Saplitanje o nežnost

Kad san postane težak, a duša laka i beži, tišina je moćan saputnik. Misli odlaze na ekskurzije sa kojih se ne vraćaju. Tad ponestane praštanja i obzira prema izgubljenom. Ispraviš nabore, i ustaneš. Sretneš se.

Praznična

Ovih dana se ogledamo u izlozima.

Čudo jedno kako smo se prolepšali!

Nakupovali smo se alibija

za prazne priče i potrošena prijateljstva.

Ko nije imao para

možda je imao sreće da sa polovnih laži

skine paučinu,

i pameti

da ih ne pokloni onima koji su mu ih sasuli u lice.

Ulice su pune ljudi.
Prodavnice su pune želja.
Sandučići oglasa i računa

Inboxi čestitki.

A bliskost se zagubila

kao para u česnici.

Intarzija

Da su mi ožiljci Fride Kalo

i nemiri Lempicke

da me posipaju pasuljem

i ispraćaju ruzmarinom

da brojim bisere

a da svinje gledaju

da bivam trešnjin cvet

i krvarim u perju

da sam Spartanka

ili proročica

da se u kiši kupam

i gojim od ljubavi

da sam jednima zmija

a drugima zavet

da poletim

da se odmotam

da vičem

da me čuju

da mi je svejedno

Klatno

Zanemarujem kikotanje.

Guram.

Sanjam metle i poneku zvezdu

i trpim.

Bulke u stomaku.

Petkom igram šah s đavolom
i gubim.

Nedeljom s Bogom ručam

i jasno mi je.

Smejem se kao lubenica,

grlo mi dlakavo,

govor perutav.

Kupam se, kupam,

a otok ne prestaje.

Volim.

Blago noći kad je noću budna.

Kijam, iskijavam.

Zelenim, a starim.

Ne uklapam se.

Sama

ko prazna domina.

Jutro

Ni rep, ni jezik, a šiba.

Ni koža, ni krljušt, a svrbi.

Sećam se sklerotično belog,

crnog u krpicama,

izbledelog veša.

Moj svet je zelen od jeke,

od duše neuspavane.

Kapljem još kroz oluke.

Slušaš?

Razumeš ovaj vrisak uhlebljen?

Staklo među zubima.

Patuljci pojma nemaju.

Napolju hladno.

Unutra – tri stepena slobode

Alergen

Hamletu oprostih sudbinu.

Dezdemoni naivnost.

Sve u svemu,

dok se dobacujemo strahovima,

oslobađajućim presudama

i nedokazanom krivicom,

jedna žena prostire veš

beo odavde do Zakintosa.

Trag požude lastavičjeg krila.

Jedan potez i sve se briše.

Nestaje u vlaknima razočarenja,

peni u posudama dosade,

štedeći vreme programirano na sreću.

Završna centrifuga.

Jebote,

a što onda još plačem?

Limb

Teorija gubitka

počinje poluprečnikom samoće.

Melanholija spoznaje

nemirom krivice što tražim.

Pokatkad

upletena u ružičaste rukave

kupujem obroke nade

od poraženih.

Sve staje u šoljicu kafe,

u ogledalo.

Ponekad

skrećem pogled,

pustim osmeh da se ljulja.

Noć dokona.

Svet drhti od poricanja.

*******

Nekad sam bojila stopala

i ostavljala ih zametnute u igri

Nekad sam se smejala

jednostavno i tako spontano

kao pšenica ispod vetra

Nekad sam bila nesebična

i puštala da se pogled koji odluta morem

više ne vrati

Nekad

Sad učim da se setim

Krug

I desilo se

zarazno lutanje

Putanje u kojima se otkidaju

zabranjene priče kojima se plaše

odrasli koji ne prestaju da

budu deca koja sanjaju

da su zvezde koje

ispisuju svoj mir koji su

izgubile zauvek

********

Noć je pala na kolena

Zvuk se, slobodan kao vetar u grivi,

sapleo o nežnost

Prsti su, zajedno s brojanicom,

uštinuli i vreme zaključano u bokovima

Dve su smrti izdahnule od života

I tad, polako, neizgovoreno,

između nas se rasplela izvesnost.

*******

Šta znači čaša vina u krevetu
Uz Koena i Kejva
Kiša na obrazima, vratu
I niže
Šta znači zaboravljen pepeo
I ostavljen miris
Otkazan poziv
Odložena sreća?
Šta jede čežnja? Gde spavaju snovi?
Kome to njišti bedro
I pupak gladan laje?
Kako čitaju slepi prsti?
Čime se vreme briše?
Kako se zove duša ako nikad
Neće doći?

Ovo je jutro od plastike
Poznata pesma na radiju
Gajbe na ulazima
I točkovi što idu dalje