ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025 American movie)

 

r.: Pol Tomas Anderson; ul.: Leonardo Dikaprio, Šon Pen, Ređina Hol, Benisio del Toro, Tijana Tejlor, Čejs Infiniti, Šejna Mekhejl, Toni Goldvin, Kevin Tej, Džon Hougenaker

 

Stvarno nisam. 

Don’t believe the hype! Lasno li je snimati Nolanu, dvojici Andersona (Uesu i Polu Tomasu), imali su se rašta roditi. A Meknoton (autor Wild Things-a), Ćimino, Kopola, Ferhofen i Šreder su godinama bili na belom hlebu ili su morali da rasprodaju dedovinu da bi „zatvorili finansijsku konstrukciju“ a neki su uništeni. Da ne pominjem Uelsa. Kada sam video film „Ad Astra“, kritiku pogledajte ovde, poželeo sam da producentu Ričardu Zanuku odnosno sinu Dinu pošaljem popravku scenarija i zapravo ponudim skript za najprvi SF film koji bi spojio zemaljski film „fresku“ s ugođajem wide screen-a u svemiru, a onda sam čuo da je Nolan to uradio u „Interstelaru“. I taj film je bio i prošao u eri mog siromaštva. Kada sam pogledao filmač na ruskom sajtu s uzbekistanskim titlovima, obradovao sam se: to je totalno sranje. Još ja imam šanse… Pun mi je kufer tih umetnika koji se hvale da nemaju mobilni telefon ni kompjuter, svi pišu guščijim perom na pergamentu ili u sveskama na linije, zabranjuju saradnicima da nose mobače, naređuju im kako da se šišaju i uslovljavaju saradnju: nema da nosite sintetičke gaće. I nemaju kofere s točkićima, koriste digitrone proizvedene do 1981. godine, inače računaju ručno, hemijskom olovkom parkericom u blokčetu „Minerva“ Subotica na kocke. Indulgence je greh njihov, ali niko im to ne sme reći, već se to govori samo Robertu Divalu, Tarantinu, Kopoli itd.

Umreo je Šotra u 93. i baš na taj dan sam pogledao film u Takvudu u jeftinu sredu. Šotra ode u ranim jutarnjim časovima. Pomislio sam u prvim minutima na Nolana i Andersona: oni mogu da čekaju i sačekaju svoje snove. A naši reditelji umesto CGI i najbolje opreme, pomeraju kameru u invalidskim kolicima, umesto studija snimaju u predratnim stanovima s visokim plafonima…

O Mehikancima sam pisao u knjizi „Kongres anarholiberala u govornici pored ‘Londona’…“ koja će se pojaviti uskoro i ovde je isti taj odnos prema paprikarima kao glavnim imigrantima: kalifornijski nacoši su ih oklevetali. Bela agenda je opisana karikaturalno, kao Mihić što je govore Manojla i Komnina (jedna osoba) pisao za Meta Jovanovskog u seriji o Nemanjićima. Da je to u filmu Mela Bruksa, smejali bismo se. Ovako prepoznajemo zidanje Skadra na mehikansko–amerikanskoj granici.

U onoj svojoj knjizi pominjem kako se ono što je Gor Vidal, prvi belolistićar zapadnog obreda, govorio o Reganu –> kasnije samo prepisivalo da bi se kritikovala nenačitanost Trampa a niko nije uočio da je to isti štos, e – tako je i sada Pinočeov* Vajnlend roman iz 1990. i koji je govorio o reganizmu i niksonizmu – ‘ladno mogao da se primeni na Trampovo doba, dakle našu najsadašnjiju sadašnjost, a da sve zvuči kako treba. (Tako je Kevin Tej namontiran da liči na imitaciju Bajdena. Njegov sagovornik prekoputa za stolom u sedištu organizacije „Božićni avanturisti“, Tim Smit u tumačenju Dona Hougenakera, nosi plavi prsluk preko crvene dukserice, čime se simbolizuje da su crveni i plavi, Demokrati i Republikanci isto sranje u sličnom pakovanju.)

