Дејвид Бентли Харт – Веровали или не[1]

Веома сам близу закључка да је цео пројекат “Новог атеизма” jeдан пролазан хир – а не културнa прекретница, како су следбеници овог покрета тежили да га представе, већ један од пролазних и необјашњивих маркетиншких трендова који неодољиво подсећа на обожавање амајлија, диско музике, телевизијских сапуница или пак Мостова округа Медисон. Ово није услед тога што сматрам за сходно да је скорашње “тржиште идеја” првенствено добро у раздвајању добрих од лоших аргумената. Међутим, последњи тренд у интелектуалном форсирању безбожности је толико интелектуално и морално тривијалан -да би се уопште могао класификовати као облик просветитељства, тако да популарна култура одувек уморна од разбибрига које нуди, пре или касније постаје oдбачена играчка.

Узмимо за пример скоро публиковану књигу 50 гласова неверовања: зашто смо атеисти (50 Voices of Disbelief: Why We Are Atheists). Потпунa вероватноћа би указала да ову збирку есеја од педесет прикладно интелигентних и острашћених атеиста, садржи барем једaн логички занимљив, дубоко информисани, морално дубок или концептуално прихватљив аргумент за неверовање у Бога. Засигурно је то и била моја идеја водиља када сам кренуо да читам ову књигу.  Наместо тога имамо један једноличан склоп приповедања и хвалисања услед чега сам стекао утисак као да сам напустио оргомни  банкет на коме ми је за вечеру биo сервиран само сломљени лед и водена пара.

Будимо искрени, плиткост се, у овом случају, равномерно не испоручује. Неки од аутора исказују одређену меру здраве опрезности у излагању њиховог светоназора што даје образац обрнуте пропорционаланости ауторитету који аутор подстиче. Због овог разлога филозофи који нису бољи од осталих сарадника у  рeзоновању у овој књизи, већ имају бољу припрему у давању привидних аргумената од којих понеки јесу заодевени у систематичном облику, напослетку се прикажу за најарогантнијим ауторима. Николај Еверит и Стивен Лоу, рецимо, рециклирају стари (и непоправљиво импресионистички) аргумент по коме је Божија свемоћ у несагласју са његовом добротом. Мајкл Тули не воли Исусову слику коју налазимо у јеванђељу, барем у оној мери колико је oн читао јеванђеље. Кристин Овервал указује да њене молитве које је рецитовала док је била дете нису биле услишене из чега изводи да нема Бога! Е.К.Грејлинг понавља његове омиљене незграпне карикатуре о религији. Лаура Пурди хистерични страх од религијске деснице погрешно сматра за рационални аргумент. Грајам Опи напросто прибавља сажетак његовог личног исповедања атеизма, за које можемо претпоставити да су убедљиви пошто су параграфи нумерисани. Џ.Џ.С. Смарт сматра да су чуда научно немогућа (забога да ли је неко уопште видео да су се догодила)! И тако редом. Адел Мерсијер можда је најближа најинтересантнијем аргументу- верници заиста не верују ономе што мисле да верују, али убрзо доживљава колапс услед тежине њених  неоснованих претпоставки.

Искази научника су исто тако бенигни. Међу њима, Виктор Стенгер је безобзирно самоуверен али његова неспособност да изведе физичко разликовање између нечега и ничега (у смислу “не нешто као такво”) од логичког разликовања између егзистенције и неегзистенције, чини његов аргумент несувислим. Аутори из других академских области или популарних области интересовања не нуде ништа боље. Величанствени Ренди, будући мађионичар, зна да има много лаковерности. Историчар науке Михаел Шермер, пак, указује на постојање многих различитих и чак контрадикторних система веровања. Новинар Ема Том је као девојчица имала психотичног учитеља Библије. И тако даље као што би се рекло. Цео пројекат долази до апсурда када писац научне фантастике Шон Вилијамс објашњава да је великим делом научио да одбаци супернатурализам због тога што је одрастао гледајући серију Доктор Ху.

