Genealogija i razvoj korupcije u Srbiji – od Pašića do danas. Koreni i kontinuitet zloupotrebe vlasti u modernoj srpskoj istoriji

„Postavite Srbinu pitanje šta si. Nikada neće odgovoriti ja sam Srbin iz tog i tog kraja. Reći će: ja sam radikal, naprednjak ili liberal“

Alber Male, francuski istoričar

Nikola Pašić je u Zaječaru 1878. izabran za narodnog poslanika i otpočinje svoju političku karijeru dugu 48 godina ispunjenu raznim aferama. Postaje jedan od osnivača Narodne radikalne stranke 1881. i sa radikalima munjevito stiče popularnost u narodu preko radikalskih novina „Samouprava“ i „Odjek“ često zabranjenih zbog agresivne politike i kritike kralja Milana Obrenovića.

Srpska napredna stranka je osnovana odmah za radikalnom iste 1881. godine, naprednjaci su čvrsto stajali uz dinastiju Obrenović i na vlasti su bili podrškom tada kneza Milana Obrenovića koji će se do kraja života žestoko boriti protiv Pašića. Naprednjaci su bili okupljeni oko lista „Videlo“, dok su liberali kao treća struja bili okupljeni oko lista „Srpska nezavisnost“. I tada su političari bili svesni da su mediji predstavljali moćno oružje dolaska i opstanka na vlasti.

Nakon ovog kratkog uvoda sledi priča koja opisuje razvoj korupcije u Srbije. Početak prve Vlade napredne stranke premijera Milana Piroćanca obeležila je afera za koju će čuti čitava Evropa, Železnička (Bontuova) afera nastala usled gradnje prve srpske železnice na koju se Srbija obavezala Berlinskim kongresom kako bi izgradila prugu od Beograda do Niša i povezala austrougarske pruge sa turskim.

Koliko je posao bio krupan govori podatak da je predstavnik jedne strane kompanije, koja se nadmetala sa ostalima za ovaj posao, dva puta pokušavao da podmiti ministra finansija Mijatovića. Prvi put je ministru na ruke dat ček od milion, a kada ga je odbio već sutradan stiže drugi ček od dva miliona franaka, ministar je i taj mito odbio pa će mu se knez Milan kasnije podsmevati zbog toga. Ežen Bontu bio je direktor Generalne unije, snažnog pariskog finansijskog društva, on je došao u Srbiju da organizuje velike finansijske poslove, da izgradi železnicu i da zaradi veliki novac.

 

Naša Vlada je sa njim sklapala ugovore i uzimala zajmove po vrlo nepovoljnim uslovima za sebe, a veliki deo se trošio nenamenski i na razne gluposti. Da bi se sve ovo postiglo bile su potrebne dozvole i glasanja, pa su tako redom podmićeni i kupljeni glasovi mnogih ministara i poslanika vladajuće naprednjačke stranke, ali i opozicionih poslanika, radikala, pa čak i samog kneza Milana koji je bio glavni posrednik u ovoj aferi.

Najzanimljiviji deo je da je cela ova afera počela još za vreme Vlade Jovana Ristića kada su na vlasti bili liberali, a završena je za vreme Vlade naprednjaka na čelu sa Milanom Piroćancem kada je tajno bez javnog konkursa i uticajem kneza Milana gradnja srpske železnice poverena Generalnoj uniji. Generalna Unija je ubrzo bankrotirala dok je partner srpske Vlade Bontu završio u francuskom zatvoru. Ministar finansija Čedomilj Mijatović je deo oko polovine duga koju je Generalna unija dugovala Srbiji uspeo da izvuče, a od Bontua je lično dobio spisak sa imenima podmićenih i kupljenih. Ova afera uzdrmala je zemlju i dovela do velikog skoka podrške radikalima u narodu i velikog pad podrške naprednoj stranci koja se od ovog udarca nikada neće oporaviti.

