Језа пред белином

ЈЕЗА ПРЕД БЕЛИНОМ (Драган Марковић, Машина, Српска књижевна задруга, Београд, 2020)

Наслов књиге Машина односи се на један од многобројних назива за шибице. На корицама је слика изгорелих шибица аутора Бранислава Степанова. Тако сићушна ствар а толико различитих имена. Већ на самом почетку сусрећемо се са човеком како га песник види:

/ „А шта је сваки човек?/ Тек обична крнтија/.

Учини нам се да реч машина која се односи на шибице може да се односи и на човека. Зар није савремени човек окружен разним направама развијене технологије, и сам постао механизован и роботизован, нека врста машине. Од машине до крнтије кратак је пут. Толико кратак да нам је окружење постало препуно свакојаких старудија, скаламерија, кршева који загађују простор, ваздух, воду, на сваком кораку. То је дело данашњег човека који скоро да више и не користи ни руке ни ноге. Све је заменила машина-крнтија, људи свој отпад бацају свуда. Често се говор доводи у везу са звуковима карактеристичним за машине. Кад неко много прича, кажемо да не заклапа, не гаси се, да меље, да је као навијен. Ако говори глупости кажемо да блебеће, лупа, лупета, тандрче, дрнда и звекеће. Песник изражава своју бојазан

/„роботизован, раскошно обездушен,/свет ће у голет духом и обликом“/./„А шта је сан човеков?“/, пита се и даје одговор / „ У пламену тапија“/.

Шта је човек без сна, без оног унутрашњег, душевног, духовног, које води до суштине, до себе, сопства, саме сржи душе човекове? Нема га више? Тапија је некада била формална исправа, документ који је потврђивао власништво над непокретношћу, посебно у периоду када нису постојале земљишне књиге. У данашњем колоквијалном говору, тапија се користи да опише нешто што је лошег квалитета, досадно, незанимљиво или безвредно. Данашњи човек изгубио је снове, он више није наиван као некад да верује у њих. Они су смешни, неупотребљиви, бескорисни. Са губитком снова изгубио је везу са собом, остао без душе, постао обездушен. Лако се окреће агресији и свакој врсти зла, не трудећи се да спозна своју тамну страну, сенку, коју често пројектује на друге људе и само у другима види зло. У песми „Очај“

/ „Нема Бога ни човека,/ нема сна ни благовести, /огњем ћу те, свило мека,/ сунца ни у наговести“/.

Таквом човеку без благовести, песник Драган Марковић супротставља мраве

/„Лакше се сурва човек него кућица мравља/ Мрави ми открише у чему је јадац,/ мрави који трусном земљом небо мисле“/.

Човек окренут само материјалном, спољашњем, заборавља све друго. Себичан човек мисли само на себе, иако је давно речено да себичан човек не воли себе. Насупрот „великом“ човеку, „мали“ мрав на леђима носи кап… „као Дар, Сунце, Радост“.

/„Мрав је носио мрву од себе огромнију,/ мрав се молио Сунцу и Светом Прокопију/ да у мравињац спрти пре кише дар радосни“/.

Обездушени човек нема Дар радости у себи јер такав дар претпоставља смерност, скромност. Апостол Павле у Светом Писму говори:

„Увек се радујте! За све благодарите Богу“.

За радост је потребна дечја безазленост, незлобивост, једноставност.Човек данашњице је многобрижан, пали човек. Болује од синдрома сагоревања (енг. burnout). Сагорео је као шибица, као машина, од компулзивне (претеране и присилне) жеље за самодоказивањем. Осим свеопште исцрпљености, синдром сагоревања доводи до деперсонализације – живот постаје серија механичких и рутинских радњи. Јавља се код перфекциониста, као и изразито амбициозних људи који имају веома висока очекивања од себе и околине. У Јеванђељу по Матеју 11:28, Исус каже:

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“.

У песми „Предах“, песник поручује:

„Биште нас топло капје благослова,/натапај кишо, утихла ватришта,/ предахни брате да је сто послова/Дан је загледан у бескрајно Ништа“/.

Господ нас позива речима:

„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене , јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој души својој“.

Кад би човек могао да схвати колико је смирење важно. Имао би мање материјалних ствари, не би толико трчао за славом, која је у сваком случају недостижна јер је фантом и причина. Био би здравији и ближи себи и природи.

