Death Note (Beležnica smrti) je manga serijal koji je izlazio od decembra 2003. do maja 2006. godine. Serijal je napisao Cugumi Oba, a ilustrovao Takeši Obata.

Beležnica smrti se smatra za jednu od uspešnijih franšiza koje su stigle iz Japana, a čini se da je franšiza i dalje veoma “živa” (što zvuči ironično s obzirom na naslov). Pored anime adaptacije koja je emitovana tokom 2006. i 2007. godine, snimljeno je i nekoliko igranih filmova (jedan od njih je i verovali ili ne – mjuzikl!), postoje i dva spin-off romana, kao i “zbirka” kratkih priča. Takođe, par meseci nakon završetka mange, objavljena je i „13. beležnica“: Death Note 13: How to Read, koja je u suštini vodič sa podacima o likovima i o stvaranju serijala. Pored svega ovoga, na društvenim mrežama se i dalje dele teorije i interpretacije, fanart…

Dakle, iako je glavni serijal završen i “zaokružen” još 2006. godine – u smislu da smo od tada dobili još mnogo novih sadržaja – Beležnica smrti je i dalje vrlo popularan i voljen serijal.

Zbog čega je ovaj serijal toliko popularan, a slobodno možemo reći i veoma aktuelan?

***

Glavni lik u priči je Raito Jagami (Raito = Light = svetlost). Raito je izuzetno inteligentan momak – slobodno možemo reći i genijalan. Na početku priče Raito je i dalje srednjoškolac, veoma je popularan, njegova porodica je takođe primer jedne dobre, složne porodice koja svoje nadareno dete maksimalno podržava… Sve u svemu, Raitov život je poprilično lep. Glavni problem koji ima u životu – dosadno mu je (što zapravo i nije toliko čudno – Raito je izuzetno inteligentan i do svega dolazi relativno lako, tako da ta dosada može biti prouzrokovana upravo time što nema mnogo izazova u životu).

Još jednom liku je ovde dosadno: ni manje ni više nego šinigamiju Rjuku (šinigami = bog smrti). Svet šinigamija je sumoran i mračan, te Rjuk, ne bi li se zabavio, ispušta svoju beležnicu smrti u svet ljudi.

Šta je beležnica smrti i kako ona funkcioniše? Šinigamiji očigledno žele da, našim jezikom rečeno “izbegnu zloupotrebe”, tako da za korišenje beležnice postoji čitav niz pravila…

Osoba čije se ime zapiše u ovu svesku – umreće.

Ako se ne zamisli lice osobe čije se ime zapisuje, neće biti efekta. Stoga osoba sa istim imenom i prezimenom neće biti istovremeno pogođene.

Ako se uzrok smrti upiše u okviru od 40 sekundi nakon upisivanja imena prema merenju ljudskog sveta, obistiniće se. Ukoliko se uzrok smrti ne zapiše, nastupiće srčani udar.

Beležnicu pronalazi Raito, koji prvo pomisli da je u pitanju šala. Raito je ipak dovoljno radoznao, te beležnicu isproba i kad shvati da upisivanje imena u nju zaista radi, on dolazi na ideju da pomoću nje – svet učini boljim mestom.

Raito ne koristi beležnicu da bi se svetio ili zabavio – on upisuje imena kriminalaca, te planira da vlada kao Bog nad novim svetom oslobođenim od zlih ljudi, gde bi samo oni za koje on smatra da su čistog morala, ostali živi. Pravilo da, ukoliko se uzrok smrti ne upiše, nastupa srčani udar, njemu samo ide na ruku – ako recimo pet kriminalaca u jednom danu umre od srčanog udara, to će navesti ljude na zaključak da nije slučajnost u pitanju, te će mnogi možda i odustati od loših dela i kriminala – upravo jer bi se plašili za sopstveni život.

Beležnica je dovela do susreta dva lika kojima je dosadno – Raita i Rjuka (dinamika između njih dvojice je sjajna i izuzetno zanimljiva i u mangi i u animeu). Raito “stvara bolji svet”, te postane poznat u javnosti pod pseudonimom Kira (Kira = killer = ubica). Kira zapravo ubrzo stekne sledbenike i obožavaoce, te na neki način deluje kao da Raito radi “dobru stvar”. Za to vreme, Rjuk se zabavlja posmatrajući ljude i koliko daleko mogu da odu. 

