Жене у Хришћанству, писмо живом свецу

Овај текст настао је као последица промишљања о наведеној теми након сусрета са „живим свецем“ у једном манастиру који сам посетила давних дана. Иако сам дошла као гост у оквиру обављања професионалне дужности, монах кога су ми људи претходно описивали као човека препуног врлина, наложио ми је да послужим људе који су са нама седели, објашњавајући ми, без имало устручавања да „жене зато служе“. Претпоставио је да радим један посао који је сматрао својственим жени и рекао ми да у њиховом манастиру обично монахиња послужује госте, али да тог дана није била ту, па сам поред десеторице мушкараца, ја била његов први избор за слагање колача и послуживање ракије.

Како би смо ову причу из реалног живота, потпомогли са теоријског аспекта, добро би било подвући да је жена у хришћанству узвишена до самог божанства Мајке Божије, али је на другој страни препозната и као узрочник сваког зла кроз грех прамајке Еве. Намеће се закључак дакле, да смо као људска бића због једне жене постали проклети, али и спасени.

У часопису „Женски свет- лист добротворних задруга српкиња“, давних дана констатовано је, да сва „потиштеност женскиња у добу пре хришћанства и сва грубост према женскињу новијег, од духа хришћанског отуђеног доба, ишчезава пред њиме. Само и једино хришћанство је пронело велику идеју слободе, једнакости и братства укупног човештва без разлике пола, када је речима великог Апостола, исказало непобитну истину, да смо сви деца божја вером у Христа Исуса (Гал. 3, 25.), да нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода и женскога; јер смо ми сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28.)“.

С друге стране, „објективни посматрачи“, указују непрекидно да је Бог – Отац, Исус Христос пре свега мушкарац, да је имао само 12 апостола, да власт у оквиру верских организација поседују искључиво мушкарци.

У светлу доказивања рђавог положаја жене у оквиру хришћанства, најчешће се цитирају  речи Апостола Павла у новозаветним списима. У Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле каже: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу (11, 3)“. Свештеник Предраг Самарџић у свом есеју „Апостол Павле о жени“ наглашава, између осталог, да у грчком језику из времена Светог Апостола Павла постоји израз αρχή, који означава првину, првенство, вођство, као и полазну тачку по питању порекла. Тај израз такође означава и онога ко је први по важности и моћи, и користи се као префикс у речима као што су архангел, архиепископ, итд. Тај израз међутим Апостол Павле не употребљава, већ један сасвим други. Све је дакле у семантици и познавању епохе. Ипак, овај текст би био и превише обиман уколико би за своју централну тему имао ставове Апостола Павла о женама.

Нема мушкога рода ни женскога, јер сте сви једно у Христу Исусу (Галат, 3, 28). Дакле, мушкарац и жена нису једнаки у својим општечовечанским манама, већ у смислу свечовечанског идеала. „Стварање човека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима, јер у Господу нити је муж без жене нити жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену, а све је од Бога“.

Разлоге за свој атеизам, или просто разочарање у цркву, бројне савремене жене правдају речима које свештеник изговара током обреда венчања, али и односом цркве према жени свеукупно, због чињенице да су „главне улоге препуштене мушкарцу“, док су жене задужене за рад у кухињи, певање у црквеном хору, итд. Иако се хришћанске цркве оцењују као најконзервативније организације, када су у питању ставови према женама, требало би се пре свега усресредити на Исуса Христоса и његове поруке, а не на човека кога људи на основу сопствене процене проглашавају живим свецем, јер- „достојанство и поштовање женскиња могаше само Син Божији успоставити“. Жене мироноснице прве су примиле вест о Васкрсењу, а значење наведеног може бити схваћено само кроз препознавање важности самог васкрсења за све хришћане. Зато жене, не ослањајте се на грешне људе, и њихове поступке, макар били одевени и у мантије.

Жене су још од времена раног хришћанства биле светитељке, мученице, а уколико бисмо цитирали владику Николаја, односно само један сегмент његове промисли- „жена/мајка је биће најближе Богу“. У хришћанству нема робова, ни слободних, већ су сви једнаки пред Христом (Мат. 5, 19).

У овом контексту, можемо малициозно споменути и поуке Светог Јована Златоустог, али и других светитеља, у којима се говори о дужностима жена. Ипак, као што се помињу дужности жене, знају се и дужности мушкарца и у овом контексту никако се не може говорити о надмоћи, већ је циљ разумети њихове различите улоге.

Из свега наведеног, драги оче, Вама упућујем ово писмо и наглашавам, иако грешна због жеље да Вам било шта кажем, да је свако понижавање жене пре свега од овога света, а да нас наша посебна улога у овоземаљском животу, може само приближити Христу. Оптински старац Амвросије је уснуо у Богу окружен монахињама, којима је подвижнички помогао да оснују и одрже свој манастир.

А уколико сте агностик, атеиста и читате ово писмо, знајте да о положају мушкарца и жене у цркви, можете промишљати само уколико у вама постоји љубав према Сину Божијем, јер у супротном препознаћете искључиво оно што вам разум дозвољава.

Нема коначних судова, нити правих сазнања, људска способност је, као и живот ограничена, али Божанска љубав нипошто и никада.

за П.У.Л.С Љубица Кубура

  hrišćanstvo, Ljubica Kubura, Religija, žene