Оно по чему се Јуда истиче јесте његов положај ученика. Издаја постоји само ако је претходно постојао неки облик лојалности. Свако од нас ће бити дубоко повређен уколико нас изневере људи у које смо веровали – било да је у питању политика, породица, радно место, школско игралиште или нека друштвена игра.

Добра страна ове преиче је да многа истраживања указују да су дела издаје веома ретка. Чини се да се већини људи може веровати, не зато што су истински добри, већ зато што им је у интересу да буду верни.

Један друштвени научни експеримент о издаји укључује учесника, који се назива „пошиљалац“, који добија малу количину новца. Пошиљалац може одлучити да задржи новац за себе, или може изабрати да га пошаље неком другом – „примаоцу“.

Ако се новац – рецимо 10 евра – пошаље, претвара се у 30 евра. Прималац тада може или да задржи новац или вратити половину пошиљаоцу тако да сваки заврши са 15 евра.

Себично предвиђање о томе какав би могао бити исход ове игре поверења је прилично једноставно. Знамо да је примаоцу боље да задржи сав новац ако га добије. Пошиљалац би то требало да очекује и да не пошаље новац.

Али такође знамо да се људи не понашају увек себично. И многе варијанте игре поверења откривају да у просеку половина пошиљалаца одлучи да пошаље новац – и да им се укупно враћа довољно новца да донесу исплативу одлуку.

Дакле, можда људи враћају новац јер сматрају да би другачије било издаја. А једно од могућих објашњења за ово је појам реципроцитета.

У овом сценарију, прималац враћа новац јер верује да је пошиљалац био љубазан према њему. Слање је љубазна радња јер пошиљалац то чини без икакве гаранције да ће добити нешто заузврат. Повратак неког новца је начин да се узврати овај чин љубазности.

Али истраживања указују да оно што је заправо важније јесте осећај кривице. Што више прималац верује да је пошиљалац очекивао нешто заузврат, већа је вероватноћа да ће вратити новац. У том смислу, слање новца може бити мање љубазност, већ добра инвестиција.

Љубазност или сарадња?

У недавном експерименту, економиста Рембо Фукар, професор на Универзитету у Ланкастеру, и његове колеге су покушали да оду корак даље и покушају да разумеју корене издаје и како на њу може утицати неки облик заједничког искуства.

У мало измењеној верзији оригиналне игре поверења, тражили су од оба субјекта истовремено да пошаљу или задрже 10 евра. Ако је бар један одлучио да задржи новац, обојица су добијали по 10 евра. Ако су обојица послали новац један другоме, један од њих би био насумично изабран и дозвољено му је да задржи 30 евра или да их подели са партнером.

Овде се може очекивати да ће чак и потпуно себични људи без икаквог осећаја срама изабрати да пошаљу новац, једноставно зато што могу очекивати (отприлике пола пола) да добију већу суму од 30 фунти.

Експеримент је спроведен у фабрици текстила у Пакистану, јер су били инспирисани обликом кредитирања који се широко користи у тој земљи, у коме људи комбинују своју уштеђевину. Они су тада у могућности да повуку различите износе из те суме новца да плате ствари попут слања детета у школу или покретања малог бизниса.

Цео систем се ослања на сарадњу. Ако би једна особа одлучила да изда своје колеге сараднике и побегне са свим новцем, то би био крај пројекта за све.

У експерименту, субјекти су одлучили да деле 30 евра у око 70 одсто случајева, чак и више од 55 одсто у односу на субјекте у оригиналном експерименту игре поверења који је вођен у исто време.

Све у свему, истраживачи су открили да почетна опција за оба слања новца ствара довољно велики осећај лојалности да подстакне даљу сарадњу. Овај ефекат је већи када су се субјекти познавали – чак и ако је стварни саиграч остао анониман.

И можда је већина нас научила друштвене користи од верности према ближњима. Зато је то прилично ретко и зато се приче о издаји тако дуго памте.

  hrišćanstvo, Hrist, izdaja, Juda, Religija, RTS