Prag ima svoju žensku sudbinu

Moram da se pobunim protiv nemačke gramatike.[1] Zar nije nelogično da je grad, sve dok ostaje kao opšti pojam anoniman, ženskog roda (die Stadt), ali kad mu se pomene ime, gubi svoj ženski rod i postaje srednji rod (das)? Neutrum je nešto bezosećajno i nedostojno osećanja. Kako možeš voleti nešto što je srednjeg roda, kako možeš živeti sa jednim neutrumom a da i sam ne postaneš bezosećajan?

Dovoljno je strašno što u svetu postoje gradovi koji su u srednjem rodu, hladni, nelični termitski mravinjaci ili čisti gigantski hoteli. Oni su postali takvi jer ih čovek ni ne voli, ni ne mrzi. Proroci su Jerusalim zvali “draga nevesta”, a u svom gnevu i bolu nazivali ga “kurvom”. Husiti su nepokolebljivo osuđivali “kurvu Rim”, ne obraćajući pažnju na to što je u češkom jeziku ime Večnog grada muškog roda.

Prag  je u svom maternjem jeziku žensko i nežno “Praha”, ona je žena – i molim vas, nemojte me ispravljati kada koristim ženski rod. Gramatika nije toliko važna kao istina. Prag ima žensko lice, koje je lepo čak i sa borama starosti i kad je prekriveno sivom prašinom. Prag ima svoju žensku sudbinu, ona je više puta silovana i više puta udata protiv svoje volje, ali ipak nije izgubila sebe niti se predala. Stara šala o Ruskinji koja je posle odnosa rekla: “Moje telo si imao, ti pseto, ali moju dušu ne”, u kontekstu Praga nije šala.

Prag nazivaju “majkom gradova”, “Majčicom Prag” i “Kraljicom”, to su imena puna poštovanja. Ali, ljudi je vole drugačije nego majku i poštuju je drugačije nego kraljicu. Ne znam nikoga ko je posetio Prag a da se nije zaljubio u nju. Čak i oni koji je osvajaju silom, nauče da je vole, i to onom pijano sentimentalnom, samosažaljivom ljubavlju jednog nasilnika. Prag je ljubavnica, ne za jedan sat, ne za nekoliko meseci, i ne samo za vreme koje provedeš s njom – ona je ljubavnica za ceo život. To znači: kraljica i majka, mudra, uravnotežena prijateljica spremna na pomoć i privlačna žena u isto vreme.

Prag nije, kao Beč, stara osiromašena grofica, koja skupe dragocenosti iz boljih vremena kači na iznošenu odeću. Prag nije, kao Budimpešta, vesela, šik našminkana žena u kasnim četrdesetim koja otvoreno pokazuje svoj temperament. Prag nije, kao Krakov, ostarela, ugledna dama koja pobožno čuva uspomene na vreme kad je bila mlada lepotica, licemerno glumeći moral jer više ne može da greši. Prag nije, kao Pariz, domaćica opterećena finansijskim brigama, koja se pretvara da je aristokratska kokota.

Prag je žena iz naroda, koja je zajedno sa svojom decom sve sopstvenim radom stekla. Ona zna da ceni svoje dragocenosti, jer ih nije dobila od bogatih rođaka na poklon, ali se takođe njima ne hvali, jer nije novopečena bogatašica. Prag uopšte nije bogata, a znala je i za bolja vremena. Ipak, nosi svoje siromaštvo sa prirodnim dostojanstvom, skromnošću i ravnotežom, sa praktičnom sposobnošću prilagođavanja jedne iskusne, voleće i voljene žene. Prag ne pokušava da se pretvara da je mlada devojka, ne krije svoje godine, zna koliko je lepa i privlačna i ovako. Iz istog razloga ne trči za modom, zato što zna da to sebi ne može priuštiti. Ružni skupi pokloni koje je povremeno dobijala u poslednjim decenijama, a koji je ne ukrašavaju, ne mogu da naruže njen izgled.

Prag nije ni za orgije, ni za licemerni moral, ona je žena koja voli život i zna koliko on vredi, a koliko ona sama vredi. Ona je pametna, obrazovana žena, ne intelektualka koja stalno mora da dokazuje svoje obrazovanje razbacujući se stranim rečima. Prag odavno ima dobar ukus, te se njime nikada ne hvali. Ona nije dama iz visokog društva, ali je na onaj prirodan i fini način aristokratska, kako to samo pametne, dobre, lepe i inteligentne žene iz naroda mogu biti. Prag je ljubavnica za ceo život. Čovek je ne napušta, čak i kada joj je fizički neveran, i voli je, čak i kada je njome oženjen.

[1]     Prevod teksta: Gabriel Laub, Prag ist eine Frau, in: Europa Erlesen – Prag, hrsg. von Helmuth A. Niederle, Wieser Verlag, Klagenfurt, 1998, S. 11 – 13.

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

Fotografije: Bojan Viculin

  Bojan Viculin, D.O.M.I.N.E, Gabriel Laub, Prag, putopisi