Кратак преглед историје српског књижевног часописа: дивљење и разочарење

 

Увод у историју и значај

 

Историја књижевне перодике значајна је у смислу историје књижевности, поготово у периодима када је њена улога била арбитрарна. Таква позиција књижевног часописа није постојала само захваљујући издавачкој пракси и лакој доступности читалачкој публици, већ и због структура уредништва и редакција. Концепт савременог књижевног часописа, као и функција у обликовању поетика или стилских праваца, данас се веома разликује од оних иницијалних.

Углед књижевних часописа приметан је захваљујући функцијама у књижевном, али и друштвено-полотичком домену. Иако су они почели да се јављају почетком 19. века, највећи утицај експанзира тек почетком 20. века Српским књижевним гласником. Полемика о овој проблематици треба да има увид и друштвени, културни и економски контекст, па такође треба имати у виду да је доступност информација била редукованија него што је то данас случај. С обзиром на то да су новине биле најдоступнији и најпоузданији медијски модел једног периода, њихова модификација у књижевне сврхе (а не само информативне), била је важан корак у грађењу поузданости и у прилазу публици на нашим просторима.

Данас, књижевни часописи везују се за традицију у књижевној продукцији, али и за интелектуални миље који коментарише културне, друштвене или политичке ситуације. Поузданост публикованих текстова најпре је институционално пресупонирана, као што је то био случај са Летописом Матице српске, а модел таквог случаја огледа се и у структури уредништва, уколико су вршиоци тих дужности били значајни у раду неких од институција са високим културним и уметничким утицајем, нпр. универзитет и универзитетски професори као што су то били Богдан Поповић и Јован Скерлић.

Српска историја књижевности бележи велики број књижевних часописа који су излазили у различитим периодима и са различитим интенцијама. Почетак књижевних часописа који су значајни за српску културу и књижевност свакако се везује за Летопис Матице српске и 1824. годину. Једини важнији аспект од самог уређења часописа јесте присутност аутора у њему, те је часопис Матице српске свакако имао угледна имена попут Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића итд. Међутим, трансформација (овог) часописа зависи и од заступљених жанрова. Данас, утицај Летописа није у равни књижевног и естетског, већ научног и традиционалног или канонског.

Обликовање канона преко часописа или уредника иза њих било је веома изражено почетком 20. века са појавом и праксом Српског књижевног гласника. Присуство академске критике у присуству селекције аутора и њихових текстова који ће бити објављени у Гласнику, био је имплицирани императив у рецепцији, а тако и у грађењу српског канона овог периода. Неизоставна је културна и друштвена улога књижевности, а тако и књижевних часописа. Поуздани васпитачи друштвеног укуса, као критичари, морали су имати увиде у друштвене тежње, али и у историју књижевности. Друштвена функционалност уредника овог часописа скоро да је спроводила индоктринацију над читаоцима. Време ће показати да су естетски и други аспекти избора текстова заправо били задовољени, па ће Српски књижевни гласник бити упамћен и по пружању прилика и афирмацијама писаца и песника попут Борисава Станковића, Вељка Милићевића, Стевана Сремца, Јована Дучића и многих других.

Тако, контрола академске критике (и начела поетике) је умрла са Скерлићем, па је књижевна сцена имала нешто више простора за експериментисање у складу са светом, а читалац је био препуштен себи и садржајима које понекад ни сам није могао да схвати без објашњења.

Авангардни дух човека у свету дотакао је и традиционални, реалистички дух српског писца који је модерном игром форме и теме дошао до неомодернистичког хаоса. Међутим, како контролисати слободу која уметницима рођењем припада? Манифестима, наравно!

Категорички императиви појединца који је српску књижевност водио испред Европе, манифести који су хипнотисали читаоце, њихове мисли геометријски обликовали, или који обале Суматре доводе иза Урала, изабрали си управо књижевне часописе за свој фронт у реализацији књижевних и друштвених идеја. Часописи који су се појавили са новим стилским и идеолошким правцима нису подједнако постојали, али су донели истим интензитетом идеје и оставили траг у историји књижевности.

Зенит, Дада-танк, Дада-јок, Хипнос, Немогуће, Вечност, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Милан Дединац, Оскар Давичо, Станислав Винавер… све је пратило искуство модерног човека у друштвеној кризи уочи Првог светског рата. Али, када књижевност не прати друштво? Онда када друштво прати књижевност. Такав пример је био најближи када је у питању часопис Зенит који је својим идејама и мрежом уметника довео до уметничке ситуације када је свет пратио наше идеје. Књижевни часописи авангарде примарно су били носиоци одређених идеја и стилских пракси у књижевној (и сликарској) уметности. Као такви, разликују се од концепта Српског књижевног гласника и часописа пре њега, који су сагледавали књижевне појаве тог времена, пратили и афирмисали писце за које је уређивачка политика тих часописа приметила да је то потребно по начелима одређених методологија. Авангардни часописи донели су промене у књижевној традицији и у рецепцији дела.