Nakon ove afere ministar Čedomilj Mijatović i jedan od najmoćnijih naprednjaka u zemlji sa tada knezom Milanom potpisuje tajnu Konvenciju sa Austrougarskom kojom se Srbija obavezala na zavisnost od nje tako što neće moći da zaključuje bilo kakve ugovore sa drugim zemljama bez odobrenja Austrougarske. Za uzvrat je knez Milan postao kralj, a Srbija kraljevina i protektorat Austrougarske. Čedomilj Mijatović je takođe izmislio čuveno Kremansko proročanstvo i koristio ga u politici, osnovna svrha njegovog izmišljanja bila je da bi se kralj Milan lakše razveo od kraljice Natalije pošto se u razvodu pozivao na proroke iz Kremana.

Što se samog kralja Milana tiče živeo je veoma burno i raskalašno, imao je ljubavnice i vanbračnu decu po čitavoj Evropi, a nama Srbima je možda najinteresantnija afera sa ledi Dženi Džerom, majkom Vinstona Čerčila. Kraljevo kockanje i pijančenje su bili nadaleko čuveni, te kada bi se neko u Evropi provodio tako „boemski“ govorili su da se provodi kao „grof od Takova“ aludirajući na kralja Milana. Sada se vraćamo na Pašića jer dolaze važni izbori 1883. i Narodna radikalna stranka na čelu sa Pašićem osvaja 72 poslanička mandata, liberali Jovana Ristića osvajaju 30, a Napredna stranka na čelu sa predsednikom Vlade Milanom Piroćancem dobija svega 24 poslanička mandata u Skupštini.

Bez obzira na rezultate izbora kralj Milan za predsednika Vlade imenuje Nikolu Hristića, nestranačku ličnost vernu dinastiji i priklonjenu naprednjacima, po principu bilo ko samo ne radikali. Vlada donosi odluku da od naroda oduzme oružje, a Nikola Pašić i radikali ovo koriste da pobune narod u Timočkoj krajini na otpor vlastima i odbijanje da predaju oružje te tako dolazi do oružanih sukoba i Timočke bune iz 1883. godine. Radikali su organizovali ogroman broj ljudi, oko 12 bataljona narodne vojske, od kojih je šest bilo naoružano.

Naprednjačka Vlada je proglasila vanredno stanje u državi, uvela preke sudove i podigla devet bataljona vojske i ugušila bunu koja je trajala svega 13 dana. Na smrt je osuđeno skoro 100 ljudi, preko 700 radikala je osuđeno na dugu robiju, streljano je oko 20 radikalskih vođa, a vođa stranke i ustanka Pašić je ostavio sve i pobegao u Bugarsku gde će ostati narednih šest godina.

Na narednim izborima radikali i liberali prave koaliciju i uprkos pritiscima i zastrašivanjima naprednjaka uspevaju da dobiju izbore. Naprednjačka Vlada je zatim pohapsila deo novoizabranih poslanika, osporila im mandate i sebi ponovo stvorila većinu u Skupštini. Konačno kralj Milan se nakon ovoga odriče naprednjaka, a mandat za sastav Vlade 1887. poverava vođi liberala Jovanu Ristiću. Odmah po proglašenju nove Vlade, te iste večeri narod je kamenovao kuću predsednika Napredne stranke Milutina Garašanina.

Neredi zahvataju čitav Beograd, naprednjake su jurili i tukli po celom gradu, bilo je i mnogo povređenih i ranjenih žandara. Ubrzo su se nemiri proširili na celu Srbiju i bili su toliko radikalni i sveobuhvatni da su i u najudaljenijim i najmanjim selima tukli predstavnike bivše vlasti, u selu Krivelj su naprednjake tukli čak 3 dana. Spaljene su mnoge kuće i imanja naprednjaka širom Srbije, a pobijeno je oko 140 članova te stranke. O svemu ovome „Videlo“ je bilo prepuno članaka, a sam čin osvete narod je nazvao „Narodni odisaj“. Dve godine kasnije na vlasti će biti samo radikali koji su od 117 poslaničkih mesta u Skupštini imali 100, dok napredna stranka nije imala ni jedno, no radikali će pokazati da itekako mogu da budu gori od naprednjaka.

