“Ceo moj život sad počiva na uverenju da usamljenost, daleko od retkog i čudnog fenomena, predstavlja centralnu i neizbežnu činjenicu ljudskog postojanja.” Tomas Vulf

Ova rečenica iz kratke priče “Božji najusamljeniji čovek” (God`s Lonely Man, 1941.) Tomasa Vulfa preuzeta je kao prolog u scenariju Pola Šredera za “Taksistu” (Taxi driver, 1976.) Martina Skorsezea. Sâm naslov priče koristi Travis Bikl (Robert De Niro) u svom pripovedanju:

“Usamljenost me pratila celog života. Svugde. U automobilima, barovima, na trotoarima, u prodavnicima. Ne mogu da pobegnem. Ja sam božji najusamljeniji čovek.”

Kao što je i Vulfova kratka priča pisana u 1. licu, tako je i Skorsezeov i Šrederov film, studija o usamljenosti, u prvom licu. Travis je zastupljen u svakoj sceni, a jedina u kojoj nije, prikazuje ono što bi videli upravo kroz njegove oči – ženu i progonitelja od kojeg bi je trebalo spasiti. Ovakav vid filmskog pripovedanja analogan je književnom pripovedanju (anti)junaka u 1. licu. Oba dela, kratka priča i film, crpe svoje uticaje iz romana “Zapisi iz podzemlja”  (1864.) F.M. Dostojevskog, koji postavlja temelje egzistencijalizma na kojima nastaju savremeniji romani poput “Mučnine” Žana-Pola Sartra ili “Tunela” Ernesta Sabata. Svaki od ovih široko uticajnih remek-dela ispričani su u 1. licu, a kao centralni motiv imaju usamljenost glavnog lika.

Protagonista sa kojim čitalac/gledalac često gubi distancu postaje nepouzdani pripovedač, i dok se konzument osvesti, protagonista postaje antagonista. Junakov pir često je usmeren na muškarca kojeg percipira kao prepreku na putu ka ženi koju ne može da ima. U jednom od intervjua na samom snimanju “Taksiste”, Skorseze pojašnjava da je to film o opsesiji i vuče paralelu lika sa Arturom Bremerom, čovekom koji, baš kao i Travis, pokušava atentat na predsedničkog kandidata SAD-a 1972. godine. Skorseze zapravo novinarima “prodaje” priču, jer paralele tu prestaju, ali nasilje ostaje.

Dvadesetšestogodišnji žilavi momak, “čak zgodan, umirujuće spoljašnjosti i razoružavajužeg osmeha”, može da predstavlja bilo kog od likova iz pomenutih književnih dela, ali “iza tamnih očiju” krije se frustracija prazninom i usamljenošću. Lik luta i na kraju tone u “pročišćavajuću” destrukciju. Radnje koje junak preuzima posmatrač često nalazi opravdanim, ali usled obmane, jer smo uvek sa njim i podržavamo ga kao dobrog prijatelja. Znanje o ratnoj, ili na drugi način destruktivnoj prošlosti junaka, kao i nerazumevanje ljudi koje sreće, čini sredinu  okidačem njegovog  već poljuljanog mentalnog stanja.

Verujem da je ovaj put film uspeo da zabeleži  sâm vrh egzistencijalističke umetnosti, kao što je književnost činila i pre i posle. Pre “Taksiste”, obradu iste teme  pokušao je, i u dobroj meri uspeo, film “Tragači” (Searchers, 1956.) Džona Forda, sa vestern junakom Džonom Vejnom kao “lutajućim duhom”, koji spašava devojčicu od Indijanaca šireći destrukciju. Film, ograničen vestern estetikom, takođe predstavlja sjajnu studiju o usamljenosti i njenoj patologiji, te načinu na koji ona deluje na muškarca i kako muškarac dela uprkos njoj.

