Бeргман – Религиозни атеизам и смрт

Бергман је, како у својим филмовима и тако у својим литерарним делима и драмама изражавао сумњу у постојање Бога, што му је донело епитет »протестантског атеисте«. Бергману није спорно да ли се може веровати у нешто свето, сем ако то није Бог и тиме не доводи у питање своју религиозност. Бергманов религиозни Вјерују се огледа у наизглед неспојивом, речју, у Божјој одсутности и људској светости.

У филму »Као у огледалу«, на пример, отац и син разговарају о Богу. Син објашњава немогућност вере у Бога, између осталог и зато што се његовој психички оболелој сестри Бог привидео у облику отровног паука. Тако он закључује да и ако постоји Бог, онда је то само изнуђена илузија неке болесне особе, те да ни у том случају, Бог није добар. Отац му, као свештеник који проповеда, одговара како је свака врста љубави – доказ да Бог постоји, зато и није важно да ли Бог ћути или говори.

Бергман уводи у своју аутобиографију и један цитат из дневника своје мајке: »Молим се Богу без очекивања утехе. У животу треба чинити најбоље што је могуће«, али је ове речи Карин Бергман, њен син Ингмар Бергман, оставио без наводника, свесно се поистоветивши на тај начин са својом мајком и њеним начином комуникације са Богом и њеним животним ставом.

»Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом«,

написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. Женско тело тангира границу између живота и смрти. Стално враћање на тему о Божјем ћутању је оно што омогућује Бергману да »кондензује« људско искуство.

Бергман се нарочито приближио Богу после смрти своје жене Ингрид фон Росен.

»Сада када ти све више окрећеш леђа свему живом. Сада када се ти све више удаљаваш са својом интуицијом, твојим чуђењем и можда са твојим очекивењем, ја сам одлучио да »дам крила« мислима да ћу поново срести Ингрид«,

написао је Бергман. Teлевизијски филм »Сарабанд« из 2003. године посвећен је овој последњој Бергмановој супрузи. У том филму син главног јунака кога игра Ерланд Јозефсон, оплакује своју мртву супругу, преносећи нам Бергманове мисли и осећања о смрти.

»Сада када сам се окренуо ка Смрти, одједном се подразумева и то да се окренем онимa који су већ мртви. Живео сам довољно дуго без да мислим на последице. Моје вечерње молитве, или вечерње медитације, у главном се састоје од дугачког низа именима од који су многа, они мртви«,

написао је Ингмар Бергман. Ово неодољиво подсећа на филм »Фани и Александер«, када деца у својој молитви пре спавања, весело и на брзину помињу имена оца, мајке, ујака и ујни, желећи им добро здравље и Божју милост, да би у мраку наставили даље са дечијим играма, све док их не савлада сан. Сада знамо да је »демонски режисер« ипак у своју дубоку старост понео радост искрене молитве и веру у загробни живот кроз љубав према ближњима.

»Он је имао урођени таленат за причу, који је у изузетном финишу и експресивном узбуђењу могао у исто време да ослика сам живот, од породичних вечера, све до тоталног ужаса од вечности«, записао је Ларс Ринг о Ингмару Бергману.

»Многи Бергманови филмови су пуни мешавине фолклорних митова, љубавних напитака Шекспиријанске заиграности у природи и асоцијација на позориште 19. века и модерне ироније, па и се ови елементи уклапају као зупчаници у том сатном механизму«, пише Микаел Тим. »У том смислу, митопоетски модел света је представа након артикулације природа-ритуал-мит-природа и може се рећи да се митопоетска категорија супроставља научном објашњењу тиме што га не потире већ га игнорише преузимајући за себе ексклузивитет стварања. То је рад који сређује хаос и претвара га у космос, у свеобухватну, микро-макрокосмичку и свеобухватну сферу у којој владају одређена правила«, указује Миомир Петровић.

Бог кога Бергман призива кроз своје јунаке је равнодушан и одсутан. Али за Бергмана лично, Бог је присутан као негативан отисак, као наличје присутности, као мит и прича.

»Мит је… мање-више брижљиво изабрано рухо за апстрактну мисао. Сликовитост је неодвојива од мисли. Она представља облик у којем је доживљај постао свестан… За Леви-Строса, митска мисао није само роб догађаја и искуства која неуморно распоређује и преуређује да би открила неки смисао, она је и ослободитељка, јер устаје против одсуства смисла. Леви-Строс је у праву када, на крају свог истраживања, закључује да у миту, као и у лингвистици, формалнa анализа изазива непоседно питање: смисао., пише Миомир Петровић.