И тако дуж целе ове књиге имамо сличне аргументације. На крају књиге се не додаје апсолутно ништа ново – као што, искрено, чини све књиге овог новог жанра-због чега бих одредио ово за депримирајућим. Зарад једне ствари, чини се очигледним да је одређена испразност литературе Новог атеизма напросто рефлексија општег религиозног дискурса овог доба, било да је у питању верујућег или неверујућег карактера. Делом је то услед тога што модерни медији форсирају једино фрагментарнe,емотивне дебате и слогане, али је ово и због тога што нам је постепена секуларизација друштва која траје вековима оставила заједничку граматику у којој није више адекватно испољавати прохтевe који рефлектују веру или неверовање.   

Принципијални извор моје меланхолије, пак, се састоји у мом чврстом уверењу да данашњим најбучнијим неверницима недостаје храбрости, моралне интелигенције и промишљености њихових претходника у неверовању. Оно што je од кључне важности у њиховом одређењу није то да су скептици или атеисти; пре би се рекло да нису скептици и да њихов атеизам није нешто до чега су дошли интелектуалним напором већ плод неотесане ароганције која је од помоћи да неко помисли да је велики стратег управо због тога што су његови тенкови преплавили град ненаоружаних становника или пак велики љубавник због тога што је успео да обезбеди себи приступ куплерају. Докле год је неко у могућности да унапред покори нешто, имајући притом слаби отпор, увек може себе поистоветити са Наполеоном или Казановом (или боље рећи код првога без Ватерлоа а у другом без aплауза ).    

Међутим како се нека душа може обрадовати  победама таквог вида? Заправо колико дуго можемо траћити наше време са пуком баналношћу Новог атеизма – са нечим што представља дечије манихејско виђење историје, њиховим недостатком за било каквим трагичним смислом, њиховом индеферентношћу за културну контигенцију моралних „истина“, њиховом разузданом нерадозналошћу, њиховим нејасним брбљањем о “религији” у глобалу и њиховим апсурдним оптимизмом у погледу будућности коју очекују?

Искрено нисам овде напросто негативно настројен. Само морам констатовати да потпуна недоследност савременог атеизма јесте друштвена и духовна катастрофа. Нешто сјајно и незаменљиво је морало напустити нашу културу – велики морални и интелектуални капацитет који је некада инспирисао херојске експресије веровања и неверовања. Скептицизам и атеизам су, барем у највишим манифестацијама, племените, драгоцене па чак и неопходне традиције, па чак и најватренији верници ће указати да су настале као последица дубоког моралног аларма због зла и патње, корупције религијских институција, психолошког тероризма, неправда која су покренуте или потстрекане од религијских доктрина, због неплодног догматизма и бесмисленог фидеизма, и светске моћи која је заогрнута у име оностраних добара. У најбољој врсти неверја налазимо нешто налик моралним величина пророка, дубоку и изванредну мрскост оних насилних идолопоклонстава која су поробљавале умове и оправдавале најгоре злочине.

Међутим истински скептик јесте такође неко ко разуме да приступ критичкe сумње је нешто потпуно другачије од глатког напуштања једне визије апсолутне истине за другу-рецимо хришћанина фундаменталисту за фундаменталистички материјализам или нешто нејасно и нетачно названо „хуманизам“. Хјум, например, никада није један догматизам заменио за други и једну лаку извесност за другу. Он је разумео колико су радикалне импликације скептицизма које је он заговарао и колико je oн допринео не само за темеље пресагледавања вере већ и саме рационалности.

Искрени атеиста је неко кога је брига натерала да разуме и сагледа, у најсофистициранијим облицима, веровање које он или она одбацује и да разуме последице те одлуке. Међу представницима покрета Новим атеизам нема никога за кога би се то могло рећи, и покрет као такав није избацио ниједну књигу или есеј који је нешто више од безобзирног доктринарног и језиве незналачке клевете.