Значајан је песников исказ у песми „Блажено незнање“:

/ „Не знам како се рађају машине, / како се сав тај хаос преобрази / у какву корист, добробит, уздање, / и мило ми је што то не разумем“ /.

Већ две хиљаде година Исус Христ нам се обраћа речима: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ ( Матеј 5, 3 ). Бити сиромашан духом значи бити смирен, односно вежбати се у стицању врлине смиреноумља и понизности. Сваки човек који жели да живи духовним животом који представља живу заједницу са Богом, мора пре свега другог, да буде сиромашан духом, односно да поседује врлину смиреноумља.

Први циклус ове инспиративне песничке књиге гласи Мрве…(три тачке). Занимљиво је да се преметањем слова у речи мрва добија реч мрав. Вратимо се сада мравима из песме „Господари“

/ „Слугу немаху мрави, / сви беху господари, / људи су тумарави, / губари и глодари, / а мрави – светлоносци! /.

Мрави се помињу у Старом завету под насловом Пословице. „Иди к мраву лењивче, гледај путеве његове и омудрај. Нема вођу ни управитеља ни господара; И опет приправља лети себи храну…! Мрави се повезују са напорним радом, сарадњом и упорношћу. Њихова мала величина у комбинацији са огромном снагом и организационим вештинама симболизује моћ и ефикасност која долази из јединства и сарадње. За разлику од људи склоних да потчињавају, понижавају и на сваки други начин искоришћавају друге људе, мрави то не чине припадницима своје врсте. Песник нам казује нешто, на први поглед необично- нису људи светлоносци већ мрави! У књизи Едварда Ф. Единџера „Его и архетип“ читамо следеће:

„Светло представља свест… сви народи имају митове стварања који га описују као стварање светла… слично томе, зора је дневно рођење светла сунца и погодна је слика да представи свест која се управо помаља… Мудрост је светлост у психолошком смислу. Мудраци су доносиоци светлости“.

Мрав има исту симболику као пчела. Он је, попут пчеле, створио уређено друштво у коме непрестано ради, подмирујући дневне и предвиђајући будуће потребе. У другом циклусу, под називом, Капи ,,, ( три запете ), песник нам шаље озбиљну духовну и еколошку поруку

/Ако нам помру пчеле људи,/ ко ће нам тмине и горчине,/ ко ће нам бес и удес љути/ блажити док зло отпочине/.

У Малом речнику симбола налазимо да је пчела хришћански симбол, јер симболизује благост и милосрђе (мед), али и Христове патње (убод). У песми „Суноврат“, из трећег циклуса Трнци !!! ( три узвичника ), тонови су тежи и тамнији

/Жедне рибе извор куну:/ Скапај изворе! / Празне птице у махуну / згрче вихоре /.

Песма „Дрво“ носи дубоку духовну поруку:

/ „Израшћу из твог надахнућа / и бићу дрво које цвета, дрво рађања и смакнућа, / међник овог и оног света“/.

Дрво је слика живота, раста, обнављања и везе између земље и неба, између Бога и човека. У Малом речнику симбола налазимо следеће: Симболичка синтеза два дрвета, од којих једно представља пад, а друго вечни живот, налази се у многим средњовековним приказима на којима је Христос разапет на дрвету, а не на крсту. Пошто је окусило забрањено воће, кушајући плод дрвета сазнања добра и зла, човечанство може да окаје грехе и досегне вечни спас помоћу дрвета Христовог живота. Та веза између Христа и дрвета налази се у трећем дрвету, Јесејевом стаблу, дрвету Давидовог оца. Према једној реченици пророка Исаије, „изаћи ће шибљика из стабла Јесејева и на њему ће почивати дух Господњи“. У песми „Дрвоцикл“, песник поручује:

/ „од свега што је сами Бог створио / најлепше псалме поју му дрвета…“/.

Песник Драган Марковић обраћа нам се попут друида, келтских свештеника, песника и пророка који су симболизовали реч и мудрост. Реч „друид“, највероватније потиче из раних индо-европских језика, међу којима је и старословенски, где је присутна као „дрвовид“, свештеник култа дрвета, природе.

У трећем циклусу Трнци !!! ( три узвичника), застајемо пред песмом „Одвикавање“ која језгровито и дубоко проговара о Поезији на потпуно другачији начин од оног на који смо навикли.

/ „Поезија је необичит говор / који нас откључава, који нас / одвикава од мајчине сисе, / очевог старешинства, глас / који прераста у језовит ромор: / Ватро, задој ме и вазнеси се!“/.

