Под водом горе светла Александријског светионика

„Не знамо му име, ни где се родио, ни колико је живео. Зваћу га „он“ јер га замишљам као мушкарца. Грчке жене у то доба нису имале слободу кретања, била им је забрањена независност и предузимљивост да би тако нешто урадиле.

Он је живео у VIII веку п.н.е., пре двадесет девет векова. Променио је мој свет. Док исписујем ове редове, осећам захвалност према том заборављеном незнанцу који је својом памећу постигао чудесан напредак мада можда није био свестан значаја свог проналаска. Замишљам га као путника, можда острвљанина. Извесно је да је био пријатељ прекаљених феничанских трговаца бронзаног лица. Извесно је и да је с њима пио по лучким крчмама, ноћу, удишући мирис шалитре у ваздуху измешан с паром из тањира сипе на столу, док је слушао приче с мора. Бродови који јашу на бури, таласи као планине, бродоломи, чудне обале, тајанствени женски гласови у тмини. Но њега је пре свега опчињавала надареност морнара, наизглед скромних и нимало епских. Како су обични трговци могли толико брзо да пишу?

Грци су упознали писмо у доба кад су на врхунцу били Крит и микенска краљевства са својим сазвежђима тајновитих знакова искључиво у служби дворског рачуноводства. Крајње сложени слоговни системи и врло ограничена, елитистичка употреба. Времена пљачки и инвазија, заједно са сиромаштвом последњих векова готово су сахранила у заборав те лавиринте знакова. За њега коме је вештина писања била симбол моћи, брзи потези феничанских морепловаца били су откровење. Осетио је зачуђеност, жељу да поседује њихову тајну. Одлучио је да проникне у чаролију писане речи.

Дошао је до једног или неколико учених људи можда их плативши из сопственог џепа…Захваљујући својим привременим учитељима стекао је чаробно оруђе које је омогућавало да се зароби траг бескрајних речи са само двадесет два проста цртежа. Знао је да цени смелост тог изума. Истовремено је открио да је феничанско писмо садржало загонетке: бележили су се само сугласници сваког слога, а остављало се читаоцу да погоди самогласнике… “

Попут одломка из претходних редова, слапови историје и приповедачког умећа страствено се понављају читавим током књиге објављене 2019.године у оригиналном наслову El infinito en un junco; La invenciόn de los libros en el mundo antiguo у издању Сируеле. Код нас је објавила Лагуна 2021.године у преводу Драгане Бајић, под насловом Записано у бескрају; Настанак књиге у античком свету. Притом, српско издање се појавило пре издања на енглеском језику, што може да послужи као похвала ономе ко је препознао вредност дела пре но је постало шире популарно.

Ауторка  Ирене Ваљехо је из Сарагосе, где ветар северац зими леди кости. Због тога су ондашњи житељи више везани за топлину дома, те је ова област једна од оних у којој се, у Шпанији, највише чита. У Сарагоси где је нађен рукопис о којем приповеда Јан Потоцки, стављајући причу у причу као фишек у фишек, где је тренерски печат остављао Радомир Антић тренирајући истоимени фудбалски клуб, бивајући од првих тренера у оно време који је увео тренинг опоравка и тактичко померање одбране далеко од свога гола, постављајући за првог чувара мреже луцидног Хозеа Луиса Чилаверта, парагвајског голмана познатог по шутирању слободних удараца и давању голова, Ирене је начинила организам прича од збира есеја, величанствено здање по узору на Музеј у Александрији.

Музејев чувени део чинила је библиотека у којој су стварали Ератостен, коме се приписује прво премеравање обима Земље изведено са задивљујућом тачношћу, као и Аристарх, Еуклид и Херон, који је описао парну машину седамнаест векова пре Вата. Здање у које је Ирене сместила и заборављене људе великих заслуга што стоје иза стварања усменог приповедања поред огњишта, ствараоце првих знакова и писма, незнане записиваче поезије, чуваре библиотека, трагаче за ретким књигама, све саме пркоснике забораву. Угнездила је робове, тлачене, ружне, запостављене; оне о којима историја не говори. Угнездила је жене књижевне ствараоце, одлазила 1500 година пре Хомера до Енхедуане из Месопотамије, свештенице и песникиње којој припадају и прве астрономске белешке, па се са лакоћом враћала напред, прескакала векове посећујући Сапфо и друге песникиње Старе Грчке: Корину, Бео, Требулу, Аниту Тегејску, Миро, Филину, Дамо…

Говорила је о бескрајбројно помињаним Александровим освајањима, Аристотелу, Цицерону, Помпеји и Риму, удахнувши свему свежину тако да неупућенима буде лако да прате, а познаваоцима да заигра изворно одушевљење.