Уколико би сматрали да је ово прилично оштра оцена, једино што могу рећи је да сам је извео на искрен начин.  Приликом писања књиге која је публикована прошле године[2], пожртвовано сам се  посветио не само бестселерима Новог атеизма већ и сагледавању других текстова, које сам верујем, урадио без предрасуда. Без обзира са којом пажљивошћу сам их ишчитавао и колики херкулијански напор сам уложио да бих пронашао неке симпатије, нисам напросто могао наћи интелектуалне озбиљне аргументе у њиховим делима због чега сам на крају закључио да њихови аутори нису били заокупљени да направе било који.

Потом сам извео оно што сматрам за истински oбим и амбицију пројекта Нови атеизам. Дошао сам до тога да је цело достигнуће њихових припадника, када се удубимо великим делом у бомбастичност њихових исказа -сведена једино на прегршт аргумената од којих се већина своди на просту категорију грешака или пак на врсту историјских поједностављивања која су или у огромној мери погрешне или делом истините.  Тако да аргументи овакве врсте лако бивају одбачени, уколико je неко упоран да укаже на нешто очигледно са довољном истрајношћу.

Једини циљеви зарад којих нови атеисти желе да ангажују било какав озбиљан интелектуални ангажман су они помоћу којих покушавају да демонстрирају да су сви традиционални метафизички аргументи за реалност Бога урушени. Ово барем по њима мора бити њихова најмоћнија линија критике и без сумње је требала бити да је било ко од припадника овог покрета био у стању да демонстрира добро познавање ових традиционалних метафизичких аргумената као и способност да их оспори. Оно што је зачуђујуће у свему овоме јесте да чак и филозофи по вокацији који припадају овоме покрету нису били у могућности ово да ураде. И ово је умногоме резултат нехата као и филозофске неспособности. Безобзирност са којом нпр. Данијел Денет тежи да приступи таквој проблематици је толико траљава да је на ивици примитивизма. Oн једва да се и потруди да “теистичке” аргументе схвати, да би неколико контрааргумената које он пружа били управо они који се могу лако дискредитовати.

Као норму о Богу по новим атеистима јесте онај по коме је Бог иманентан и моћно биће међу другим бићима, који служи као први узрок свих других бића једино због тога што је изнад свих и већи него сви остали узроци. У овоме нови атеисти исповедају облик Бога којег су заговарали деисти у седамнаестом и осамнаестом веку. Докинс стога чак цитира са похвалом отрцани и тривијални атеистички аргумент по коме су свезнање и свемоћ неспојиви са Богом који непогрешиво види будућност, a немоћан је да је промени – као што то сматрају хришћани, Јевреји, муслимани, хиндуси, сики који просто разумеју Бога као једно земаљско биће бескрајног трајања који познаје ствари на начин на који ми познајемо, као спољашње објекте разумевања, до кога можемо доћи посредством категорија времена и простора.

Услед тога омиљени аргумент нових атеиста испоставља се да је само верзија старог аргумента бесконачне регресије: уколико покушавате да објасните постојање универзума посредством тврдње да га је Бог створио, ништа нисте доказали пошто морате да покажете одакле Бог долази и тако даље ad finitum -типа шта је старије кокошка или јаје… Ово је облик напада који је додуше доста стар. Џон Стјуарт Мил га је рецимо упознао од малих ногу од свог оца. Бертранд Расел је сматрао да је непотребно и треба престати једном за свагда обраћати пажњу на питање Бога. Денет сматра да је питање Бога нерешиво данас као што је Хјум то први назначио- премда као професионални oбожавалац Хјума, он је рецимо могао да сагледа у овоме да Хјум увелико напада Бога деизма, а не и Бога “традиционалне метафизике”. У стварности, тешко да може постојати слабији аргумент. Узмимо слабију аналогију,ово је попут тога да закључимо да је неадекватно рећи да је светлост узрок осветљења пошто смо у обавези да укажемо шта обасјава светлост и тако у недоглед.