Ali Bajden – isti on, sa izlapelošću koja stvara stres i živcira kao kada razgovarete s mucavcem koji nikako da završi rečenicu. Ono titranje jajaca nesposobnom šefu, sve isto. Rasna žvaka, to je onaj pristup da se uopšte ne kaže ko je ko i gde je šta, a svi ipak prepoznaju o kome i o čemu se radi. Veliki studio je pustio tu caku u film, ali nije to mnogo čudno, već sam napomenuo da je npr. “Nemoguća misija 7” –>  socijalistički film: Film sam gledao na Kritu – svetska premijera – i ova kritika to odražava.

Ovo je već treći (ili samo treći, zavisi od toga koliko ga volite) film rađen po Pinočeovim* delima, ako računamo i nemačku dokudramu Prüfstand VII Roberta Bramkampa o gradnji dalekometnog projektila „Fau 2“ a po „Gravitacionoj dugi“, koja se čita dugo, dugo, kao Konstantinovićeva „Filosofija palanke“. Za mene je Pinoče* oduvek bio elegičan pisac, koji se pisanjem opire smrti i s posebnom ljubavlju opisuje boeme, lutalice, melanholike koji uspevaju da prežive na – kako bi Bob Dilan rekao – beskrajnim turnejama, uz dostojanstveno žicanje i „pozajmice“. Jer uvek ima praznih hotelskih soba i stanova, i uvek ima mesta u vozovima… Lik Herberta Stensila, omiljeni moj Pinočeov lik (iz romana V.) je takav tip, koji brižljivo održava kondiciju Tai Čijem i suplementima kao Mask i RFK mlajši, umereno pije, jedna jabuka na dan, samo čaj do 17.00 i u jednoj sceni iz romana čak dostojanstveno odbije da uzme tih usranih 5 dolara koje mu pomalo preterano prezrivo nudi neki bogati Amerikanac… Pet Raketaš (Dikaprio) jeste takav lik, koji ne bi imao ‘leba da jede da nije na platnom spisku grupe „Francuzi 57“. Raketaš evocira tu atmosferu „lako ćemo“ bombaša sve dok mu ne kidnapuju ćercu. A onda sledi frenetičkna jurnjava s vremenom, za nalaženje utičnice da se napuni glupi mobilni telefon 1G (jer takve ne mogu da prate satelitima), da se nađe oružje i to je urnebesno. Urnebesno je kada on – zato što je spržio mozak travom i cirkanjem – ne može da se seti lozinke, to jest odgovora na pitanje „Koliko je sati?“ Ispostaviće se da je odgovor „Vreme ne postoji, ali ipak nas kontroliše!“ (Time doesn’t exist yet it controls us anyway!) To je ovaploćenje karaktera Herberta Stensila iz pomenutog Pinočeovog debitantskog romana.

Jedan filmski kritičar, koji je inače nahvalio moj roman „Čuvari javnog mnjenja“ u seriji predavanja „Postninovske čarolije“ u DKSG, da bi kasnije samo taj snimak bio skinut sa Jutjuba, verovatno kao osveta zlog Petrovića Milutina, napisao je pre neki dan da film uliva optimizam jer iako su revolucioneri praktično poraženi, oni su ipak su sačuvali obraz i sposobnost da osećaju i saosećaju i budu humani, a nove bitke će svakako uslediti „a poučno je kada na kraju filma pretorijanci makar na tren okrenu cevi na pravu stranu“. Gledao sam film iz I reda kao što se vidi na slikama ali ne videh taj momenat. Možda je to bilo wishful thinking. [Edit: ponovo sam pročitao tekst i sad vidim da je mislio na Indijanca. Okej, okej.]