Ватра је мушки симбол стварања, деструкције, прочишћења, откровења, преображења, обнове и духовног или полног жара. У есеју „Белешке о апсолутној поезији“, Момчило Настасијевић пише:

„У поезији то је тачка белог усијања.Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико преобрази да се првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ нешто живо, доселе неосећајно ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо се лицем у лице са чистим бивањем Поезије, које као да нам се без материјалног средства и само собом саопштава“.

Међу песницима и песницима постоје Песници који своју Поезију живе и предају јој се без остатка и задршке. О томе колико њихов усуд није лак, и колико процес стварања може да буде трновит и непредвидив сведоче стихови песме „Див“ из четвртог циклуса Крици ??? ( три упитника ).

/ „ До подне обарам моћне храстове, / од подне одваљујем камене громаде, / У поноћ очи сведем седећи на пању, / с камичком у наручју“/.

Колика је разлика између онога са чиме се песник сусреће у свом стваралачком заносу и онога што успе да на светлост донесе! О стваралачком, мученичком заносу истинског песника говори и песма „Језа“

/ „Дрхтим пред белином, / слабуњав, лелујав, обеснажен, / пртим целац вином, / малаксавам, копним, / сав се сажмем /.

У свом делу „Бела богиња“, Роберт Ранке Грејвс сматра да песник мора да се преда Белој богињи, јер иначе велико дело не може бити довршено. Херман Мелвил у делу „Моби Дик“, ову белу богињу види у белом кипу, као језиво необјашњиво створење, које изгледа свеприсутно, може да се креће у најдубљим дубинама, наводно је чак и бесмртно, пуно је лукавства и препредености, воли подмукле потезе и изводи ђаволске нападе. Мелвил говори о отеловљењу зла у том белом створењу. О мучеништву и страдалништву аутентичног песника у процесу песничког стваралаштва говори и Раде Драинац у тексту „Истина о поезији“:

„Најапсолутније стање поезије, то је осећај који нема еквивалент у речима. Између речи које уобличују, и осећања која представљају бело усијање, виси један м а р т и р који се зове Песник. То је у исто време и најтрагичнији човек свих времена. Поетско визионарство, то је када човек без гњурачког звона сиђе у сопствене дубине, у дубине ствари и људи, где су хоризонти бели као стакло. Сви цветови извучени одатле постају храна за ваздух… Права поезија се апсолутно не може замислити без изједначења са вечношћу“.

Једна од последњих песама четвртог циклуса Крици??? (три упитника), скоро на самом крају збирке је песма „Једно“. На тренутак застајемо пред речима Драгана Марковића:

/ „Један ме корен прожима, / један ме темељ надраста, /једна ме ласта пресеца,/ сав свет у мени почива“ /.

Овде нам се природно намеће паралела са песницима енглеског романтизма, Вилијамом Блејком

/ „Видети свет у зрнцу песка/ Небо у дивљем цвату, / Држати бескрај на длану руке / И вечност у једном сату“/, и Персијем Биш Шелијем / „ Остаје тек једно, а много је сена, / Вечито је сунце а сенке не трају; / Животно је кубе ко стакла шарена / Што вечности белој многу боју дају /.

У стиховима се преплићу лични его свет и архетипска слика. На делу је процес подизања конкретних личних искустава на виши ниво апстрактне или универзалне истине. То је спознаја дијалектичког јединства супротности из којих је никао и у коме бивствује овај свет. Мир треба тражити у измирењу тих супротности. О томе нам говори и Момчило Настасијевић :

„ Загледајте се у прашњиви убоги цвет поред пута, у њему ћете осетити тајну свих цветова. Камичак је пао у дубоки вир и таласи се разилазе у концентричним круговима. Увек ту има једна централна сила која све у свом домашају мири и стапа у једно“.

Драган Марковић, осведочени песник игре, тајне, таме, заумног и оностраног, и овом својом песничком збирком доказује нам да највише утицаја на нас има само оно што је наслућено, наговештено, оно што се не исказује до краја. Чаробњак који је више пута прелазио праг оностраног, осећа тајну, проналази пут ка излазу или улазу, ка вратима која увек имају две стране, као римски бог Јанус, чувар врата и бог прелазака из прошлости у будућност, или из једног стања у друго. Песник нас води до тих врата и отвара их за нас. Колика је тајна човек човеку, а тек човек самом себи, нека за крај посведоче његови стихови „Црна врата“