Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost.

Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno. “Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.” Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”.

Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne. 

Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje.  Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju. “Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.”

“Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”, kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik. “Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.”

U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”, nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.

Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje.

Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”, priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece.

Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje:

“Ignorisanje me je oslobodilo”.

Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje.

U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu.

“Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.”

I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (1905-1970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”.

Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost.

“U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.”

Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere:

“Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.”

Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine.

“Sa crno-belom slikom nema laži”, ubeđena je Erera.

Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.

Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnet Njumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”, kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu.

Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste. “Ja sam samo umetnik, to je sve.”

Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun.

Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.

Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom.

Kada je pitaju za savet današnjim mladim umetnicima, Erera blago odgovara:

“Strpljenja, dragi moji, strpljenja (Paciencia, querida, paciencia)”.

Nakon prevaljene stote, naviknutoj na stvaralačku samoću, i vremešnoj Ereri potrebno je prilično strpljenja u komunikaciji sa galeristima, kolekcionarima, radoznalim novinarima. “Sada plaćam to što me plaćaju.” Iako već odavno ne napušta svoje potkrovlje, vezana za kolica, artritična ali neumorna Erera i dalje stvara, privodeći kraju na najbolji način, svoje ljudsko i umetničko zaveštanje.

“Još uvek tražim”, skromno primećuje, a odmah potom razdragano dodaje, pokazujući na slike: “sve je urađeno sa zadovoljstvom”.

za P.U.L.S.E: Jovan Pavlović

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

Literatura:

1. “Is it a dream?” (Helena de Bertodano) / The Daily Telegraph (Dec 20, 2010.)
   https://www.telegraph.co.uk/culture/art/art-features/8207018/Carmen-Herrera-Is-it-a-dream.html
2. Carmen Herrera: ‘Men controlled everything, not just art’ (Simon Hattenstone) / The Guardian (Dec 31, 2016.)
   https://www.theguardian.com/artanddesign/2016/dec/31/carmen-herrera-men-controlled-everything-art
3. Carmen Herrera at 100 (Andrew Russeth) / ARTnews (June 05, 2015.)
   http://www.artnews.com/2015/06/05/dont-be-intimidated-about-anything-carmen-herrera-at-100/
4. At 101, Carmen Herrera Looks Back at Astonishing Career (Henri Neuendorf) / ARTnews (June 8, 2016)
   https://news.artnet.com/market/carmen-herrera-advice-to-artists-513062
5. Art Without Lies (Claire Messud) / NYR Daily (December 29, 2016)
   https://www.nybooks.com/daily/2016/12/29/carmen-herrera-art-without-lies/
6. Overlooked But Undeterred (Karen Michel) / NPR (July 2, 2016.)
   https://www.npr.org/2016/07/02/483409000/overlooked-but-undeterred-a-101-year-old-artist-finally-gets-her-due

  Jovan Pavlović, Karmen Erera, Slikarstvo