Ali za neaktivnost opravdanja nema: vračarska i doroćolska čaršija je toliko želela da Milo („previše je vladao“) ode, navodno iz demokratskih pobuda, pa iz legalističkih („crkva ima pravo na autonomiju“) i nagrdili su Mila na pasja kola jer je hteo od crkve da naplati porez. A kada se ispostavilo da su manastiri legla kriminala u kojima se jatakuje izvezenim pučistima, ćutali su. Ali su graknuli kada im je neko rekao da naši sugrađani frilenseri i programeri navodno ne plaćaju porez. I evo, Mila nema već koliko godina i – da li smo srećniji? Na kraju se ispostavilo da je sav onaj žar legalizmaam posledica toga što imaju (gle: staroudbašku!) tazbinu u‿Crnu Goru i neku vikendicu, koju sada opet mogu da iznajmljuju Maćedoncima i sirotiLJi koja još letuje na tom primorju. E pa puši kurac, Vaso, belosmećarska pičko; čudi me Filbi, ipak, jer on je obrazovan toliko i logičan da zna da se u litijama nije radilo o pravu SPC i otporu stvaranju Milove državne crkve već je to bilo rušenje vlade suverene i susedne zemlje. Amfilohije je to priznao u onoj izjavi koja je na sajtu Novosti bila 13 sati i posle obrisana da je nema…

Ja dakle ne videh ono što je Miroljub video, video sam samo da su otrovnim gasom ugušili Lokdžoua i kremirali ga u spalionici.

Film je prehajpovan. Kao što reče Čarlton Heston za Dodir zla – „Nije veliki film, ali je posut briljantnim parčićima…!“, tako ovaj film – poput kupusarskog postmodernističkog romana od 500, 700 i 1000 stranica, poput sveznadara -> ima mesta koja opčinjavaju. Na primer, igranka u srednjoj školi: kada vojaci prekinu tu žurku i navataju đake koji su poznavali Vilu Ferguson (Čejs Infiniti) – jasno se vidi ko je glavni: oni koji imaju moć, a ne mladost, ludost, poezija i umetnost. To je i Don Delilo genijalno pokazao u „Podzemlju“, koliko su umetnici bili naivni dok im iznad glava lete vojni avioni. Sila boga ne moli, pa zašto bi onda umetnost?! Ili kada minuciozno (metikulozno) opiše sirotinjku dušu, solidarnost i povezanost porodice i zajednice u borilačkom klubu Serhija Karlosa (del Toro), sa sve čarapicama i papučama, gledanjem televizora sa stolova pokrivenih mušemom, unučići, praunučići, dede, bake, ponjave, krpare, šerpe s domaćinskim jelima što se krčkaju, kako se pomoću štapa i kanapa živi časno, zakrpljeno ali čisto, i to je dato u kontrastu s naftaškim zamkovima u kojima se okuplja ekipa iz „Božićnih avanturista“, a te nacističke staramajke koje peku palačinke za unuke, sinove i muževe što drmaju svetom.

Revolucionarku, crnkinju Perfidiju, igra Tejana Tejlor i ona liči na mladu Dajanu Uorvik. Njena uloga je kratka i posle oko 50-ak minuta joj se gubi svaki trag jer je ili nestala ili je ubijena. Dušu dalo za neki sikvel. Ćerku Vilu, blokaderku, koja treba da bude ista ona, ali živa vatra, igra Čejs Infiniti. Negativca kao iz stripa, pukovnika Lokdžoua (simbol imena: pitbul kada ugrize, ne pušta!) simpatično je podložan sadomazohističkoj seksualnoj požudi, simpatično laže u lice one budže na preliminarnom intervjuu za prijem u „Božićne avanturiste“. A Toni Goldvin koji igra Virdžila Trokmortona, možda de fakto najmoćnijeg Avanturiste, mada nominalno ispod onog „Bajdena“ to jest Roja Mura —> duhovita je referenca, jer on je igrao predsednika Ficdžeralda Granta u dugovečnoj seriji „Skandal“ Ronde Rajms i u kojoj se zaljubiška u crnu spin doktorku u tumačenju Keri Uošington. Pukovnik Lokdžou znači bezočno laže za svoje poreklo i laže u oči da se nije karao sa crnkinjom, a ispostavi se da joj je on napravio dete… Rasno se uprljao, ili – kako reče bajdenoliki Roj Mur – „uprljao je karu“: Zato treba da bude eliminisan.

Finale filma je tragikomično, Lokdžou juri svoju ćerku koju želi da ubije jer je kopile i obrukaće ga i „više mu znači da bude član Partije nego da se druži sa nevaspitanom ćerkom“, ali i njega juri asasin da bi eliminisao remetilački faktor.