Разиграност Ирене Ваљехо носи снагу да потакне интересовање оних који су историју презрели у школи због сувопарних и збрканих предавања и штива. Користи приступ у преношењу историје који је подударан реченици у кроници Амбиције,дим Исидоре Секулић:  Ако историчар не уме свести једну историјску област на три четири јаке и оригиналне личности, онда бадава прича чињенице, онда ништа од те историје није стварност.

У оквиру историје највише је заступљена историја књиге и све у вези ње. А у оквиру историје књиге највише је заступљен свет  Старе Грчке и Рима, што је у складу са образовањем ауторке из Шпаније рођене 1979.године – студирала је на Универзитету у Сарагоси и Универзитету у Фиренци где је завршила докторат из области класичних филолошких наука. Описујући свакодневницу античке епохе ауторка указује на ондашње друштвене прилике које се могу испоставити као непознаница многима. Указује на робове, положај жена, на стална ратовања и шовинизам античких Грка који је ишао под руку са империјализмом. Стара Грчка и уопште прошлост нису показани као боље место за живот, Платон и Аристотел нису дати као савршени мудраци, већ као људи и озбиљних моралних заблуда. Грчка елита за време и након освајања Александра Македонског преузимала је на себе улогу васпитача других народа или „варвара“. Исти је критички приступ код Рима, Цицерона, Сенеке, Овидија…

Ауторка настоји да прикаже сву шареноликост ондашњих људи, не занемаривши њихове доприносе и бивајући блажа према неким мање заступљеним именима из античког света попут Марцијала, Сапфо, Хесиода и Аспазије. Показује да је у античкој епохи било оригиналних мисли, идеја и покрета који делују оригинално и из перспективе 21.века, као Есхилово представљање грчке победе у Персијанцима из угла „непријатеља и варвара Персијанаца“, или код Квинтилијана који је начинио заокрет у тадашњој педагогији са строгог и безобзирног приступа према деци на нежнији приступ који укључује награђивање и игру. Неке од идеје и покрета наилазе на јаке отпоре како онда тако и данас, попут Херодотовог мултиперспективизма у историји, или поезије Сапфо која пише о љубави према истом полу.

Чудесна Александријска библиотека имала је за циљ да поседује све тадашње књиге. Била је окриље и Аристофану Византијском, човеку фантастичног памћења коме се приписује стварање система нагласака и интерпункције што је знатно олакшавало читање згуснутих свитака; библиотекару Деметрију Фалеронском, и првом картографу књижевности, оцу свих библиотекара како га ословљава ауторка, Калимаху Киренском. У књизи су нека од старих светских чуда поприште узбудљивих прича, показано је како се некада читало, како су функционисали преписивачи и преводиоци, кроз какве опасности су морали да прођу а све у служби да би опстао један од највећих проналазака човечанства – књига.

Ауторка прави сјајне паралеле са модерном књижевношћу, филмом и музиком, повезује их са далеком прошлошћу, дотиче се друштвених мрежа и глобализације са бритким коментарима. Упознаје нас са неким мање познатим савременим ауторима, показује како су класици постајали класици пролазивши турбулентна времена. Не заузима став да осуђује људе о којима пише и дарује нам дирљиве епизоде из света књижевности, о моћи коју она има, моћи толике да разгали доброту и бригу читаоца према једном песнику кога сви праве лудим, или да зближи двоје људи на супротним континентима, једног књижара и једну жену.

Ирене снажно верује у моћ књижевности и књиге и њена вера је основана, у искуству утемељена. Књига је истинско чудо јер у њој препознајемо блиставу страст другог човека. То препознавање, тај пренос страсти/ животног даха, је чудо.

Za P.U.L.S.E Nikola Stojanović

  Aleksandrijska biblioteka, Irena Vaheljo, Književnost, Nikola Stojanović