Međutim, kako su smrti kriminalaca postale sumnjive i mnogi došli do zaključka da jesu u pitanju ubistva, u istragu se uključi i Interpol, ali i dalje ostaje nejasno – na koji način se ona dešavaju? I kako doći do ubice koji može da ubija bez ikakvih materijalnih dokaza kriminalce širom sveta?

Tu na scenu stupa L.

L je detektiv koji važi za najboljeg na svetu u svom poslu; on je sposoban da razmišlja “izvan kutije” i da izvodi zaključke na neuobičajene načine. Ipak, iako je natprosečno inteligentan, L je… pomalo čudan. Za čoveka koji ne nosi ni cipele ni čarape – čak ni na javnim mestima – sigurno ne biste pomislili da je najbolji detektiv na svetu; dodajte tome i činjenicu da jede isključivo slatku hranu (a pritom uspeva da ostane mršav), da je gotovo uvek u čučećem položaju (mada on sam tvrdi da mu taj položaj pomaže da bolje razmišlja), kao i da, prema rečima njegovog asistenta Vatarija, L “nema nikakav osećaj za vreme ili nešto što bi se moglo nazvati unutrašnjim časovnikom” (na primer, posle 102 sata bez sna zbog rada na nekom slučaju, spava po 17 sati i slično).

Ipak, iako svojim izgledom izaziva podozrenje (a i svojim manirima neretko dovodi do ludila one koji su primorani da sa njim sarađuju), L u velikoj meri uspeva da “pročita” Raita. Jako bitna stvar je to što L u javnosti ne pokazuje svoje lice, niti bilo ko zna njegovo pravo ime (sva imena koja L koristi prilikom interakcije sa drugim ljudima su lažna). Samom tim, Raito sada ima protivnika koga ne može tako lako da eliminiše…

Tu počinje psihološka borba, igra “mačke i miša” između Raita i L-a. Iako je ovo u suštini fantastični triler, najveći akcenat je upravo na toj psihološkoj borbi između njih dvojice, ali i na unutrašnjim borbama glavnih junaka.

Upravo to je možda i razlog zašto je ova priča i dalje toliko aktuelna: ne toliko fantastični momenti (mada moram priznati da su šinigamiji koji se pojavljuju izuzetno interesantni likovi), već taj psihološki i filozofski deo. Jer, kada je u pitanju jedna ovakva priča, ne možemo a da ne unesemo i neke sopstvene stavove u interpretaciju postupaka glavnih likova, ali i svega što se dešava u mangi. Raito/Kira ima svoje sledbenike – da li biste bili jedan od njih? Da li biste pokušali da nadmudrite L-a, ili biste možda bili na njegovoj strani? I koliko su naši ideali jaki i da li možemo reći da su ispravni? Naravno, svi mi imamo neka svoja moralna načela tako da ne možemo ni dati “ispravne” odgovore na ovakva pitanja, ali posle ovakvog sadržaja, mnogi čitaoci i gledaoci se sigurno zapitaju i o tome.

Premda nisam ljubitelj šta-bi-bilo-kad-bi-bilo interpretacija, ne možemo a da se ne zapitamo: kakav bi stariji Raito bio da nije dobio priliku da postane serijski ubica? Zanimljivo je da je Cugumi Oba opisao Raita kao “žrtvu Beležnice smrti”: kada se prvi put susreo sa beležnicom Raito je bio mladić koji je mogao da razume tuđi bol; sam autor je takođe izjavio kako se Raito beskompromisno ostvarujući svoje ideale ukaljao – premda u početku zaista deluje da je imao dobre namere, vrlo brzo Raito počinje da eliminiše i nevine ljude koji mu “stoje na putu”.

Na kraju, ni L nije sasvim “bez mrlje na CV-u”: njegove metode su u nekim trenucima takođe moralno diskutabilne – krenimo samo od činjenice da je spreman da izloži opasnosti ljude oko sebe ne bi li došao do istine (ili samo potvrdio da je u pravu). Možda se za “odbranu” obojice može reći kako “cilj opravdava stedstvo”, ali čak i kad vam se neki “cilj” učini ispravnim, da li bi vam bilo u redu da vi – ili neka vama draga osoba – budete to “sredstvo”? Stvari obično izgledaju drugačije kada se sagledaju iz takve perspektive.

Cela priča iz Beležnice smrti poprilično podseća na jednu legendu koja se može pročitati u drugoj knjizi Platonove Države (znam da je malo čudno porediti moderni manga serijal sa antičkom filozofijom, ali do kraja itekako ima smisla i sličnosti). Mislim na priču o Gigu koju nam Platon prenosi u jednoj raspravi o dobru i zlu.