Erik Švajg igra Avantija, hitmena mekog srca, indijanskog porekla. On se jednim delom sažali nad devojčetom, a drugim delom se – možda, meni se čini – naljuti zbog rasističkog i potcenjivačkog odnosa poslodavaca i uzme mašinsku pušku i pobije ih sve, mada i on sam izgine.

Krv jeste voda, poručuje film, ako su ti glavni novac i moć, pre svega moć. Ali film poručuje i to da ideali bez oružja ne vrede mnogo. Za zbacivanje ubilačke vlade potrebna je oružana revolucija.

Herbert Stensil želi večno da živi. Imigranti se bore za život, jer onakva vlast, naftaška i rasistička, doslovno želi da pomlati i nižu srednju klasu a kamoli sirotinju, ili u najboljem slučaju da se ogradi zidovima. To je Poova „Maska crvene smrti“ što u distopiji pominjem u završnom poglavlju „Beograda za pokojnike“. Nema vremena za dokolicu, iako godine (vreme) umaraju, ili, naše ćelije stare i sve više želimo da se izležavamo na kauču uz pićence i sportske prenose (samo ne s našim komentatorima!) ili kvizove, mrzi nas da idemo u teretanu, pa čak i da razmotamo asuru i vežbamo jogu. Sanjarimo, maštamo. Ali deca, unuci – bato, to nas pomeri s mesta. Unuci donose smirenje, oni su svetlost na kraju tunela, deca su pak velika briga, ona dodatno umaraju i postare čoveka, i taman kada možeš da daneš dušom, ona počnu da se drogiraju i da te preziru i potreban ti je prevodilac da bi s njima komunciirao. A ni fala neće da kažu.

Šta je ovaj film doneo? Iznenađujuće se zajebavao s demokratsko-republikanskim narativom, Berni Sanders je jamačno prste oblizivao dok ga je gledao. Ali ništa više. Podsetio je na lenjost čoveka od 40+ leta. Znači bertolučijevski Tango a gavrasovska angažovanost u brehtovskom stilu. Karakteri su živopisni, izgledaju stvarno, uverljivo, ali ovo je u osnovi sapunska opera o tome ko je čiji roditelj. Fale tri potke bez koje umovanje o „ovom savremenom svetu koji ide u propast“ ne može biti kompletno. Scenario je ionako labavo zasnovan na Pinočeovom romanu, moglo se to dopisati. Na primer, umesto „indulging in jokes about codes“… Jeste duhovito, ali tanko, brate.

Kada je Janis Varufakis ovog leta ’ladio jaja u Londonu na samitu Marksizam 2025, a odmah potom u Antverpenu na jednom drugom samitu, na temu „Evropske privrede u svetlu opasnosti od svetskog rata“, i kada je došao na ideju da pošalje članak nikom drugom do Gardijanu pod naslovom „Evo šta nam treba – Marks!“ i na tragu poznog Čomskog napiše, na liniji filma Jedna bitka za drugom Pola Tomasa Andersona ovako nešto, u stilu: nemojmo da se svađamo s ekonomskim imigrantima – i oni i mi smo u istom čabru – već treba zajedno da preuzmemo sredstva za proizvodnju, odnosno da citiram precizno:

„To možemo shvatiti jedino uz pomoć Marksove optike: da bismo sačuvali vlasništvo nad sopstvenim umovima kao individue, moramo se izboriti za vlasništvo nad kapitalom u ‘oblaku’ kao zajednica[1].“

—> e on je tada dvostruko neverodostojan (isto onoliko koliko film softpedalizuje umor generacije Peta reketaša i daje lažnu nadu u ćerkinoj odluci da ipak ode kolima na novu levičarsku fertutmu).

Najpre, sâm je popustio pod pristiscima Angele Merkel, tadašnje neformalne šefice EU i odustao od svog ekonomskog programa. Barem je sačuvao živu glavu, isto kao i Nik Kinok, kome je britanski Putin došao u goste i rekao: „Jesi pobedio na izborima, ali ne možemo da te pustimo da nam socijališeš, nego čuvaj ženu i decu i kuče, idi ’ladi jaja po Evropskoj Uniji!“. Varufakis je „lepo“ rekao da radnici treba da preuzmu sredstva za proizvodnju, ali to je samo trećina stvari. To je ono drugo Varufakisovo omanjivanje: fali prikvel i sikvel, prva i treća trećina.