Најпоштованије метафизичке тврдње о Богу нису напросто премештале приоритет са једне ствари (рекли бисмо шољице или универзума) ка другој ствари која је далеко већа и раније постоји (потпуно нематеријални, огромни џентлмен који претходи шољицама и универзуму). Ове тврдње започињу, од поштене елементарне опсервације да ништа није контингентно, сложено, коначно,временско, комплексно и променљиво а што се може урачунати за личну егзистенцију и чак да бесконачни број ових ствари не може бити извор или подлога тога бића већ да мора зависити од неког извора стварности који је изван ње саме. На тај начин апстраховањем универзалних услова случаја, заиста врло добро можемо (и засигурно морамо) закључити да су све ствари oдржане у бићу посредством апсолутне пуноће актуелности, чије је сама суштина биће као такво: а не “надмоћно” биће, не наредни објекат у оквиру или дуж космоса већ бесконачно дејство бића по себи, један вечни и трансцедентни извор целе егзистенције и знања у коме сва ограничена бића могу учествовати.  

Оно је нематеријално- каже неко ко у потпуности подржава овакво резоновање. Чак и најватренији пропонентни морају схватити да је ово скоро у потпуности негативна дедукција нешто налик на максими Шерлок Холмса по којој “када елиминишете немогуће, оно што остаје, како  год изгледало невероватно, мора бити истинито”. Oво засигурно не каже ништа о томе ко је и шта је Бог.

Међутим овакво резоновање засигурно да није извесно предмет приговора које долази од бесконачне регресије. Логички није неопходно за сваког да, приликом разматрања да контингентна реалност мора почивати на апсолутној реалности, из тога неминовно закључи на чему се апсолут заснива или на потврђивању партиципације коначних бића у бесконачном бићу да изведе шта то биће чини постојећим. Ово се односи и на остале аргументе, што је и Хјум знао. Једино потпуни промашај у схватању најосновнијих филозофских прописа за конверзацију може подстаћи оваквo непознатo логичко резоновање, преко којег је аргумент који долази од бесконачне регресије –традиционално и тачно сагледан као најмоћнији приговор противу материјализма- у овом смислу сагледан као непобитан аргумент противу веровања у Бога.

Међутим нешто горе од пуког неразумевања лежи у основи Докинсонове посебне ревизије аргумента који долази од бесконачне регресије- а ту верзију заступа са заносом некаквог просветитеља. Било које “бићe“, како он проматра, које је способно да прибави тоталну контролу над универзумом мора бити екстремно сложено биће, и пошто знамо да сложена бића морају eволуирати од простијих бића и пошто је веродостојност бића које је екстремно сложено посредством еволуције  занемарујуће мала, онда је засигурно извесно да Бог не постоји! Тачније ово је поуздани доказ. Међутим, наравно, у најмању руку се може назвати бесмисленим. Можемо са радошћу обзнанити да не постоји комплексно, свудаприсутно, свемоћно супербиће, које насељава универзум и које је подложно законима еволуције. Али ко је уопште нешто тако и предложио?

Многобројни покушаји су изведени, узгред буди речено, да сагледају на шта Докинсоново сагледавање божанске стварности указује, и у којој мери логички следи саму идеју трансцедентности и да му се објасни шта то значи говорити о Богу као трансцедентном испуњењу актуелности и у којој мери се разликује од тематике квантитативних степена сложене комплексности. Међутим сви ови докази указују да Докинс никада није разумео проблематику о којој је говорио, и то је његова несрећна навика да презриво одбаци као бесмислене концепте чија га значења тангирају. Уколико се удубимо у његов публиковани опус било би непромишљено закључити да је Докинс икада сазнао како разумом досегнути до простог силогизма.

