu ulogu u celokupnosti ovog procesa. Svakako, čulo u nastajanju, ono mistično čulo tajanstva koje se negde naziva i šestim, predstavljalo je konkretizaciju inuicije u vidu novo-rođenog nervog sistema čija ranjivost i preosetljivost behu razvile perceptivnu mrežu za lovljenje minucioznih detalja koji su sakrivali delikatno postojanje između zgusnutih redova života, vešto izdvajajući destilate skrivenih dragulja psihe:
Udišući zaprške od luka i šargarepe, ovdašnji mistici uzburkavali bi pučine sopstvenih nervnih kiselina. Natapajući nepca gustim, gorkim džemovima od šljive, u drevnim letnjim kuhinjama prostodušnih seoskih gospa – poništavali bi linearnost vremena – a neizostavno glasanje sivih ptica bilo je u stanju da obgrli celu jednu ličnu istoriju, pohranjujući sve ikada proživljene, unutrašnje doživljaje u tkanje gugutave minijaturne simfonije.
Ovo je bio povratak kući; povratak u duboku prošlost: prošlost koja zapravo nije postojala – kao i sve ikada kreirano, ona je bila samo miraž – oronula, no i udobna kolevka suptilnih draži. Čak ni melanholija nije uspevala da načini pukotine u ovom ambijentu romantizma, čije su prazne ulice pojačavale spone intimnosti hitajući u naručja preosetljivih namernika, priređujući samo prepoznatima časti svojih izdašnih dominiona- ne gubeći nikada urođenu umešnost da materijalizuju isparljivost uspomena.
A duša je htela da ponese sećanja posesivno stežući njihove razuđene telesnosti, naivno misleći da će ih tako iskovati u nebeske uvojke vitraža duha, kroz čiju bi prozirnu prirodu dospela svetlost istine.
Prastare kuće krunisane odjekom laveža pasa u daljini ponosno su se gizdavile ruhom napuklih fasada; rasplesane topole u svojim iskričavim, vedrim haljinama šuštale su u ritmu lakomislenog lahora – nagovarajući opojne vazdušne struje na nemilosrdnu izvesnost reminiscencije.
Svi ovi impulsi bili su objedinjeni pod zajedničkim kupolom, užebljujući svoje guste, nevidljive obrise iskustva u bogato raznovrsje – neprestano prizivajući svoje spontano okupljene kohorte duhova da probude duboko usnule impresije; niti ijednog trenutka zapitane nad namerom da demantuju svest motivisanu željom za večnim nastanjivanjem u ovoj skamenjenoj oazi bivanja; niti ijednog trenutka ne upućujući upozorenje da se krene dalje – kako bi se nastavilo putovanje sazrevanja… I tako je neodoljiva zamka postavljena, jer upravo to beše lepota privlačnosti ovoga mesta.
Andrej Tarkovski nam u filmu Nostalgija svojim dugim kadrovima i kretanjem kamere ukazuje na pojačanu prisutnost u trenutku koji živimo, istovremeno vršeći evokaciju simboličkih, oniričnih slika usko vezanih upravo za taj isti trenutak koji ne samo da je sposoban da uveže prošlost, sadašnjost i budućnost, već da sa lakoćom stopi dimenzije koje nam deluju zastrašuljuće udaljeno jedna od druge u našoj uobičajenoj percepciji i doživljaju manifestovane stvarnosti.
za P.U.L.S.E Vanja Urukalo
“Nostalgija” Andreja Tarkovskog napisao/la Vanja Urukalo dana
Pregled tekstova autora – Vanja Urukalo →
Висок Еверест е Тарковски. Браво на Vanja Urukalo, такова проникване в много пластовете измерения. Респект!
Hvala za ove predivne reči, uz veliko zadovoljstvo da je tekst izazvao ovako povoljnu reakciju!
-udišući zaprške od luka i šargarepe
-gorki džem od šljiva
itd.(!?)
