“Вест о затварању граница због вируса корона затекао ме је на Мартинику. Наиме, после блажег можданог удара који сам имао пре две године и због мучних главобоља, зими одлазим на Мартиник, како бих се склонио од хладне и ветровите нормандијске зиме. Стигао сам 10. марта у Сен Пјер, где сам радио и дању и ноћу – читао, писао, јео лагану храну и спавао. У Француску сам се вратио последњим летом 24. марта. Наредни лет је био најављен за јун, али пошто сам понео књиге само за месец дана рада, а не за три или четири месеца, морао сам да се вратим”, каже филозоф Мишел Онфре у ексклузивном разговору за РТС.

Уједињена Европа постала је Европа затворених граница: економских, здравствених, политичких, хуманистичких… Шта то видимо данас?

– Данас видимо, и то у невероватним размерама, урушавање европских постулата сходно којима треба мрзети сувереност народа у корист мастрихтске Европе која полаже право да носи све одлике државе: заставу, монету, химну, закон, устав, итд. Али та Европа пала је пред првим вирусом. Свака држава повлачи се у свој кутак попут пацова који су напустили брод који тоне. Италију, која бележи већи број умрлих него Кина, препустили су својој судбини; Чешка краде маске које, преко њене територије, Кина шаље Италији; Немачка води своју политику; Француска оклева и покушава оно што може у овом хаосу, чак тражи помоћ од… Швајцарске! То је доказ да таква Европа постоји само зарад заједничког тржишта: кад више нема ничег за продају, сви пакују кофере.

Године 2017. објавили сте Декаденцију, други том Кратке енциклопедије света. Поднаслов је Од Исуса до Бин Ладена или Живот и смрт Запада. Пишете о јудеохришћанској цивилизацији која је на издисају… Да ли можемо рећи у ком тренутку је почео суноврат Европе и како би могао да изгледа свет “дан после”?

— Цивилизација се рађа, живи и умире баш као и све друго: од вируса који нас је затекао, преко људи и животиња, па све до светова: све живи, а затим умире. И цивилизације подлежу истој логици. Асирски храмови, египатске пирамиде, грчка агора, римски форум… све то нам сведочи како се цивилизације рађају, постају моћне, живе, а затим се урушавају и нестају.

Јудеохришћанска цивилизација постоји готово 2000 година. Сад је на издисају. Не постоји један разлог који доводи до краја одређене цивилизације. Реч је, заправо, о читавом низу испреплетаних догађаја који доводе до краја. У том сплету дешавања, једна епидемија као ова изазвана вирусом корона може да одигра пресудну улогу. Будућност ће нам, уосталом, ускоро то и сама казати…

Како гледате на свет, затворени између четири зида своје радне собе?

— Све оно за шта је човек способан пренаглашено је: и оно добро и оно лоше. Лоше? Крађа маски и медицинског материјала, црно тржиште које препродаје крадену робу, анонимна писма која медицинским радницима шаљу њихови суседи у којима им предлажу да се преселе или да паркирају својe аутомобиле негде другде, цинизам владајућих ‘елита’ ‒ политиканата и новинара, колумниста и медијских лекара који говоре све и свашта, пренебрегавајући последице својих речи…

А оно најбоље? Лекари, медицинско особље, и сви они који брину о нама ‒ те мале вредне руке са малим платама које одржавају Француску у животу – касирке и достављачи, возачи и пекари, ђубретари, сељаци, продавци… Ти отмени и достојанствени људи се не буне и раде свој посао, док свој живот излажу болести и смрти.

Влада, како се и могло претпоставити, доноси законе који ограничавају слободе. Због тога позивају на национално уједињење, док су се гласноговорници опозиције, изгледа, затворили у своје викендице где лагодно живе. Што се мене тиче, настављам да радим као и до сада. Посао филозофа, по дефиницији, подразумева и доста седења. Ипак, сад седим више него раније…

Какав савет бисте, у овој ситуацији, могли да поделите са вашим српским читаоцима?

— Треба увек бити заокупљен нечим, радити, деловати тако да наша воља никад не буде без циља – јер то је дефиниција досаде код Шопенхауера. Учити страни језик, писати људима које волимо говорећи им да их волимо, упустити се у свет који не познајемо – у античку филозофију, немачку оперу, италијански филм… А тих светова је много!

Аутор Неда Валчић Лазовић

RTS