Radikali su čistili protivnike iz svih organa vlasti, broj penzionera se drastično povećao da bi se u administraciji oslobodila mesta za članove i pristalice radikala. Po abdikaciji kralja Milana Obrenovića, Pašić se vraća u Srbiju i to na funkciju predsednika Narodne skupštine, da to je isti onaj Pašić koji je pobegao u Bugarsku. Sledeće godine baš taj isti postaje gradonačelnik Beograda gde počinje sa prvim malverzacijama i zajmovima, a već 1891. postaje predsednik Vlade kraljevine Srbije i uz to obavlja funkciju ministra spoljnih poslova i ministra finansija.

Kralj Aleksandar Obrenović će se takođe obračunavati sa Pašićem uklanjajući ga na razne načine sa političke scene, pa će ga strpati i u zatvor na devet meseci. Nakon Ivandanjskog atentata na bivšeg kralja Milana, koji je prošao neuspešno, kralj Milan svim silama optužuje radikale i Pašića kao organizatora atentata i traži smrtnu kaznu za njega. Sada već dobro poznata kukavica Pašić u zatvoru iz straha odmah izjavljuje da je protiv antiobrenovićevske politike koju vodi radikalna stranka i da je lojalan dinastiji Obrenović.

Ni Pašić ni radikali nisu imali nikakve veze sa ovim atentatom, a zbog njegovog kukavičluka mlađi radikali ga proglašavaju izdajnikom i osnivaju novu Samostalnu radikalnu stranku, a Nikola Pašić ostaje van politike do kraja vladavine Aleksandra Obrenovića. Nakon majskog prevrata u Srbiji pod dinastijom Karađorđević radikali će imati značajnu ulogu i primat u političkom životu i ponovo će se Pašić vratiti na scenu.

Vođa radikala Pašić je od 1891. do 1926. bio predsednik Vlade 22 puta, sa malim pauzama i to je veoma poznat podatak. Međutim ono što nije toliko poznato je podatak da je on bio i takozvani „gospodar srpskih rudnika“. Nikola Pašić je rudnike u Srbiji, milošću kralja Aleksandra Karađorđevića, dobijao u koncesiju na 50 godina po ceni od 1.500 do 2.000 dinara što je u to vreme bila jedna profesorska plata, 1.500 dinara za ceo rudnik, kao na primer rudnik Trepča, da bi te rudnike iznajmljivao stranim kompanijama za zna se koliko veliki novac.

On će svoj ugled i život ukaljati još mnogim aferama, ali Srbiju će nagraditi i svojim sinom koji će po mojoj proceni u istoriji biti upamćen kao najbahatiji sin jednog političara. Dok su lekari i profesori u Srbiji radili za 1 500 dinara mesečno, dok je tata za te pare dobijao rudnike, Radomir Pašić, izbacivan redom iz svih beogradskih škola, oslobođen vojne obaveze u Prvom svetskom ratu jer je navodno imao slabo srce, rasipnik, muljator i lopov izjavljivao je da ne može da preživi mesec bez 500.000 dinara. Sklonjen od rata, daleko od fronta i poginulih hrabrih srpskih sinova uspeva da na svojoj jahati i sa slabim srcem stigne do Grčke obale gde je pred kraj rata pijan sa jahte pokazivao golu zadnjicu srpskim vojnicima na obali.

Rada Pašić je tokom Prvog svetskog rata, dok su njegovi vršnjaci ginuli za Otadžbinu, kupovao platinu u Francuskoj, zatim je prebacivao u Švajcarsku, a iz Švajcarske je prodavao Nemačkoj koja je platinu koristila u izradi oružja kojim je napadala srpskog vojnika. Kazna za ovo bila je jasna, streljanje, ali on je osuđen samo za kršenje carinskih propisa. Još jedna od mnogih afera ovog neposlušnog sina bila je afera sa ratnom odštetom. Naime nakon rata odšteta Nemačke prema Srbiji u stoci koju su njeni vojnici oduzeli srpskim seljacima bila je 60 000 ovaca i 17 500 goveda i to je trebalo da se podeli siromašnim i napaćenim seljacima.

