Izuzetak od stvaralaštva Dostojevskog u pogledu centralne teme obojene ideološkim, pa fokusiranjem na kolektivitet, grupu ljudi, destruktivno i zaverenički usmerenu, roman Zli dusi ima neobičan siže, podeljen u tri dela, gde u prvom samo daje naznake mogućeg razvijanja priče. Usporenošću radnje čitalac dobija utisak bezbojnosti teksta, što je zapravo suspenz ka daljim burnim događajima, ispunjenim jedan za drugim u kratkom vremenskom periodu. Ta zgusnuta sukcesivnost tragičnih situacija stvara poseban efekat zgroženosti, verovatno piščevih katarzičnih očekivanja prema čitalačkoj publici i kreira eho starogrčke tragedije, najviše u obesti samih likova i nemezi prema njihovim zlosrećnim sudbinama. Statički motivi su u funkciji postizanja ovakvog cilja.

Roman je pisan u formi hronike vezane za provincijsko mesto, u početku nepoznatog autora, kasnije se otkriva identitet: Antonije Lavrentijevič. Pisac, teatrološki rečeno, razbija četvrti zid, obraća se čitaocima, što Dostojevski radi i u drugim delima, a ovde time pravi distancu naratora sa ostalim likovima priče, iako je pripovedač neposredni učesnik nekih događaja. U prvom delu, naročito, provejava gogoljevska ironija, upotrebljena za opis Stepana Verhovenskog, intelektualca i učitelja, koji živi u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva, oslikanoj u njegovoj često nespretnoj pojavi, visokoparnom govoru, sa puno francuskih izraza i rečenica, zavisnog od dobrotvorke Varvare Petrovne Stavrogine. Neprilagodljiv, nesnalažljiv, lenj, najviše liči na tipskog junaka suvišnog čoveka, popularnog u ruskoj književnosti devetnaestog veka. Izdašnost likova iskazana je na više nivoa, ne samo brojem, već složenošću karaktera, ideja reflektovanih kroz njih, čak u onima na prvi pogled nezanimljivim, pa i u njihovim imenima: naturalistička pojava odbeglog zatvorenika Fećke, jurodivstvo Marije Lebjatkine, nihilizam Kirilova, harizmatičnost Stavrogina, rastrzanog između dobra i zla, opsenarstvo spiritus movens-a zavereničke organizacije Petra Verhovenskog… Oni zajedno predstavljaju hronotopski isprepletene različite živote i presek ruskog društva devetnaestog veka. Protagonista u pravom smislu ne postoji, mada je tom svojstvu najbliži Stavrogin.

Naslov romana je preuzet iz istoimene Puškinove pesme, a biblijska intertekstualnost postoji sa Jevanđeljem po Luki i pričom o Isusovom egzorcizmu, prelaskom demona iz čoveka u krdo svinja koje se zatim udavilo u jezeru pod uticajem tih sila. Dostojevski podstaknut stvarnim događajima razmatra moguće političke posledice revolucije u okvirima provincijskog mesta. Nečajev, revolucionar, uzor za pisanje ove knjige, ubija svog saradnika, jer je sumnjao u postojanje centralnog komiteta svetske revolucije, a u svom Katihizisu navodi neka pravila, a možda je najindikativnije:

Revolucionar je osuđen čovek. On nema ni svoje interese, ni poslove, ni osećanja, ni privrženosti, ni imovinu, pa čak ni ime. Sve u njemu je prožeto jedinim, isključivim interesom, jednom mišlju, jednom strašću — revolucijom.