Gig je bio pastir iz Lidije, koji je pronašao prsten za koji se ispostavilo da, ako ga okrene prema unutrašnjoj strani ruke, može postati nevidljiv. Da, znam da priča o Gigu do ovog dela možda više podseća na Tolkinovu priču nego na Death Note, ali šta se dešava dalje?

Gig je – poput Raita – naišao na predmet koji mu daje mnogo moći. Gig uz prsten uspeva da se, od običnog pastira “popne” do položaja kraljevog poslanika, ali do kraja – upravo zbog moći koju poseduje – nekada moralni pastir Gig osim što dolazi na visoki položaj, postaje prvo kraljičin ljubavnik, ali i zaverenik protiv kralja, kraljev ubica, kraljičin muž, te do kraja i novi lidijski kralj. U suštini, Platon nas ovom pričom poziva da zamislimo sebe u Gigovoj koži. Jer, osoba u posedu takvog prstena mogla bi da bez bojazni uzima na trgu šta god hoće, da ide po kućama i zavodi svaku ženu koja mu se svidi, da ubije i oslobodi iz okova koga god hoće, ukratko, da radi među ljudima šta god hoće, kao neko božanstvo.

Kao i Gig na početku priče, Raito uprkos svemu jeste moralna osoba; on prezire zlo i želi da stvori utopiju i svet očišen od kriminala. Premda je ta utopija samo njegova ideja o pravdi, Raito je momak koji ima ideale – a znamo koliko jako možemo verovati u svoje ideale kada smo mladi (Tošiki Inoe, koji je radio na anime adaptaciji, opisao je Raita kao dete kome se desilo da mu se želja ostvari). Došavši u posed moćnog predmeta, on ne samo da je dobio mogućnost da oblikuje svet prema svojim merilima – on ima i apsolutnu potvrdu o postojanju šinigamija, kao i potvrdu o tome kako oni funkcionišu i kakve su njihove moći.

Iako većina nas sebe smatra za moralne osobe, da imamo predmet koji nam omogućava veliku moć – da li bismo ga koristili u dobre svrhe, ili bismo potvrdili priču o tome da kada čovek ima veliku moć može da se iskvari? Lično volim da verujem da, ako bih naišla na Beležnicu smrti ne bih u njoj pisala, ali da li bi bilo tako? Ili bi radoznalost – koja je prirodna – bila jača, pa bih je ipak isprobala? I da li bi se korišćenje takve sveske svelo samo na to “da vidimo šta će se desiti ako upišem nečije ime” ili bismo otišli dalje?

***

Zanimljivo je da, iako je manga Beležnica smrti izuzetno popularna – isto se ne može reći i za autora priče! Cugumi Oba je zapravo pseudonim autora, a njegovo pravo ime i identitet su nepoznati. U intervujima umesto fotografije možemo videti samo siluetu osobe koja čuči, a i jedna od “činjenica” o autoru je i ta da dok radi, sedi sa rukama obavijenim oko kolena – poput L-a iz mange. Ipak, kada su ga pitali na koga on sebe najviše podseća od likova, Oba je rekao na Nira, ali i možda Raita, zato što sam bio dobar učenik.

Zbog toga što autor krije identitet, mnogi se šale kako on “možda zna nešto što mi ne znamo” i da je Beležnica smrti stvarna, ali ne mogu a da ne pomislim na još nešto: da li isti autor možda stoji i iza nekih drugih mangi – sa drugim pseudonimom? Znamo da je sa Takešijem Obatom radio na još dve priče: Bakuman i Platinum End, ali mogućnost da isti čovek pod drugim pseudonimom stoji iza nekih drugih projekata je zaista zanimljiva (a uopšte nije nemoguća).

Ukoliko su vam mange i anime nešto novo i nepoznato, a želite da se upustite u tu avanturu – mnogi će vam preporučiti upravo Beležnicu smrti! Nemojte da vas obeshrabri sumorna tema – zapravo, premda je u pitanju poprilično ozbiljna manga, bićete prijatno iznenađeni količinom onog usputnog, nenametljivog humora. Iako smo se u ovom prikazu bavili samo Raitom i L-om (i pomalo Rjukom), ostali likovi su jednako zanimljivi.

I na kraju, ukoliko ste zavoleli lik L-a, topla preporuka za spin-off romane Another Note: The Los Angeles BB Murder Cases i L: Change the World. 🙂

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Tekstovi o stripu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  anime, Beležnica smrti, Bojana Komarica, Death Note, Light Yagami, manga franšiza, Strip, tv serija