Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta  – Haruki Murakami

Kao dugogodišnji čitalac Harukija Murakamija, koji je pročitao skoro sve prevedene romane, eseje i pripovetke (osim Igraj, Igraj, Igraj i Grad i Njegove Nestalne Zidine), mogu reći da roman “Okorela Zemlja Čuda i Kraj Sveta” (OZČKS), napisana 1985. godine, savršeno obuhvata sve elemente koji ga čine istim, ali uvek iznenađujućim piscem. Iako inače nisam ljubitelj naučne fantastike (SF), ovde mi taj žanr nije smetao, već je savršeno legao kao metafora za nešto mnogo dublje.

Roman me je odmah privukao strukturom dva paralelna sveta, koji se smenjuju po poglavljima. S jedne strane je Okorela Zemlja Čuda (OZČ) – brz, hard-boiled SF triler smešten u distopijski, visokotehnološki Tokio. Glavni lik, zagonetni Kalađija, elitni je stručnjak za kodiranje podataka u podsvesti, upleten u rat između birokratskog Sistema i kriminalnih Semioteka (Krakeri i Crnimrak). Njegov sukob je moćna metafora za otuđenje i tehnološku kontrolu nad identitetom. S druge strane je Kraj Sveta (KS) – lirski, nadrealni svet unutar visokog Zida, koji doživljavam kao duboki san ili poetsku i melanholičnu manifestaciju Kalađijine podsvesti. Osećaj prelaska iz jedne priče u drugu je postepen, što je za Murakamija očekivano i govori o njegovom majstorstvu.

Moje poznavanje Murakamijevog opusa potvrđuje da se on “nije pomerio sa mesta” u smislu teme – tu su uvek tinejdžerske traume, visoka moda, viski, džez, mačke i misteriozni nestanci. On koristi svoju metodu hipnoze – koju je opisao i u esejima (“Ponavljanje je vrlo važno…”) – kako bi stvorio ritam. Njegovo pisanje je dugo i deskriptivno, ali to služi da me uvede u to “dublje stanje uma”. Struktura romana oslanja se na mitsku potragu, upućujući na Tolkinovu “Družinu prstena”, gde je borba u podzemlju izdržavanje i bekstvo, a ne uništenje.

Murakami mi se dopada jer je oslobođen japanske tradicije – pije pivo, sluša ploče i nema klasične japanske formalnosti. Osećam se kao da se radnja odvija u Bruklinu. Njegov stil je direktno pod uticajem američke proze, što se vidi i kroz prisustvo Salingera – ta tema izgubljene nevinosti, otuđene mladosti i melanholije je centralna. Međutim, on taj svet sidri u kulturu sa mnoštvom referenci na klasične ruske pisce poput Dostojevskog (uključujući zagonetku o Braći Karamazovima) i Turgenjeva, kao i na muzičke hitove i dobre filmove.

Osim lične drame, upečatljiva je univerzalnost političkih referenci. Junakovo spominjanje odlaska na spavanje “i makar bila erupcija vulkana, ili Izrael izvrši desant na palestinsko selo”, naglašava brutalnu istinu: globalni konflikti, nepravde i katastrofe su uvek prisutni i ciklični, uprkos ličnim naporima. Takođe me intrigira pominjanje čuvanja ovaca u Jugoslaviji – to vidim kao geografsku metaforu za radikalno, jednostavno bežanje od tehnokratskog haosa.

Glavni lik, Kalađija, naizgled uspešan, ali emotivno hendikepiran, svedoči o tome da novac i materijalna situiranost ne usrećuju. Njegova konačna odluka je pomirenje – izbor da ostane u Kraju Sveta i spasi Senku (svoju dušu), umesto da živi prazan život u Okoreloj Zemlji Čuda. Kao čitalac, u OZČKS pronalazim savršeno zaokruživanje svih Murakamijevih tema: gubljenja identiteta, usamljenosti, ali i nade za opstanak duše.Murakami je suštinski pisac globalne samoće. Njegov uspeh leži u sposobnosti da romantizuje otuđenje i da stvori utešnu atmosferu u kojoj je dozvoljeno ne pronaći odgovore.

Kaja Ristić

  Haruki Murakami, Kaja Ristić, Književnost, Okorela Zemlja Čuda i Kraj Sveta

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.