Problematika antisocijalne ljubavi – Ili “Problematika pojma ljubavi kod antisocijalnog tipa ličnosti”

Život postmodernog čoveka posle dvadesete godine postaje neka vrsta drugorazrednog egzistencijalnog projekta. Uprkos potencijalu koji poseduje u obliku jedinstvenog individualnog zrna snage, čovek često bira drugorazredni oblik bivstvovanja kroz ustaljene kalupe, a za sopstveni individualni talenat ako se nađe vremena – nađe se. Ako ne, bar je uspeo preživeti. Neostvarenost je stoga kulturološki standard i osećanje krivice radi neuspešno potrošenog vremena je time – znatno kolektivno umanjeno. Čak posledično dolazimo do toga da je neostvarenost standardna osobina kod moderne socijalizacije posle puberteta. Ako si presocijalizovan onda si prihvaćen jer paziš da si u svim kulturološkim kalupima postmodernog potrošača. Ako nisi, onda si antisocijalan, izolovan od društvenog života presocijalizovanih i manje srećan… Jer čovek je ipak društveno biće, potreban mu je dodir, lepa reč, pohvala – sve to je voda za koren biljke kojoj treba hrane, a i listove povremeno treba čistiti i skidati tešku industrijsku prašinu modernog doba.

Iako su antisocijalni detaljno i dugo godina omalovažavali duh ovakvog modernog potrošača i stigmatizovali njegov patetični i kukavički izbor da bude ponovo rob u izobilju dostupnog znanja i iskustva, ipak paralelno uz taj karakterni scenario, mnogo manje je poznat kukavičluk antisocijalnih. Dugo vremena je omiljena hrana svih modernih mislilaca bila omalovažavanje izgubljenosti modernog roba i to je ove moderne robove neminovno povređivalo, napredak u međusobnom odnosu nije postojao, ključno pitanje koje treba analizirati i ispratiti je

Zašto antisocijalni mislilac ne prihvata odgovornost za povređujuće dejstvo sopstvenog emotivnog izražaja?

… ako već priča da je toliko inteligentan i savestan. Da li on, uz pomoć tog izražaja dobija pažnju (pa makar i negativnu) koja mu je uskraćena ustaljenim putevima u okviru tamo nekog postmodernog čopora? Šta on oseća prema ljudima? Kako posmatra bliskost i negu?

Analiza njegovog unutrašnjeg samogovora će osvetliti sve lične egzistencijalne pozicije, krenućemo od jednostavne stimulusne situacije kod ovog upečatljivog primerka a duh će voditi dalje kroz sistem vrednosti koji je nesvestan svojih uzročnosti i u standardizovanoj zabludi je da je prirodan.

Njegov kalup je posledično kalup društvene moći koji teče i oblikuje se kroz ostrašćenu racionalizaciju i intelektualizaciju. Svojom snagom (koju koristi u pogrešne svrhe) on će očarati mnoge, a one koje ne očara će držati u šaci zbog njihovog predvidljivog energičnog protivljenja. Od silne prašine oko njega, niko neće videti njegov istinski i lični stav. Ta prašina krije često uplašeno dete koga su autoriteti izdali i ostavili ga da se snalazi u haosu života bez ikakvih uputstava… Dodatno, ako je morao pritom biti i na oprezu, stvari se komplikuju skoro do tačke društvene nerešivosti.
(*Kratka napomena: radi uprošćavanja, držaćemo se onog roda koji je naveden u pasusu. Ako je “Antisocijalni karakter, pojedinac i slično” onda je u nastavku pasusa ON. Ako je “Individua” onda je u nastavku pasusa ONA. Ujedno se podrazumeva da ovaj tip ličnosti postoji u oba pola.)

Pre ulaska u svet percepcije ove individue moramo imati u vidu to da ona verovatno nikad neće hteti da kaže da se oseća dobro i da joj je drago što je tu gde jeste, sve zbog opšte nesigurnosti da ne bude otkriveno osećanje bezvrednosti koje se nesvesno krije – lakše je pokazati snažan, manipulativan i oprezan stav. Opasno je osećati u tim momentima. Ipak naš cilj bi trebao biti težnja ka toj alternativnoj afirmaciji i buđenje vrednosnog pogleda na svet. Trnovit put i za sagovornika i za onog koji sluša. Jer, (ne)praktično, onaj koji sluša misli:

• Da mu mora biti posvećena posebna pažnja.
• Ako mu se ne posveti posebna pažnja, misliće da nešto nije u redu sa sagovornikom. Misliće da ga sagovornik ne poštuje.
• Posledično, zbog toga je od velike važnosti preduhitriti ovu sagovornikovu “nepažnju” sa omaložavanjem njegovog sistema vrednosti.