Ингмар Бергман, кроз лик Витеза, у филму »Седми печат« поставља питање смисла живота. Витез, који је тај смисао тражио годинама, такорећи на погрешним местима и ситуацијама, као што су, на пример рат или религија, на крају ипак нашао смисао у чуду детета и у породици. Седећи на цветној ливади он каже Мији:

»Религија је мука. Да ли сте то знали? То је као да волите неког ко је тамо негде у тами али се никада не појави, без обзира како га гласно звали. Како безначајно и нереално ми то изгледа, сада, када седим овде са тобом и са твојим мужем. Како ми је то сада постало неважно.«

Ларс Ринг у чланку у новинама »Свенска дагбладет« поводом смрти Ингмара Бергмана, истиче сличност измећу улоге свештеника и улоге редитеља у односу на литерарни текст. Бергман је наиме, имао могућност да од раног детињства, кроз професију свог оца, изблиза посматра како проповед, заснована на одређеном тексту из Библије, прераста у ауторски текст свештеника скројен према потреби, у вези саме теме проповеди и свештеникоме намере.

»Уметници се служе митом због редефинисања света који их окружује и еманације једног потпуно различитог света. Пре свега, уметник је у оквиру поменутог модела врач, џу-џу, шаман, онај који руководи ритуалом и спроводи, актуелизује основне нивое ритуала. Циљ ритуала је, у митопоетском смислу, стварање света, односно његова преформулација и стога је, често, у уметничким делима која у себи садрже митску матрицу видан покушај снажнијег стваралачког деловања него што се очекује, јер је циљу метника превазишао миметичке услове«, пише Миомир Петровић.

У филму »Седми печат« Бергман је заправо и сам постао par excellence филозоф религије у филмској уметности.

»И када је Јагње отворило седми печат, настала је тишина на небу, која је трајала око пола сата. И седам анђела, који су држали седам труба припремили су се да засвирају у њих.«

У Библији, Исус Христ је јагње које ломи седам печата да би на крају срео ђавола и победио га. Код сваког печата ђаво пушта по једну несрећу на земљу. Иза четвртог печата крије се Смрт која шаље кугу. Бергман се том темом управо користио у филму »Седми печат« када Витез у пределу где је завладала куга, сусреће Смрт. Преносимо део сценарија из тог филма:

СМРТ:

– Сада видим нешто интересантно.

ВИТЕЗ:

– Шта видиш?

СМРТ:

– Добићеш мат у следећем потезу.

ВИТЕЗ:
– Истина је.

СМРТ:
– Да ли ти је одлагање донело радост?

ВИТЕЗ:
– Да, донело је.

СМРТ:
– Драго ми је. Сад те остављам. Када се следећи пут сретнемо, твоје време и време твојих сапутника је истекло.

ВИТЕЗ:
– Значи, ти ништа не знаш?

СМРТ:
– Ја не носим никакве тајне.

ВИТЕЗ:
Значи, ти ништа не знаш.

СМРТ:
– Тачно је.

Витез хоће да одговори, али је смрт већ нестала.

Стриндберг је такође изазивао Смрт у својој књизи »Инферно«:

»Да бих истражио линију раздвајања између живота и смрти наслањам се на кревет, отварам флашицу са цијанидом и пуштам да се отровни мирис шири. Смрт са косом се приближава, полако и добро је расположена, али у последњем тренутку увек неко дође и увек се нешто деси; гласник са неком поруком или пчела која је улетела кроз прозор. Силе ми одузимају моју једину радост и ја се покоравам њиховој вољи«.

У једном од својих ретких јавних наступа, у јулу 2005. године, на фестивалу »Бергманова недеља« који се одржава на на острву Фаро, овај витални осамдесетогодишњак је наједном почео да дискутује са бискупом из града Висби, Ленартом Коскиненеом, који је био позван да говори о религиозној тематици у филму »Као у огледалу«.

»Бискупе Коскинен« повикао је Бергман са свог места у публици, »да ти ли верујеш у Бога?« Коскинен је одговорио да он свакако верује у Бога, а Бергману је постављено исто питање. Бергман је, између осталог одговорио да је потпуно убеђен да ће срести своју преминулу жену и да је »Христ један филозоф, који даје доказ да постоје дуги светови. Исто као и Бах.«

»Бергман се у Ибзеновој драмаи »Сабласт« концентрише на мајку, госпођу Алвинг. У уводној сцени она стоји сама на позорници, окренута према прозору, кроз који се види неколико зимских гранчица које формирају калиграфски знак, као симбол велике, необуздане туге. А завршна сцена, у којој она свом сину Освалду даје прекомерену дозу морфијума да би га омогућила да умре, лепа је до бола. Он је наг, као новорођенче, на поду. Она га поново рађа, али овога пута не за живот, него за смрт«, пише Ларс Ринг.

У филму »Сарабанд«, остарели Ерланд Јосефсон каже, такође остарелој Лив Улман, да се плаши смрти и да је тај страх већ постао већи од њега самог. Некадашни супруг и љубавник, сада уплашени старац, моли своју бившу жену која је у посети, да га прими у кревет и мајчински заштити од смрти. У Бергмановим филмовима се чини као да је сваки сусрет два човека, Пијета а свака жена Мадона – жена која губи мушкарца кога је родила, или кога је у животу заволела.

У њој се, пише Давид Аквилон, здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност, Бела светлост, која поништава живот.

др Aлександра Лутхандер

Извор: Locutio

Текстови о Ингмару Бергману на сајту Пулса