Ovo svođenje ljudi isključivo na zoon politikon, jeste degradacija drugih entiteta unutrašnjeg čovekovog bića radi ideološke artikulacije i stvaranje odanog partijskog vojnika, duhovnog robota – činjenica ključna za nastanak knjige i kritiku ideja problematičnih za društvo u celosti. Opsežna objašnjenja ovih fenomena dao je Alber Kami u svom delu Pobunjeni čovek, u kome razmatra Nečajeva, kao beskompromisnog revolucionara, koji ne preza ni od čega, pa ni ugrožavanja svoje dobrobiti i života, mučenja sopstvenog naroda, do kraja služi ciljevima revolucije i preteča je ideološki sličnih grupa iz 1905., naravno i revolucionara iz 1917. godine. Makijavelizam je modus operandi ovakvih fanatika, mada sam Kami pravi razliku između revolucionara i pobunjenika, gde ovaj drugi poštuje život i dostojanstvo u određenoj meri, postavljajući sebi nekakve granice u delovanju. U samom romanu ovo se najbolje vidi u poglavlju Carević Ivan, kad Petar Verhovenski priznaje Stavroginu da nije socijalista, već obmanjivač. Tu prestaje suspenz, otkrivaju se prave namere, neuspelo pokušava da ga ubedi da im se pridruži u terorističkim akcijama izvršenim nedugo zatim. Ispod fasade političkog programa utopije prikrivena je distopijska budućnost.

Motiv deteta se pojavljuje u cenzurisanom poglavlju Kod Tihonova, poznatom i pod nazivom Ispovest Stavrogina, zabranjenom zbog Stavroginove obljube dvanaestogodišnje devojčice Matrjoške, a pre toga, njegovog sadističkog uživanja dok je majka nemilosrdno udara.  Motivacija vezana za decu, nije retka u delima Dostojevskog, najviše u vidu njihovog mučeništva pod okrutnim okolnostima ili bolestima, što utiče na katarzu okoline, mada u Zlim dusima pročišćenja nema, Matrjoška ubija sebe zbog obljube, a samim tim Stavroginu je put popločan prema tragičnom, istovrsnom kraju, ne mogavši da podnese grižu savesti.

Krucijalna figura za čitav splet događaja jeste Stepan Verhovenski, učitelj mladih iz buntovnog kružoka, shvatajući svoje i greške drugih starijih osoba iz okruženja, koje su morale drugačije, manje naivnije se postaviti prema datim okolnostima, rezigniran, napušta gradić, jer Beži da traži Rusiju. Ta citirana izjava je svojevrsni kontrapunkt Gogoljevom pitanju Kuda letiš Rusijo sa kraja Mrtvih duša, uporedni kontrast epoha, a Stepan ubrzo shvata da je našao svoju zemlju u ličnosti kapetana Mavrikija Nikolajeviča, paradigme krotkosti i trpeljivosti. Sveukupan uvid je zadocnio, a žrtva, iskupljenje sopstvenim životom, preskupa i  čini se, neminovna.

Istorijske okolnosti ukidanja kreposnog prava, dopiranja novih ideja sa Zapada, utiču na nastanak posebnog ambijenta socijalnih lomova, gde mnogi ne mogu da nađu sopstveno mesto u takvom disfunkcionalnom društvu i plodno su tle za različite vrste manipulacija. Vreme tranzicije opisano je na brutalan način, na raskršću, gde jedan svet ne može više da postoji, a za drugi još nije kucnuo čas.

Duboka psihološka pronicljivost Dostojevskog dobija na zamahu zbog same političke situacije i trenutka u kom se ispoljavaju obmane sa teškim posledicama, zajedno sa najgorim aspektima ličnosti, koji će u budućnosti, kako je predvideo pisac, ispuniti u potpunosti svoj destruktivni potencijal.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

–Zli dusi, F. M. Dostojevski, prevod: Kosara Cvetković

–Mrtve duše, Nikolaj V. Gogolj, prevod: Milovan i Stanka Đ. Glišić

–Pobunjeni čovek, Alber Kami, prevod: Slobodan Damnjanović

  Fjodor Dostojevski, Književnost, Ruska književnost, Spasa Vidljinović, Zli dusi

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.