Tim putem je zagarantovano da njegova sloboda ni u kom slučaju neće biti ugrožena. Sledi da je ovaj misaoni put i ujedno postupak od velikog značaja.

„Ako ne obraćaju pažnju dok ja pričam, nešto nije u redu, ne poštuju me.“
Mehanizam odbrane: Projekcija nastala usled (autoritativne) zavisnosti

„Oni misle da ja ne vredim, čekaju da me ismeju, moram da ih preduhitrim i dokažem da njihov svet ne vredi!“ „Njihov svet nema smisla!“
Mehanizmi odbrane: Racionalizacija i intelektualizacija

“Oni su loši i ugrožavaju slobodu drugih! (Ugrožavaju moju slobodu!)“

Posle ovog misaonog toka sledi akcija u vidu unižavanja rečima, zatim i uspostavljanje kontrole indirektnim i direktnim izlaganjem ličnih stavova koji svojom logikom diktiraju dalji progonilački tempo. Čak ovaj tempo može biti diktiran i od samog starta pri ulasku u neko novo društvo ako je tipologija dodatno paranoidna. “Bolje biti siguran… Bolje da ja u startu razvrstam stvari gde im je mesto.” – takozvani “Ko je ko” postupak.

Interesantno je, da paralelno sa ovom akcijom se postavlja i druga koja pomaže ovakvoj individui da se nosi sa svojim prikrivenim osećanjem bezvrednosti.

“Kada počnem da se osećam bezvredno, tužno i usamljeno počinjem da rigorozno treniram i učim.” sledi „Svi moraju konstantno da uče i treniraju da bi vredeli!“ ( Indirektna poruka: Kada ne vredim ne želim da osećam.)
Mehanizam odbrane: Sublimacija (Usmeravanje libida i agresivnog impulsa ka fizičkim i intelektualnim aktivnostima) – Stvoriti Supermena naspram suočavanja sa bezdanom bezvrednosti

Da bi se ukazalo na to da se ovakvim kontrolisanim stavom ne postiže nikakav prirodni ekvilibrijum jakih i slabih već jednostavno neprirodna potčinjenost, potrebno je dovesti osobu u stanje sigurnosti i poverenja, za šta su nekada potrebni meseci prikladne komunikacije i opuštanja. Ovakva osoba je komplikovana po pitanju poverenja, sumnja na svaku potencijalnu zamku, želi poštovanje, želi kontrolu, kao što detinjasto želi i izazivačku igru da pokaže svoj šarm i nadmoć. Ako mu priđemo iz pozicije deteta i započnemo igru, paranoidni kontrolor će ukazati na to da smo neozbiljni i naivni, a ako priđemo iz pozicije logičkog razmišljanja njegovo šarmantno dete će želeti da se poigra sa tom istom logikom i izvrne je u svoju korist. Zbog svega ovoga je potrebno dugo vremena graditi poverenje i bliskost da bi se uslovni konci ove karakterne zagonetke dovoljno opustili i da bi se moglo krenuti korak dalje.

Ugroženo dete postaje roditelj koji ugrožava, dete koje se kritikujući kontroliše i nad kojim se dominira postaje roditelj koji kontroliše i koji dominira nad drugima. Mi tako prihvatamo “ugrožavanje” i “kontrolu” kao način opštenja sa spoljašnjim svetom.
– Klod Stajner “Emocionalna pismenost”

Šta je tačno taj korak dalje? Ovo je takođe veoma zanimljivo pitanje za sve koje zanima kompulzivnost čovečijih postupaka. Sledeće mantre se predlažu za afirmisanje alternativne vrednosti koja postoji, ali nije dovoljno bila na svetlu. One predstavljaju neku vrstu dobronamernog restruktuiranja percepcije i dobro su rešenje za skoro svako antisocijalno biće.

„Nema prave potreba za progoniteljskom kontrolom,  negom i brižnošću se zapravo postiže mnogo više.“

„Stvari se jednostavno dešavaju.“

Takođe tu je i promena važnosti same kompulzivnosti i shvatanje lične ugroženosti:

„Važna je zdrava komunikacija, brižnost, bliskost i nega. ČAK iako sada misle pogrešno, to ne znači automatski da su loši i da će ići u lošu krajnost.“ „Moja sloboda nije ugrožena u takvoj komunikaciji.“

Pored svesnosti o pređašnjoj kontroli, tu je i nova kontrola same akcije:

„Biram pogrešan pristup ako unižavam rečima i ličnim stavom i posledice koje nastaju posle tog unižavanja su moja odgovornost.“

„Sada svesno osećam tugu i usamljenost, dozvoljavam sebi da osetim i razumem tugu i usamljenost.“