To nema veze sa mistikom,misticizmom i sl.te bilo koji meridijan i sredina imale su natčulne senzacije koje ne mogu imati veze sa prozaičnim opredmećenjima kod određenih pojedinaca.
Tako da se ne može uprošćavati nešto što prevazilazi u bilo kojoj pojavi ukomponovanu konkretnu ili apstraktnu frazeologiju.
Ne mislim baš tako bukvalno. Uostalom, magdalenica je ok, pretpostavljam, i čitava ta mistika svakodnevnog koja se isprela oko francuskog kolačića… Što i kod nas ne bi bilo mistike svakodnevnog, i to u skladu sa ovdašnjom suptilizacijom nadražaja..
Ne krši Vanja Urukalo nikakav opis, oblik ili vrstu mistika već naprotiv. govori o misticima danas koji ne moraju da nose nikakva “obeležja mistika” koja su tipična u popularnoj kulturi i umetnosti za njih. Već govori da postoje i oni mistici koji izgledaju poptuno ‘obično’. Niti nose posebne amulete, neki nakit, niti bilo šta što bi zadovoljilo tu sliku “salona sa opojnim mirisima” u kakvim zamišljamo tada moderne salone 19.-og veka i ranije. Život im je sasvim običan ali i u takvom životu oni spoznaju tajne i žive život normalno, a znaju mnogo više. Ni ne prepoznaju ih, a oni regularno idu u prodavnicu i javljaju se komšijama u prolazu, vode sasvim incognito život. Bez želje, bez slave, bez želje za uspehom i priznatošću. Samo Život, ih interesuje.
…Svi mistici iz bilo koje kulture ili podneblja kao i njiihovi oponenti direktni ili indirektni bili bi jednoglasno protvi ovakvih tvrdnji o”zaprškama i šargarepi,džemovima”i sl.
Ne samo što se na ovaj način banalizuju motivi i potrebe misticizma već se na jeftin način opanjkava društvena klima.
Nijedan inkvizitorski sud ma kakav da je ne bi konkretno sudio bilo kakvom mistiku,”vešcu,veštici”zbog očigledno marginalnih stvari,niti su ovakve opservacije na ovu tematiku za javni prostor pogotovo ne za jedan briljantni i fascinantni PULSE sa njegovim tolikim raznolikim sadržajima,tekstovima i mišljenjima gde je svima pružena mogućnost slobodnog izraza.(naravno,ako ima šta kvalitetno da se kaže tj.napiše)
Mislim da bi slično reagovali i recimo bilo koji od srednjovekovnih mistika i alhemičara i da ovakve nonšalantne kvalifikacije na tuđ račun ne bi mogle da prođu,recimo kod Paracelzusa,Franka,švenkfelda itd.(samo izovog dela Evrope)a gde su tek ostali.
Pisanje na bilo koju temu ili povod daje određenu slobodu ali svako karikiranje van konteksta veoma je ružno da ne upotrebim neku težu reč.
Bukvalizam i isključivost su najveći protivnici umetnosti. Ja ovde govorim o “mistici svakodnevnog” a ako se pažljivije pročita tekst, vidi se tendencija da se ne treba zadržavati u okrilju preslatkog, poznatog sveta, već krenuti dalje, a to su više oktave mistike. Suptilizacija čula je prvi korak ka tome, koja povezuje vremenske linije, suspenduje linearnost vremena, ali zahteva i neindentifikaciju kako bi se krenulo dalje, uprkos zavodljivosti ovih fenomena. Suptilizacija čula mirisa je jedno od ključnih procesa, a subjektivno iskustvo doživljaja obuhvata čak i tako vulgarne stvari kao što su mirisi zaprški domaćih jela i ukusi detinjstva koji su očigledno svojom prozaičnošću narušili harmoniju vašeg otmenog, uzvišenog salona umaženog samo esencijama opojnih snobističkih parfema koje lebde iznad iskustava običnih smrtnika, ali na sreću metafizika i duhovnost su mnogo šira stvar negoli što su nekakvi uski duhovi to zamislili…
To sve nije moj problem.