Međutim u priču ulazi Rada Pašić i njegov šurak grk koji sa ministrom poljoprivrede prave dogovor da se firmi „Omnium Serb“ te životinje prodaju po ceni od 45 dinara za ovcu čija je cena bila 300 i više dinara, a 1 500 dinara za govedo čija je cena bila oko 4 000 dinara, stoka je preprodata, a zarada je bila kao po običaju ogromna i na račun naroda. List „Beogradske novosti“ pisao je da svaka kompanija u zemlji mora za svog člana ili prijatelja imati Radu Pašića ako želi neki krupniji posao. Od svake kazne i zakona štitio ga je njegov otac. Kada se saznalo za njegove malverzacije sa šećeranama, otac Nikola Pašić ga je u Skupštini branio rečima: „Ovaj, a šta ćete, dete pa voli šećer“. E sad uz Nikolu Pašića mora se pomenuti i jedan Crnogorac Puniša Račić, čovek kojeg je Pašić voleo kao sina, inače više puta osuđivani radikal koji je pucao na poslanike u sred Skupštine i usmrtio trojicu. Račić je obavljao razne prljave poslove, u Beograd je došao kao srednjoškolac gde se povezao i sa Crnom rukom, ali i sa Pašićem. Politički rulet igrao je na obe boje te mu neće teško pasti da u montiranom Solunskom procesu bude krunski svedok i svoje saborce i hrabre srpske oficire pošalje pred streljački vod.

Kada je poslat na Kosovo da izveštava o stanju u južnoj srpskoj pokrajini, odmah po dolasku Puniša Račić se predstavio kao potomak Stefana Dečanskog i naslednika jednog velikog imanja, što naravno nije bilo istina, ali je on tužio kraljevinu SHS i izazvao podsmehe u celoj zemlji. Međutim ovaj zahtev je stigao i do sednice Vlade gde ga je Pašić toliko žestoko branio i podržavao da je bio spreman da izazove krizu Vlade, pa tako uz njegov veliki pritisak sud u Peći donosi odluku da je Račić zaista naslednik Stefana Dečanskog i on dobija 3.500 hektara manastirske šume i osim što postaje potomak Nemanjića postaje i jedan od 10 najbogatijih ljudi u kraljevini.

Manastirski posedi preživeli su vekove pod Turcima i nisu bili otimani, ali izgleda da nisu uspeli da prežive godine pod radikalima. Plašenje i ucene glasača, izborne krađe i falsifikovanja rezultata glasanja, ulasci u sumnjive poslove sa stranim kompanijama naročito iz Austrougarske i Francuske kojima su srpski rudnici i železnice davane u koncesiju za male pare i veliki procenat radikalima kao i mnoge druge afere obeležiće vladavinu ove stranke i samog Pašića. Kako su prolazili oni drugi ili bolje reći „prvi“ koji od zemlje nisu krali i otimali već su život dali i posvetili Otadžbini može se videti na primeru vojvode Radomira Putnika koji je umirao napušten i zaboravljen daleko od kuće.

Za smenu sa mesta načelnika Vrhovne komande saznao je od blagajnika koji mu je donosio platu, a za nastavak lečenja nije imao novca pa je iz Nice pisao Pašiću da mu pozajmi 20.000 franaka, umro je čekajući njegov odgovor. Državi je trebalo 10 godina da ga prenese iz Francuske gde je u kovčegu ležao u prozoru jedne crkve, pod pritiskom Francuza prenet je i sahranjen u Srbiji.

Kroz našu istoriju lako ćemo primetiti da je naša zemlja menjala imena, granice, himne i zastave, ali da li smo posmatrali šta je bilo sa politikom? Da li se srpska politika menjala samo po bojama i džepovima? Gospodu sa političke scene kraljevine zamenili su drugovi, koji su vremenom i sami postali neka nova gospoda u novim odelima, ali starim i dobro poznatim strankama.

Pašić i ostali poput njega su od izuzetka postali pravilo na srpskoj političkoj sceni, postavili su temelje korupcije i neke izdegenerisane politike u Srbiji i takvi političari su u ovom kontinuitetu dužem od jednog veka stvorili novu konotaciju Srbije koja pojam Otadžbine zamenjuje pojmom stranka.

 

Miloš Momčilov

Autor je student Pravnog fakulteta

  Danas online, Društvo, korupcija, Miloš Momčilov, Politika, Srbija