Оно што одржава прави дух Новог атеизма, његову прикладну интелектуалну дубину су, свакако, списи Кристофера Хиченса. Он је засигурно невероватно арогантан од свих следбеника покрета Нови атеизам, али у исто време (не случајно) и забаван –због чега узимам то као доказ да је овде случај самозаваравања. Његово дело Бог није тако велики не показује ништа друго до забавну бурлеску без неких великих претензија логичког реда или научне озбиљности. Његови спорадични походи на филозофске аргументе указују да није само упловио у непознате воде већ да заправо није заинтересован ни за један од њих. Његове повремене опсервације на Хјума и Канта чини очигледним да или их није читао или само летимично. Он очигледно верује да Ниче, у својој објави о смрти Бога буквално сматра да се надмоћно биће које се назива Богом сусрело са својом пропасти. Наслов једног од поглавља Бог није толико велики- је: “Метафизички захтеви о религији су лажни” али нигде у овом поглављу Хиченс не каже какви су ови захтеви или мане.

По питању просте историјске и текстуалне чињенице, Хиченсонова књига је испуњена са многим грешкама да су многи престали да обраћају пажњу када су кренули да их пребрајају. Oвде ћемо навести неколико примера: говори о етосу Дитриха Бонхефера као “достојан дивљења али небулозни хуманизам” што је отприлике у истом рангу са исказом да је Ганди апостол немилосрдног освајања и отимачине  слабих нација. Он меша историје првог и четвртог крсташког рата. Потом понавља као чињеницу дискредитовани мит да су хришћани уништавали дела  Аристотела и Лукреција или систематски спаљивали књиге које су припадале паганској прошлости што је сасвим супротно од онога што се заправо догодило. Потом искази о традиционалном непријатељству “религије” (ма о чему да је овде реч) према медицини, упркос монашким коренима модерне болнице и медицинске неге од четвртог века па надаље. Такође код њега налазимо да су многобројни животи окончани у раним вековима Цркве зарад расправа у вези аутентичних јеванђеља (није било пострадалих због овог разлога). Потом указује да су Мајлс Ковердејл и Џон Виклиф спаљени на ломачи, премда су обојица умрли природном смрћу. Он зна да су последњих дванаест стихова каснији додатак 16 глави Марковог јеванђеља ради чега он умишља да се уствари то односи на цео извештај о васкрсењу. Онда нас информише да је Августин био наклоњен миту о Лутајућем Јеврејину премда је Августин умро осам векова пре него што је измишљен. И тако даље…

Напослетку, могло би се oво некако толерисати да је Хиченсова књига изложила некакав привидни рационални аргумент. Након свега овде имамо  велику дозу презира према историји религије чак и када  Хиченс скоро све наведене детаље потпуно погрешно наводи. Будимо искрени, не знамо који су Хиченсови мотиви за овако нешто. Није посве јасно ни шта он сматра да религија представља. Нпр. он осуђује девојачко обрезање са којим се слажемо- али опет какве то везе има са религијом? Клитородекотомија је раширена културна традиција у субсахарској Африци али не припада никаквоj вероисповести. Што је још чудно он огорчено наводи бекство младих индијанских невеста које су сурово мучене и убијане због недовољног мираза. Сви делимо исту огорченост али какве ово везе има са религијом?

Из свега овде наведеног, Хиченсово непријатељство противу вере се састоји већином у серији анегдотских ентимема- тј. силогизама од којих је једна премиса увек изостављена. Нажалост у сваком случају то подразумева да главна премиса изостаје, тако да је тешко претпоставити шта води минорну премису ка закључку. Због тога можемо само видети извесне тешкоће у његовом напору да изведе аргументе на традиционални силогистички начин:

Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Евелин Вау је одувек била битанга и њен католички шовинизам ју је учинио још гором.

Закључак: “Религија” је зла

           Или

  Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Има много будиста који су лоши људи

Закључак: Све религијскe тврдње су лажне

     Или

Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Тимоти Твајлајт се супростављао вакцинацији за мале богиње.

Закључак: Нема Бога.

     Исто тако можемо се  суочити са серијом супротних ентимема. Узмимо за пример ове:

Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Рани хришћани су саградили болнице .

Закључак: “Религија”је добра ствар.

Или

Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Средњовековне писарнице су сачувале мноштво литературе из класичне антике од тоталног уништења .

Закључак: Све религијске тврдње су тачне.