Послератни период доноси часопис Књижевност који је окупљао значајна имена попут Десанке Максимовић, Иве Андрића, Исидоре Секулић, Јована Христића, Ивана В. Лалића, Борислава Пекића, Данила Киша, Светлане Велмар-Јанковић итд. Време публиковања периодике и других жанрова често је условљено идеологијом или текстови у себи носе одређену идеологему. Почетни период овог часописа ограничен је концептом модела комунизма који је владао друштвом у том периоду.

Време је донело велики број аутора који су били у могућности да објављују своја дела, а књижевна критика је слабила када је у питању њена улога у селекцији дела која ће бити представљена читалачкој публици. Почетак хиперпродукције и она сама, довели су до слабљења арбитрарне моћи књижевног часописа и до његових модификација.

Данас, књижевни часописи личе једни на друге, ређе су у физичком облику (због практичних и економских разлога), а њихов углед или опстанак зависе од некадашње историје, имена аутора или од популарности. Фактор институције или предузећа које издаје часопис више није утицајан или пресудан као што је некада био случај, имена уредника често су значајнија самим ауторима него читаоцима, а доступност садржаја све више личи хиперпродукцији.

Часописи који егзистирају данас, а који имају и своје физичке копије, често су они са традицијом или са прекидима у раду, а који су у издаваштву локалних институција. Такви су нпр. часописи Градина, Буктиња, Бдење, Исток, Наше стварање итд. Међу оним који се публикују на интернет платформама, можемо издвојити часописе Весна, Екерман, Без лимита, КУЛТ, Синхро…

Селекција часописа у овом одељку не покрива, наравно, све и све најзначајније часописе у српској историји књижевности, али су наведени хронолошки и по слободном избору како би се направио простор за реализацију одређених теза које су у складу са композицијом есеја. Због тога, споменућемо још неке од значајних књижевних часописа и алманаха: Босанска вила, Балканска вила, Вила, Гледишта, Поља, Дело, Расковник, Јавор, Стражилово, Даница итд.

Рецепција књижевних часописа данас доводи до закључка да су примат над њима заправо преузели часописи који се баве књижевношћу, а не они који је публикују.

 

Од канонизације до афирмације: конзумеризам и хиперпродукција. Аутори

  

Иако су књижевни часописи, намерно или случајно, стварали књижевне каноне, улога савремених часописа доста се променила. Све те модификације и (контра)генеза зависиле су од потреба друштва и развоја медија и технологија. Иако у различитим форматима, у различитим периодима публиковања, савремени књижевни часописи су задржали или изградили основне принципе уређивачке политике који се умногоме подударају. На пример, књижевни часописи данашњице задржали су рубрике попут Поезија, Проза, Прикази, Критика, а њихов предмет интересовања проширио се на културу и уметности уопште. Предмети објављивања часописа јесу често текстови нових аутора који нису технички афирмисани, па се тако од канонизације, тежиште померило на афирмацију и представљање новина.

Уређивачке политике часописа не ограничавају ауторе по годинама или идеолошкој подлози текста (према неолибералним тенденцијама), а људски фактор често отвара путеве текстовима без провере било какве методологије. Примарни критеријум објављивања често је естетика. У комерцијалним сврхама, често се објављују текстови који се баве актуелним друштвеним или политичко-економским темама. Савремена књижевна критика која се имплементира кроз књижевне часописе данас нема своје критеријуме, већ прати савремене књижевне тенденције аутора и штампане књижевности, као и књижевна признања. Рад на текстовима није редак у комуникацији са редакцијама које често имају и лекторе и који неретко раде редактуру, али хоризонти процеса не допиру даље од објављивања текста.

Поглед часописа на његове читаоце не негује се више (само) кроз квалитетне текстове. Визуелни наративи су се данас показали најделотворнији у задржавању пажње публике, па се и часописи у електронским издањима често ослањају на препознатљив и опрезно биран визуал, више него на опрезно бираним текстовима.

Наравно, не треба генерализовати часописе, а ни саме текстове који се у њима објављују. Овим указујемо на универзалије које не прате интенције редакција, већ тенденције модерног друштва.

Књижевни часописи са историјом за своје пласирање и промоцију често користе књижевне вечери или манифестације сличног типа како би представили свој број или бројеве. Електронски часописи промовишу своје садржаје и ауторе путем друштвених мрежа. Одатле и произлази пажња о визуелном идентитету платформи који први наилази на пажњу потенцијалних читалаца. Публиковање кратких извода песама или других жанрова текстова објављених у њима предмет су конзумације у складу са принципима пажње и интеракције савременог човека на друштвеним мрежама и интернету.