Naime, mi smo već videli šta se događa kada socijalističke vlade nacionalizuju državne resurse s namerom da profit ide u korist građana a ne multunacionalnih kompanija – u Gvatemali, Čileu i Iranu. Libekovci nam po vračarskim i dorćplskim kafićima i dan–danas pune uši onim: „Aljende je bio ludak, upropastio je rudarstvo tom nacionalizacijom, to je bilo tržišno neodrživo…!“, ali hajdemo realno: evo ja ću da glasam za Rezu Pahlavija samo da ne gledam Homeinija, ali šta je skrivio premijer Muhamed Mosadek, koga su srušili da bi doveli šaha[2]?

Znači, to je prikvel: kako preduprediti da se – kada opet neka socijalistička vlada dođe na vlast – ne ponovi ista priča? Ne prihvatam aforizme u stilu: „Nijedan socijalizam nije uspeo u praksi“ ili „Kapitalizam ne može biti demokratski“ (pa makar ovo drugo rekao i lično Čomski).

A sikvel se sastoji od sledećeg: treba najpre analizovati ekonomski model na papiru – da li su ekonomije Gvatemale, Čilea i Irana uopšte mogle biti održive, samo da su ih pustili? Ako da, onda bezbednosni aspekt ispitati – kako se odbraniti od malignog uticaja CIA-e i MI6? Dalje, ako se u tome uspe, ostaje pitanje malignog uticaja Rusije i Kine? I na kraju, kao treće, tu je i vrlo verovatan bojkot svetske privrede, jer bi neka takva vlada pokazala i radnicima drugih zemalja put kojim bi se moglo poći.

Varufakis nažalost ostaje dužan mnogo toga u člančiću u Gardijanu a i u izlaganjima na pomenutim simpozijumima. Jer, šta ako je on zaista legao na rudu kao Nil Kinok posle pokradenih izbora? Šta ako je Grk samo srećan što je ostao živ i ima priliku da se mota po ovoj planeti još malo, izigravajući bezopasno strašilo u isfronclanim krpicama Marksa, Čomskog, Žižeka i ekipe? Šta ako su sva ta izlaganja i redovni članci po časopisima i uticajnim novinama samo šećerna vodica koja se prodaje pod etiketom ekonomskog eliksira?

Plaćeni put i boravak, taksi do hotela, kontinentalni doručak, čitanje referata, obilni i ukusni ručak i večera po sistemu švedskog stola, intervjui, a onda, kada se sve to oposli, Varufakis tiho, najtiše moguće, otvori vrata i u kašmirskim čarapama na prstima se odšunja do sobe svoje koleginice, takođe levičarke, na jedan seks na službenom putu, a to je najslađi seks…

A mi smo toliko očekivali kada smo došli na vrata Čomskog i pitali ga šta da radimo… „Kažite nam, čika Čomski, kad Vas molimo![3]“ (Na njegovom radnom stolu nema kompjutera, samo knjige a i svuda okolo samo knjige. On piše grafitnom olovkom u bloku na kocke formata A4. Od telefona ima jednu Nokiju 3310-

„Morate da bude svoji čoveci, niste klinci!“, kaže ostareli Noam, jedan kapak mu je gotovo potpuno spušten, ali boja glasa je ista, samo malo usporena kao pokvarena longplejka.

„A šta ako poginemo?!“

Čomski samo uzdahne i nasmeši se, ali u njegovom stanju je teško razabrati šta je osmeh a šta facijalni grč.

Joooj, kakvi su doručci na tim samitima…!