U filmu “Kralj komedije” (King od comedy, 1982.) Robert De Niro kao Rupert Papkin predstavlja ličnost druge krajnosti od Travisa Bikla iz “Taksiste” mada se te krajnosti dodiruju, pa je suština lika ista. Opsesivan, ovaj put uspehom, prelazi nivo koji Travis nije. Travis je skoro na pravom putu, destrukciju okreće ka sebi, čak se simbolično ubija i “resetuje”. Rupert postaje “uspešan” kao i njegovi neprijatelji i njegova opsesija tv voditeljem prestaje, ali opsesija uspehom ne. Poslednje scene ovih  filmova ambivalentne su pa deluje da nam Skorseze ne ostavlja nadu. “Taksista” i “Kralj komedije”, zajedno sa “Razjarenim bikom” (Raging Bull, 1980.) čine neslužbenu trilogiju Skorseze – De Niro o opsesiji, gde zajedno sa junakom prelazimo put od usamljenosti, opsesije, destrukcije, katarze i iskupljenja pa ponovo do usamljenosti, i to sve kroz samo dva sata. Kad se konačno pomirimo sa likom, i on sa samim sobom, poslednja scena u sva tri filma vrati nas na fabrička podešavanja. Otud se radi o antijunacima koji su daleko od crno-belog viđenja sveta i koje, uprkos svemu, volimo. Nasuprot klasičnim junacima koje takođe volimo crno-bele kakvi jesu.

Kad pogledate klasičan američki vestern, kao autentični američki žanr, videćete evoluciju likova: pravdoljubivi moralni junak poput Šejna (Shane, 1953.) suprotstavlja se neprijateljima i žrtvuje se za drugog; Itan Edvards (Džon Vejn) u “Tragačima” (1956.) mrzi Indijance i traga za sestričinom koju su oteli, ali nesvestan činjenice da ga porodica ne želi jer mu je put destruktivan, i na kraju Klint Istvud u “Neoprostivo” (Unforgiven, 1992), “ubica žena i dece”, alkoholičar i osvetnik koji radi ono što najbolje zna, usput pronašavši samo delimično iskupljenje koje duguje ženi. Kako jedna sjajna analiza na Jutjubu kaže, radi se o “toksičnom maskulinitetu likova” koji ne dozvoljavaju dodir sa svojom ženskom stranom. Ženu od krvi i mesa ne razumeju, a kad uspeju, postanu bolji (Vilijam Mani u “Neoprostivo”). “Taksista” je urbani vestern sa svim ovim elemenatima, dok je “Kralj komedije” vrhunska satira.

Na koncu, Džoker (Joker, 2019.) Toda Filipsa je sve ono što predstavljaju Travis i Rupert, kao i njihovi egzistencijalistički prethodnici. Junak sa istorijom mentalnih bolesti koji čini nasilan čin, društvo ga osuđuje, ali to za junaka nije novost, jer da bi ga društvo osudilo prvo mora da ga prihvati. Artur Flek nije prihvaćen, za društvo je nevidljiv, a pokušaj vidljivosti suočava ga sa birokratskim košmarom zdravstvenog sistema. Živi alter-ego u deluzijama, dok ne učini drugi, još nasilniji čin i postane ono što zaista jeste – Džoker, arhinemezis Brusa Vejna, tj. Betmena. Ono što predstavlja razliku u odnosu na Arturove prethodnike jeste što vidimo predistoriju lika iz stripa, ali činjenica je da se radi o vrhunskom delu koje stoji rame uz rame sa svojim izvornicima.

Artur, kao legitimni naslednik Travisa, ubija čoveka kakvim je Rupert postao, a kakav bi on sâm mogao da postane. U ovakvoj konstelaciji, Travis i delimično Artur, jer je lik iz stripa, ostaju dosledni, dok je Rupertova opsesija samo u svrhu uspeha u komercijalnom smislu. Jednom kad uspe, postaje onaj koga je do juče prezirao. Artur, kao i Travis i Rupert, ne prolazi katarzu, već evoluira u svima nam poznatog lika, zato i gubi snagu u poređenju sa prvom dvojicom, jer znamo šta je postao. Kod prve dvojice ne znamo, već  ostaje da domaštamo.

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  egzistencijalizam, Film, Hajrudin Aginčić, Martin Skorseze, Robert De Niro, usamljenost