Или

Главна премиса: (изостављена)

Минорна премиса: Џорџ Бернард Шоу се противио вакцинацији против малих богиња .

Закључак: Има Бога.

Међутим ово нас никуда не води. Напослетку сумњам да има икакву сврху.

Једини исправни противотров који се треба употребити на сву туробност приликом читања  нових атеиста јесте изново читање Ничеа. Колико је само непосреднији и опаснији био његов протест против хришћанства у поређењу са њиховим чак и сада век након његове смрти. Вероватно његова интелектуална храброст-његова вољност да се супротстави импликацијама његовог одбијања хришћанске приче о истини и трансцедентног добра без избегавања или повлачења-представља изазов сваком мислиоцу,  због чега чини данашњи aтеистички дискурс прилично кукавичким када се упореди са овим претходним.

Најпосле Ниче је разумео колико су последице биле успона хришћанства и колике ће бити последице опадања хришћанства и могао је докучити да се не може вратити на учтиве моралне сигурности на које није могао полагати било које право. Баш као што је хришћанска револуција створила нову oсећајност променивши највише вредности паганске прошлости, слично ће и опадање хришћанства произвести, што је Ниче знао, предсказавши даљи вероватно катастрофални преокрет у моралној и културној свести. Његова најзначајнија прича у Веселој науци о лудаку који обзнањује смрт Бога је све само не химна атеистичког тријумфализма. У ствари, лудак очајава за пуким атеистима-онима који просто не желе да верују- њима и упућује своју ужасну прокламацију. У њиховом моралном задовољству, њиховом ублажавању савести, он увиђа тупост; они се не плаше смрти Бога због тога што не могу да разумеју људски херојски и умоболни чин одбацивања који је обрисао хоризонт, демолирао небеса и оставио нас са несигурним ресурсима наше воље са којима се морамо изборити са бесконачном бесмисленошћу који универзум сада тежи да постане.

Пошто је разумео природу онога што је наступило када је хришћанство ушло у историју након смрти Бога на крсту, и након уздизања јеврејског сељанина изнад свих богова, Ниче је схватио да наступање хришћанске вере не дозвољава повратак на паганску наивност и знао је да ова монструозна инверзија вредности је у нама креирала свест да стари поредак никада неће моћи да се поврати. Такође смрт Бога мимо нас  означава смрт људског унутар нас. Уколико смо ми ништа друго до случајни ефекти физичких узрока, утолико воља не припада рационалном оквиру већ je нешто засебно, и ко може замислити какав би свет био услед нечувене и вртоглаво неизвесне визије реалности?

За Ничеа будућност која је пред нама мора бити одређена између једина два могућа пута: финални нихилизам, који потенцира да не радимо ништа изван тренутних утеха материјалних задовољстава или, пак, неког већег подвига креативне воље, инспирисане новим и истинским светским митом довољно моћним да замени стари и дискредитовани мит хришћанске револуције (за њега ово, свакако, значи мит о натчовеку).

Можда да, а можда и не. Оно у чему је Ниче засигурно у праву, јесте у препознавању да пуки формални атеизам није исто што и истинско неверје. Како је то написао у Веселој науци: “Након што је Буда преминуо, људи су излагали његову сенку у пећини, непосредну и ужасну сенку. Бог је мртав: али од каквог је састава људски род вероватно ће бити пећина миленијум дуге у којима ће људи излагати његову сенку. И ми- морамо превазићи његову сенку! ” Вероватно на први поглед се овде Ниче позива на “људе вере”- на оне јадне душе које су наставили њихов спокојни, спори ход ка цркви и да сваке седмице прослављају Бога који се упокојио давно пре тога- али то није било његово мишљење.   

У ствари, Ниче се овде, позива на оне који мисле да избегавају Бога тако што престају веровати у његово постојање. По Ничеу “сцијентизам”- веровање да је научни метод једини путоказ истине, једино способан за прибављање моралне истине или моралног значења-јесте најгори догматизам икада виђен и најпатетичнији од свих метафизичких носталгија.  И управо такви људи попут нових атеиста по Ничеу су прилепљени танким траговима хришћанског морала који они апсурдно именују „хуманизмом“ који своје уточиште налазе по пећинама и славе сенке. Пошто не разумеју прошлост или природу духовне револуције која се десила и сада се завршила за западну хуманост они нису у стању да почну да разумеју опасност будућности.