Hajpovana je mnogo ova Dikapriova uloga. On je ipak samo ponovio sebe iz „Bilo jednom u Holivudu“. Raznovrsniji i jači je bio u Istvudovom „Huveru“. Ko zna, možda mu je to bio vrhunac i već je ušao u godine kada je i de Nira zgrabio manirizam? Pen je možda odglumio svoj maksimum (uz pomoć telesnih dodatak u vidu popajevskih rukah s venama od cevčica i uvećanih ušiju itd.) Svi ostali su igrali kao kod Olivera Stouna u romansiranim biografijama – bili su točkići u mehanizmu koji je bio u rediteljevoj glavi, i bilo im je milo što su poslušni točkići.

Kompozitor iz “Rejdioheda”, jedne od najhajpovanijih daviteljskih grupâ na‿svijet, u pojedinim delovima je klavirom evocirao atmosferu političkih trilera Koste Gavrasa, a u drugim delovima je njegova muzika delovala kičasto i kao nakalemljena, loše miksovana sa šumovima. Ona deonica s jurnjavom na brdovitim drumovima ipak je bila supač. Montaža Endija Jirgensena bila je hirurška. Ali produkciono mi je film praznjikav, kao da je sniman u Bugarskoj a kostimi nabavljeni u spaljenom buvljaku na Depou. Direktor fotografije Majkl Bauman je – valjda po instrukcijama reditelja – izvadio sav glamur i primamljivost iz slike, fotografija je kao sa projektora Super 8mm ali prikazana na vratima iz socijalističkih stanova, i veoma često su likovi snimani kroz staklo (izloga, automobilskih prozora, panoramskih prozora) i to se videlo, video se odraz kamermana videla se refleksija, videli su se oni svetlosni kružići, i film očigledno nije želeo da bude vesovski bombonjeričan, već kao u Predatoru na primer, da bude onako malo bledunjav. Uopšte nisam primetio te vista vižne, Imaks pretencioznosti, ton kao da je bio mono, jedino su bubnjevi u onoj deonici s jurnjavom automobila po valovitim brdima bili jasno na desnom zvučniku (nama desno, filmu levo) ali tome nisam video svrhu. Muzika je kao što rekoh uglavnom bila kao strano telo.

Šta Pinoče*, ako je još živ, i ako (s obzirom na godine) nije u bajdenolikom stanju uma i tela – misli o uratku, e to bih voleo da znam.

Hepiend – što se tiče društvene situacije prikazane na filmu – može se očekivati za jedno dvadeset godina, pod uslovom da tada još bude bilo – vremena… Ko preživi – pričaće.

***

Da napomenem i to da se Takvud malko ofucao… Publika i dalje kasni. Seo sam u I red da me niko bi šutirao u naslon. Reklame iste.

Fusnote:::

[1] Đorđe Tomić je preveo članak ovde https://pescanik.net/povratak-marxu/ a original u Gardijanu je ovde: https://www.theguardian.com/commentisfree/2025/jul/03/marxism-economy-populism-tech-karl-marx

[3] https://www.youtube.com/watch?v=Oz4QLE4rIwI O tome na ovom linku Čomski kaže: „To je veoma frustrirajuće, smešno je koliko me često to pitaju! /…/ Morate biti svoji čoveci!“ 

[2] O svima trima državnim udarima možete se informisati u sledećim knjigama:

Mohammad Mosaddeq and the 1953 Coup in Iran (Modern Intellectual and Political History of the Middle East), Syracuse University Press, urednici Gasiorowsky & Byrne;

Chile 1973. The Other 9/11: The Downfall of Salvador Allende (Latin America@War), Dejvid Fransoa, Helion & Company, 2018

Bitter Fruit: The Story of the American Coup in Guatemala, Revised and Expanded (Series on Latin American Studies), Stiven Šlezinger i dr., David Rockefeller Center for Latin American Studies, 2005.

*Pinoče – tako zovem Pinčona od mog poslednjeg gostovanja na televiziji, novembra 2008. u jutarnjem programu Tv Be92-ojke povodom knjige Beorgad za pokojnike. Kao jednog od uzora pomenuo sam Tomasa Pinčona, koga je voditeljka prekrstila u Pinočea. NA odlasku iz studija, iz produkcijske kabine su mi dobacili: “Pozdravi Aljendea!” 

 

 

Predrag Crnković

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

 

 

 

  Kritike iz kruga dvojke, One battle after another, Pol Tomas Anderson, Predrag Crnković