Ауторов избор да ли ће свој текст самостално објавити на интернету или ће га послати неком књижевном часопису, зависи од избора да ли ће веровати свом критичком апарату или критици уредништва. Исход је, практично, исти. Текст или део текста (често поентиран) долази до читалачке публике путем изграђених алгоритама друштвених мрежа и интернета. Ти алгоритми бирају публику са таквим или сличним интересовањима, па је пријем текстова сврсисходан и често афирмативан од стране читалачке публике.

Формат електронских књижевних часописа отвара, наравно, и различите могућности жанровима и ауторима. Умрежавање аутора негује потенцијал заједничких пројеката или спонтаног креирања стилског правца (услед лаке доступности текстова и могућности директне комуникације између аутора). Техничке могућности платформи тексту дају потенцијал ергодичке књижевности, али и усмеравању рецепције. Управо електронски формат часописа може допринети визуелизацији, интенцијама аутора, пунијем доживљају текста кроз линкове и екскурсе.

Уколико друштвене мреже и интернет посматрамо као платформу за публиковање тесктова, сајтове и профиле појединих писаца можемо посматрати као својеврсне личне алманахе. Тиме, нарушава се очување неке методологије, осигурава се пракса хиперпродукције, али се читалачка публика не ограничава ни у ком случају. Иако наведени аспекти успоравају процесе канонизације, поље рецепијената је знатно проширено, па читалачка публика подразумева читаоце различитих старосних доби који имају приступ интернету.

Пракса објављивања неафирмисаних аутора даје могућности и самим ауторима када је реч о испитивању рецепције личних текстова. Комуникација са читалачком публиком је директна и видљива самим ауторима, а експериментисање са текстовима и жанровима, али и поетикама и идеологијама такође је могуће. Цензура не постоји, а електронски часописи могу бити својеврсни симулакруми за увежбавање талента и вештине писања. Међутим, шта се из тих симулакрума памти?

 

Књижевни часопис као предсобље издaваштва

  

Колико год критиковали селекцију књижевних часописа, пракса је да се сваки текст пре објављивања прочита. Његова даља егзистенција у рецепцији зависи од читалачке публике, комерцијалних аспеката часописа и активности аутора и публике на интернету. Афирмација аутора путем књижевних часописа не мора се увек завршити објављивањем текстова на истим платформама. Доступност текстова у одређеним часописима свакако може привући пажњу и уредницима издавачких кућа. Капитализам, комерцијални аспекти и економске стратегије годишњих или вишегодишњих планова уклапају се у контекст где је присутно интересовање публике за имена аутора и њихове текстове. Уредници који прате савремену (издавачки маргиналну) књижевност, често прате продукцију неких од споменутих електронских часописа. То знатно убрзава процес афирмације аутора путем објављивања и штампања текстова од стране издавачких кућа.

Тај процес није по принципу ловаца на таленте, иако је некада то био случај. Књижевни часописи ауторима могу послужити за изградњу сопственог имена и прикупљање публике која означава потенцијалне купце потенцијалних штампаних издања књига тих аутора. Часописи Књижевне новине, Енклава, Екерман, Глиф, Велике приче, Астронаут, Човек (иако сви наведени у облику блог платформи), често су места књижевних почетака аутора који касније објављују као аутори издавачких кућа (и то оних економски водећих и популарних).

Експанзија издвачког предузетништва доноси и приметан број издавачких кућа са именима која су своју књижевну каријеру управо започели у неком од електронских часописа.

Због такве праксе и развоја кроз историју, књижевни часописи често су само део пута књижевне каријере појединца.

 

Уместо речи уредника: изводник критичара

 

Приметили смо велику промену природе и функција књижевних часописа кроз историју. Утицај институција и угледних имена која су се налазила иза књижевних часописа који се касније разобличио кроз институције локалних јединица и приватизацију, неговање опште методологије која је негована кроз светске и академске стандарде, неговање личних метода појединих уредника који примат дају естетици и потрошачком друштву, папир, екран, монолитност и интермедијалност неке су од круцијалних тачака моделовања књижевних часописа од почетка 19. до почетка 21. века. Иако је основа остала иста (уредништво, процес селекције и текст), начини публиковања и функционалност су другачије, а у складу са потребама друштва, тенденцијама културе, уметности и савременим тековинама технологија и медија.

Књижевни часопис није служио само за канонизацију и афирмацију аутора, већ је био медиј у коме су егзистенција и утицај књижевне критике имали своје сигурно, физичко место. Иако је уредничка селекција такође вид књижевне критике (са или без концепта методологије), она је без традиционалног концепта књижевног часописа самостална и знатно ослабљена.

 

За ПУЛС Јован Ђорђевић

  Jovan Đorđević, Književni časopis, Književnost