Ако већ морам да бирам међу Новим атеистима одређену личност која по мени резимира духовни понор који раздваја Ничеово неверовање од њиховог, онда мислим да би то био филозоф и есејиста Е.К.Грејлинг. Кратко време сам гајио погрешну наду да ће он можда начинити атеистички манифест нешто бољи него што су остали представници могли да понуде. Нажалост сви његови напори на том путу су патили од истих недостатака као и његових чланова: историјске грешке, сентименталног морализма, површне софистике. Највећа њихова врлина је пак што су они самилосно кратки. Један његов есеј “Религија и разум” може се прочитати за неколико минута и омогућава скоро савршену суштину целог пројекта Нови атеизам.

Овај есеј чак у одређеним моментима може бити интересантан. Формулишући један међу различитим аргументима (сви остали су превише слаби) могли бисмо рећи да он остварује очигледну поенту. Међу одбранама хришћанства, како су то апологете наводиле, по Грејлингу стоји чисто естетски културни аргумент: да није било хришћанства не би било уметности ренесансе- не бисмо имали Благовести или Мадоне (Богородице) и зар не бисмо били засигурно сиромашни? Међутим у ствари тако није по Грејлингу: можемо далеко више дознати посредством далеко већег броја платна посвећених митолошким темама класичне антике и једино сабласни сензибилитет може пропустити да види како је слика “Афродите која израња из Пафосове морске пене бесконачно животодавнија представа неголи Скидање са Крста”. Овде скоро као да Грејлинг остварује Ничеов моменат моралне јасноће.

Уколико игноришемо трому и скоро савршено растегљиву фразу “животодавно”, моја маленкост настоји да укаже да  спада у оне који, ипак као израз зреле лепоте више преферира здробљени леш убијеног човека, иако је раскрваваљен и непристојан по здравље. Но овде се може поставити питање да ли Грејлингу мањка смисао за трагично које он оставља по страни. Међутим он је урадио добру ствар изабравши веома добру компарацију, да би рефлектовао потпуну необичност као и значај историјских и културних промена које су у епицентру поставиле смрт једног човека коју су изазвале прописно изабране легалне власти да би најпосле постао упечатљиви центар целокупне цивилизацијскe моралне и естетичке контемплације –и тиме придавши важност смрти свих обичних мушкараца и жена  за које антички поредак  до тада није марио.

Тако приказан у првокласној неразумљивости Грејлинговог немарног поређења морско-рођене богиње Афродите и распетога Бога (који је распети човек), можемо сазнати суштину енигме хришћанског догађаја, који Ниче разуме а Грејлинг не: муња која је ударила са ведрог неба паганске антике, јесте дугачка револуција која је преобликовала небеску и земаљску јерархију. Данас неко не мора веровати било чему што представља темеље хришћанске приче: у њене моралне прописе, метафизичке системе итд. Међутим ономе који бира да жали за тим догађајем ће бити у стању да у овом приказу Богочовека, разапетог на крсту, у први план види мистерију историјске контигентности, духовног заноса и моралне новине: та крхка агонија душе која налази славу Божију у најпонизнијим и пораженим људским облицима. Једино уколико успе у овоме може бити од неког значаја уколико најпосле, ипак, прихвати да тако нешто одбаци.

Са енглеског превео

Славиша Костић

[1] Преведено са изворника David Bentley Hart Believe it or Not https://www.firstthings.com/article/2010/05/believe-it-or-not

[2] Овде аутор мисли на његову књигу Atheist Delusion. The Christian Revolution and Its fashionable enemies. Yale University Press 2009. Прим. Прев.

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  ateizam, Dejvid Bentli Hart, Religija, Slaviša Kostić