… naravno pri ovoj poslednjoj rečenici svi postpatrijarhalno odgojeni pojedinci, koji su navikli da ne iskazuju osećanje tuge i usamljenosti, će ustuknuti i zapitati se kako da to izvedu i da li je uopšte moguće pronaći osobu koja ih neće automatski omalovažiti posle toga. Ovde leži i mala zamka u kojoj se otkriva možda potencijalna igra koja će dovesti do dokaza da izlaza zapravo nema i da je neizbežno zauvek ostati nesrećan. Istina je ipak da se može pronaći prijateljstvo od poverenja, ali to je sad već neka druga priča. Ono što je teško priznati (kada je u pitanju i sagovornik i slušalac) jeste da ovakva osoba često eksploatiše tuđe osećanje bezvrednosti ako mu društvo te osobe ili te skupine ne prija i ako procenjuje da mu je sloboda nekako ugrožena… Takođe ona podsvesno sumnja da ni ona sama nije uvek vredna, čak i posle svih tih treninga, znanja, pohvala i kontrole. Usled toga, sa svakim potencijalnim društvenim porazom, ta sumnja se resetuje i sa njom se može resetovati i nivo poverenja koje ovakva individua ima u svoje prijatelje, u svoje učitelje, autoritete i slično. Jedan od najtežih zadataka ovde je zapravo – suočiti antisocijalnog pojedinca sa time da poraz nije uvek izdaja, već u krugu prijatelja, poraz je samo adekvatna opomena i usmerenje ka boljem. Drugi teži zadatak je objasniti mu da je sve ove godine trošio vreme na pogrešan pristup… Jer svako sa gramom sociološkog obrazovanja će uvideti da su igre nadmoći oduvek bile fikcija koju je moderni čovek slavio: a šta je poenta u sakupljanju moći ako ne treba nikada da je iskažeš u punom svetlu?

Da bi se indirektno došlo do afirmisanja gorespomenute alternativne vrednosti potrebno je ukazati na autonomnu strukturu unutrašnjih stavova koje bi bilo pametno… Reći ćemo – reprogramirati. Antisocijalni pojedinac je u jednom momentu svog života zaključio da mu ne vredi ići fer putevima (iako je tada vrlo verovatno posmatrao svet iz naivne pozicije i delao je iz iste). Zatim je doneo odluku da ga više nikada niko neće prevariti tako i da će uvek naći načina da sve konce drži u rukama. Sa ovim bi trebalo postati očigledno da posle upoznavanja, možemo lagano početi tretirati ranjivu poziciju u kojoj se ova osoba nalazila pre te sudbinske odluke. Ova adekvatna postavka naspram nekadašnjeg unutrašnjeg samogovora izgleda otprilike ovako:

Umesto Budi dobar! i Ne budi problematičan!
implementirati Ok je da budeš ono što jesi.

Umesto Ostaćeš sam ako ne budeš dobar! i Niko ne voli bučnost i nemir!
implementirati Ti vrediš takav kakav jesi.

Umesto Nemoj da me (ili da se) sramotiš/ blamiraš! Radi šta ti kažem!
implementirati Sviđaš mi se takav kakav jesi.

Ovo je jedan primer autoritativnih poruka koje su dovele do toga da se počne razmišljati da Sa jednima moraš lepo, a sa drugima ružno; Iliti da dođe do zaključka da Sve mora biti pod mojom kontrolom! Možemo reći da su ovi primeri česti u postpatrijarhalnoj strukturi, stoga neki ih prihvate bez preispitivanja, neki se pobune, a neki se zauvek zatvore i isključe se iz dešavanja stvarnog sveta primenjujući navedeni paranoidni misaoni tok na svet društvenih mreža a da se pritom nikada i ne odvoje od sigurnosti svog doma.

Dve skrivene indirektne poruke su ovde ispisane u unutrašnjosti. One glase Nemoj da budeš svoj! i Nemoj da postojiš! Zbog njih antisocijalni pojedinac ulazi u konstantni grč napetosti da mir ne postoji dok svaka pretnja ne bude svedena na minimum… Svaki sumnjiv potez okoline ukazuje da će ta osoba kad tad postati loša i da će kad tad praviti probleme, stoga ako nije u okviru kontrole sada, čim osoba koja predstavlja pretnju spusti gard – preduzimaju se sve moguće mere da se ta kontrola ponovo uspostavi. U krajnjem smislu, ako pogledamo najuspešniju verziju ovog šarmantnog antisocijalnog vladara – on se nikada nije osećao sigurnim da izrazi svoje slabosti i opusti se u društvu gde se autentičnost poštuje i gde je takvo odobravanje uzajamno. On je odlučno i teatralno rekao: Ako raj ne postoji, onda ću vladati u paklu. Trebao je reći, kao što Frojd davno nekada započeo svoju knjigu: Ako ne mogu da pomerim raj, pomeriću (Aheron) reke pakla… ali u psihološkom smislu, tamo gde antisocijalna individua zapravo nikada nije preuzela odgovornost nad sopstvenim emocijama – tamo gde nije dovoljno istražila sopstvene težnje. Živela je zbunjena i izgubljena u hladnoći svojih apsoluta. Razmišljala je i vagala je u apsolutima. Do skora joj je bila bliska hladnoća a sada otkriva prijatnost u činjenici da bi je možda neki voleli i onakvu kakva ona zapravo jeste. Da li posle svega ona polako prestaje da biva zbunjena i postaje uzbuđena što živi? Da li može odlučno i hrabro da kaže Biću ono što jesam i pronaći ću ljude koji će to ceniti i voleti me! kao što je nekada davno rekla onu čuvenu Ako raj ne postoji, onda ću vladati u paklu!