Zbog ovakvih i sličnih prozaičnih i svakodnevnih pojava kompletno društvo ali i svet je u stanju kakvo jeste a biće sve gore i gore…
Uglavnom se sve uprošćava i banalizuje uz iskazivanje nekih mračnih delova duše-kako se kome prohte ili kako kome odgovara.instant i hibridnih mudraca svuda.
Umesto da je ljudskoj vrsti data neokaljana sloboda da bilo ko ko ima potrebu da percipira neko veliko i značajno delo-uvek će se na žalost naći mnoštvo posrednika ili kvazi-tumača koji će skrenuti u neke pravce(iz njima znanih razloga)te time urušiti integritet bilo kog velikog dela,samim tim i doživljaj subjekta kod koga bi se možda on ostvario u dimenziji kristalne čistoće i jasnoće.
Uvek je bilo samopromocije ali u današnjoj eri digitalizacije i interneta ovo je epidemija.
Tarkovski i Prust i nisu duhovnici u strogom smislu reči, niti su upražnjavali prakse koje imaju jasna pravila i recepte koji dovode do transcendencije, pa i prosvetljenja. To su bili veoma talentovani umetnici, gde im je sa jedne strane dato a sa druge oduzeto, veoma nesavršeni i neharmonizovani ljudi. Međutim, oni jesu zagazili na prvi nivo suptilizacije čulne percepcije koja menja stanje svesti i ukazuje na nešto više. Nehotične, misteriozne reminiscencije i imaju taj potencijal da transcendiraju to “svakodnevno, prozaično i banalno” u mistično iskustvo, a ja navedoh u tekstu da i zavodljivost toga je tek usputna stanica u razvoju svesti. Naravno, postoje nivoi toga što nazivamo “mističnim iskustvom” a ja polazim od činjenice da je za Tarkovskog i Prusta to bio plafon njihovih mogućnosti, uz njihove ogromne umetničke talente, što nije malo – već predstavlja povod za divljenje i proučavanje. Ja se takođe bavim umetnošću ovakvih stanja, između ostalog, a društvo i država, umetnički kružoci, ništa nisu uradili za mene, a ipak preživljavam zahvaljujući “svom beskrupluznom promovisanju čak i na račun tih slavnih svetih krava” (što je nekada davno radio i Nabokov, još bezobraznije i bez poštovanja), a ja čak obožavam, eto, recimo Tarkovskog i Prusta kao braću po reminiscencijama. Tako da ova kritika od vas i sličnih može imati smisla samo ako mi uplatite na račun svotu koja će mi omogućiti nesmetan mesečni umetnički rad, pa ja neću imati potrebe da se bavim “nedopustivim analogijama sa delima svetih krava”. Uostalom, kad smo već kod pulsa, glavni urednik ovog časopisa me je pozvao čitajući moje tekstove na fejsbuku, a nisam se ja nametao. Međutim, pošto je osnovno i esencijalno, kada govorimo o duhovnosti, stanje i princip ljubavi, ja vas ipak pozivam da pogledate klip o “Nostalgiji” koji je u samom tekstu, a na kanalu imate i Rubljova, kao i veliko izlaganje o Bergmanu, uz ipak saznanje da koristim postmodernu i njen opušteniji i slobodniji pristup tek kao tranziciju ka metamoderni, ali i povratku duhovnih stanja u umetnost. Što se tiče digitalnog doba, ima pozitivnu i negativnu stranu. Disciplinom i selekcijom možemo odabrati šta nam odgovara, jer ovakva količina sadržaja nam pruža izuzetne darove, a od našeg fokusa zavisi da li ćemo biti gnevni zbog sadržaja koji nam ne odgovaraju, ili ćemo slaviti sjajne bisere, sve dok ne centralizuju net – što je već počelo sa guranjem i favorizovanjem određenih sadržaja od strane algoritama..