Konačno, da li ta naša uspešna verzija svemoćnog, hladnog i šarmantnog gospodara lutaka to uopšte želi da kaže i odrekne se moći i kontrole?

A šta je sa neuspešnima? Sa onima koji lutaju po limbu neostvarenosti, zarobljeni između nepriznate tuge i potisnutog besa? Ko će svima njima objasniti da je bezbedno negde biti blizak i osećati?

U svim ovim grandioznim uverenjima nigde nema spomena o nežnijem pristupu i o ljubavi. Zašto? Kakve veze postoje između Ljubavi i Antisocijalnog karaktera? Pa ako Antisocijalni karakter prođe uspešno kroz sve navedeno, tek onda ima šansu da voli i neguje. Pre toga, on je samo moderna karakterizacija progonitelja. On uslovljava, zapoveda, omalovažava i diriguje. Njegov put je programiran konstantnim grčom dokazivanja kroz dizanje te mitološke prašine moći. Doći do adekvatne “upotrebe” ljubavi i nege bi značilo reprogramirati baš svaki korak u navedenim odnosima. Mapa koja je predstavljena za takav čin i akciju je emotivno bolno iskustvo. Ako prihvati odgovornost za uticaj svojih stavova moraće da ih se odrekne i moraće da preuzme odgovornost za sopstveni život. Moraće da počne da funkcioniše u svetu za koji je mislio da ne vredi. Tu leži njegov nedostatak hrabrosti. Možda je imao smelosti da gleda u bezdan, ali nije znao kako da se vrati iz njega i kako da ponovo voli. Pogrešio je pri odabiru puta, a verovatno je oduvek arogantno smatrao da ako je to tada bio jedini izlaz za njega, drugi putevi će uvek ostati nebitni…

Ako se jednom od najsloženijih karaktera može ukazati na mapu njegovih nesvesnih odabira i tim putem mu osvetliti puteve lične podsvesti, onda možemo samo zamisliti kakav potencijal leži u reprogramiranju ostatka. Specifičnost navedene problematike se sastoji baš u tome da najmanje tri tipa ličnosti se sadrže u ovako složenoj adaptaciji i iščitavanjem ovog teksta svaki od ta tri mogu osvetlili svoje puteve.

U postmodernom vremenu kada čovek pomalo izgubljeno ponavlja smisao prošlog doba, osvetljavanje puteva ličnosti je jedna od retkih veština koje još uvek poseduju iskru smisla – emocionalno opismenjavanje je tu da se milimetarski napreduje… Pogotovo je kod Antisocijalnih to slučaj, kod onih koji sa žestinom unižavaju, vežbe milimetarskog pomaka i kroćenje te iste žestine su sve što im sada preostaje… A što se tiče ostatka postmodernog sveta koji sada konačno može da osudi onog koji je osuđivao njih, ne zaboravite, ova psihička zver poseduje možda zlatni presek pogrešne ostvarenosti, ali ta ostvarenost ipak predstavlja vrstu izoštrenosti ega koju će retki dostići, a još ređi će je odbaciti zarad novog i nesigurnog puta individualnog napretka. Ove ličnosti su se nekada borile da dostignu visine višestrukih pozicija, ako su ostvareni, oni su – psihološki pauci, vukovi, čak i mitološke izveštačenosti znanja i reptilskog instinkta, upotpunjene ale, aždaje i zmajevi. Naučeni su da obitavaju u konstantnom oprezu iznad nakupljenog ličnog blaga znanja. Neki od njih će i odabrati konačno ulogu čoveka, ali kada ih pogledate u oči i okrivite ih za grešnost, ne budite sigurni da iza tih očiju ne stoji manipulativna zver koja čita svaki vaš nesiguran pokret. Dok se taj novonastali čovek izvinjava, on se ponekad i pita: vredi li tišina mog karaktera ljubavi i pažnje onih koji ne čuju smeh ukroćene zveri?

Nemojte mu odmagati. Pomozite mu da shvati da vredi.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija