Drajfusova afera, Francuska akcija i “Stilske vežbe” Rejmona Kenoa

Verujem da je većina prosečnih ljubitelja književnosti čula za, ako ne i pročitala, “Stilske vežbe” Rejmona Kenoa (Raymond Queneau, 1903–1976), zbirku kratkih tekstova različite forme, zamišljenih po uzoru na muzičku temu sa varijacijama. Njenu osnovu čini sledeća beleška o jednom običnom događaju:

“U autobusu S za vreme najveće gužve. Jedan tip od svojih dvadeset šest godina, sa dugim vratom kao da su mu ga istegli i sa šeširom na kome traku zamenjuje uzica. Ljudi silaze. Pomenuti tip otresa se na svog suseda. Prebacuje mu da ga ovaj gurne svaki put kada neko prođe. Glas piskutav i zloban. Kada ugleda jedno slobodno mesto, hitro se ustremi na njega. Dva sata kasnije sretnem ga ponovo kod Kur de Roma, pored stanice Sen Lazar. Sada je u društvu nekog svog druga koji mu kaže: ‘Trebalo bi da daš da ti se prišije jedno dugme na kaputu.’ Pokazuje mu gde (na razrezu) i zašto.” (Keno, Rejmon, Stilske vežbe, Izdavačka radna organizacija “Rad”, Beograd, 1986, str. 5, preveo Danilo Kiš).

Za beleškom sledi 99 varijacija, tj. isti događaj opisan na različite načine (metaforično, onomatopejski; obrnutim redom, kao negacija prvobitne beleške; kao telegram, epska pesma, oda, dramski tekst; na filozofski, matematički, birokratski način; kao provincijalac zalutao u gradu, domaćica, dete; kroz različita glagolska vremena i dr.).

Prilog koji sledi posvećen je varijaciji “Reakcionar”, koja glasi:

“Naravno, autobus je bio prepun, a kondukter neljubazan. Razloge svemu tome treba tražiti u osmočasovnom radnom vremenu i u planovima za nacionalizaciju. A osim toga, Francuzima nedostaje smisao za organizaciju i za građanski red. Inače ne bi bilo potrebno da im se dele brojevi za red na autobusu – oni upravo za red ne znaju. Toga dana bilo nas je bar deset koji smo čekali na vrlom suncu, i kad dođe autobus, bila su samo dva slobodna mesta, a ja bio šesti. Srećim, ja rekoh ‘Javno tužilaštvo’ i pokazah jednu neispunjenu kartu, kartu sa mojom fotografijom i sa trobojkom po sredini – to uvek impresionira konduktere – i tako se popeh. Naravno, da se razumemo, ja nemam nikakve veze sa tim odvratnim republikanskim pravosuđem, no ipak nisam hteo da propustim jedan važan poslovni ručak zbog tog glupog događaja s brojevima. Bili smo na platformi stisnuti kao haringe u konzervi. Jedina stvar koja još može čoveku da pruži neku nadoknadu za svu tu neprijatnost to je katkada onaj šarmantni dodir drhtavog dupenceta neke male daktilografkinje. Ah, mladosti, mladosti! No nemojmo se uzbuđivati. Ovoga puta oko mene su bili sve sami muškarci od kojih je jedan frajer sa jako dugim vratom imao na svom ofucanom šeširu neku vrstu uzice umesto trake. Kako ne pošalju sve te badavadžije u neki logor za rad. Na primer, da raskrčuju ruševine. Naročito one što su ih napravili Anglosaksonci. U moje vreme bili smo rojalisti, a ne kicoši. I još jedna takva hulja dozvoljava sebi da iz čista mira počne da psuje jednog starog borca, jednog od onih pravih, iz rata od 14–18. A ovaj da mu i ne odgovori! Čovek shvati kada sve to vidi da je Versajski ugovor bio jedna obična besmislica!A što se tiče one hulje, ona se smesti na jedno slobodno mesto, umesto da ga ustupi nekoj majci s detetom. Kakvo doba!

Tako, kroz dva sata, ja ponovo sretnem pred Kur de Romom tog nadmenog balavca. Bio je u društvu jednog drugog frajera, iste sorte kao i on, koji ga je savetovao nešto u vezi sa oblačenjem. Vucarali su se tuda besposleno, obojica – umesto da odu da razbiju izloge neke komunističke redakcije i da zapale nekoliko knjiga. Jadna Francuska!” (Keno, Rejmon… 76-77).

Pozabavićemo se analizom teksta. Mesto događaja je, naravno, Pariz, njegove bučne ulice koje privlače ljude najrazličitijeg porekla, materijalnog i društvenog statusa, obrazovanja i interesovanja. Vreme je neposredno po završetku Drugog svetskog rata, jer pripovedač spominje ruševine, “naročito one što su ih napravili Anglosaksonci”. Frajer koji nosi smešni šešir i njegov drug  nesumnjivo su društveni marginalci, a pripovedač je bivši pripadnik Francuske akcije. O čemu se, zapavo, radi? Pođimo redom.

 

TREĆA REPUBLIKA, NJENE PROTIVUREČNOSTI I SKANDALI

 

Treća Republika je odomaćeni naziv za Francusku u periodu od 1870. do 1940. godine. Dva ponižavajuća poraza omeđavaju epohu: onaj tzv. Drugog Carstva u ratu protiv Pruske 1870. i onaj protiv Trećeg rajha 1940. Naime, prema zamisli pruskog kancelara Ota fon Bizmarka, ujedinjenje Nemačke (bolje reći prusizacija nemačkih zemalja) bilo je moguće sukcesivinim izbacivanjem iz političke arene: prvo Habsubirške monarhije (1866), pa potom Francuske. Samouvereni francuski autokrata Luj Napoleon Bonaparta (car Napoleon III) bio je uvučen u rat protiv Pruske i ubrzo poražen. Car je abdicirao, uspostavljena je republika, pobunjeni radnički i drugi siromašni slojevi pariskog građanstva pobunuli su se i osnovali kratkotrajnu Parisku komunu. Francuskoj je bila nametnuta ogromna ratna odšteta, oduzete su joj teritorije Alzasa i Lorene i pruski kralj Vilhelm Hoencolern krunisan je za cara Nemačke ni manje ni više nego usred Versaja! Da li je Bizmark mogao da smisli veće poniženje za Francuze?!

Čitava istorija Treće Republike bila je opterećena poniženjem iz 1870. Država je bila hronično politički nestabilna, društvo duboko podeljeno, a kao karakteristični izraz svih francuskih suprotnosti pojavio se antisemitizam. Značajnu potporu raskošnoj vladavini skorojevića kakav je bio Luj Napoleon Bonaparta davale su pojedine jevrejske bankarske kuće (Rotšildi na primer), koje su nastavile do posluju i u Republici. Finansirale su, između ostalog, projekat izgradnje Panamskog kanala koji su predvodili biznismen Fredinand Leseps (onaj što je finasirao izgradnju Sueckog kanala) i graditelj Gistav Ajfel (danas slavan po tornju u Parizu). Kako bi sakrili ogromne gubitke u poslovanju, preko pojedinih jevrejskih finansijera korumpirali su više ministara u vladi, brojne poslanike i vlasti i opozicije, što je početkom 80-ih godina 19. veka dovelo Francusku do teške ekonomske krize (Panamski skandal). Brojni obični Francuzi izgubili su preko noći godinama sakupljanu ušteđevinu. I koga su, u svom očaju i besu, proglasili krivim? Hohštaplere koji su učestvovali u sumnjivim poslovima?! Ne, već Jevreje kao celinu! A koga bi drugog uostalom: em su se oni, iz hrišćanskog ugla, vekovima bavili nečasnim poslovima oko novca (a koji su moralno besprekorni hrišćani rado pozajmljivali, često “zaboravljajući” da ga vrate), em su, u velikom procentu, bili došljaci iz nemačkih zemalja, dakle Nemci, omrznuti arhineprijatelji francuske nacije!

Antisemitizam, ideologija nesagledivih posledica u 20. veku, dobio je svoj puni izraz u Drajfusovoj aferi, koja je iz temelja potresla Francusku na prelazu iz 19. u 20. vek. Artiljerijski kapetan Alfred Drajfus bio je krajem 1894. optužen da je osetljive obaveštajne podatke redovno dostavljao nemačkoj ambasadi u Parizu i kao veleizdajnik osuđen na doživotni zatvor na surovom Đavoljem ostrvu u Francuskoj Gvajani. Nakon što je njegova porodica uspela, uz pomoć podmićivanja različitih službenika u vojsci i civilnoj upravi, da se domogne dokaza da on nema nikakvih dodirnih tačaka sa curenjem obaveštajnih podatataka, šef obaveštajne službe pukovnik Pikar preuzeo je istragu i dokazao da je veleizdaju izvršio jedan visokorangirani francuski obaveštajni oficir, koji je 1896. bio uhapšen i potom u svojoj ćeliji izvršio samoubistvo. Francusko društvo se tada podelilo na drajfusovce i antidrajfusovce.

U prvoj grupi bili su levo opredeljeni intelektualci: pisci Emil Zola i Anatol Frans, glumica Sara Benar, pionir filma Žorž Melijes, te političari Rejmon Poenkare i Žorž Klemanso. Među antidrajfusovcima bili su visoki oficiri francuskog Generalštaba, državni činovnici, vrh rimokatoličke crkve, najveći deo parohijskih sveštenika i desno opredeljeni intelektualci. Klerikalni, antirepublikanski i antisemitski list Slobodna reč (La Libre Parole) novinara i političara Eduara Drimona objavio je emotivni članak mladog novinara Šarla Morasa o nevino prolivenoj krvi poštenog francuskog patriote Esterhazija (onoga što je izvršio samoubistvo u istražnom zatvoru nakon što je razotkriven kao nemački špijun), a koja kao posledica jevrejske zavere vapije za osvetom, što je raspirilo tinjajuće antisemitsko raspoloženje širom Francuske. Književnik Emil Zola je, kao odgovor na neutemeljene napade na Drajfusa, objavio čuveno pismo “Optužujem!” u listu Žorža Klemansoa Svetlost (L’Aurore), u kome je optužio francusku vladu da je osudila nevinog čoveka. Drajfusova afera bila je službeno okončana 1906. godine revizijom čitavog sudskog procesa i rehabilitacijom nevino optuženog kapetana.

 

FRANCUSKA AKCIJA, NOVA POJAVA NA POLITIČKOJ SCENI

 

Treća Republika nije prevazišla društvene podele izazvane Drajfusovom aferom. Politička nestabilnost ostala je konstanta njenog razvoja i pogodovala je bujanju političkog ekstremizma. Jedna od posledica čitavog političkog skandala bila je osnivanje organizacije Francuska akcija (1899), čiji je ideolog decenijama bio pomenuti novinar Šarl Moras. Istorijski značaj Francuske akcije prevazilazi svoju domovinu, jer je to bila prva fašistička organizacija. Bila je izrazito nacionalistička, monarhistička i klerikalna, antikapitalistička, antiparlamentarna i antisemitska. Odbacila je sve tekovine Francuske revolucije, tražila je da se društvo organizuje po principu srednjovekovnih esnafa koji će sprečiti konkurenciju svojstvenu kapitalizmu, a u cilju zaštite tzv. malog čoveka. U Jevrejima je videla virus koji razara zdravo tkivo nacionalnog organizma, a u Nemcima arhineprijatelje. Francuska akcija imala je svoju štampu, svoj podmaladak i paravojnu formaciju, koja nije samo obezbeđivala skupove i prostorije, već je bila upotrebljavana i za obračune sa političkim protivnicima. Pred izbijanje Prvog svetskog rata bila je najbolje organizovana politička snaga u Francuskoj, ali striktno vanparlamentarna. Ratne godine su brojni članovi Francuske akcije proveli u rovovima odlučni da se osvete Nemcima za poniženje iz 1870. godine, a kada je 1919. godine bio potpisan mirovni ugovor u Versaju, organizacija je zahtevala reviziju njegovih odredbi kako bi Nemačka bila što surovije kažnjena.

Uprkos klerikalizmu, činjenici da su mnogi rimokatolički sveštenici bili članovi ili simpatizeri Francuske akcije, njen radikalizam je podstakao papu Pija XI da osudi organizaciju (1926) i da stavi neke ekstremističke Morasove spise na Indeks zabranjenih knjiga. Organizacija je počela da se osipa, ali je njena ideologija ostala prisutna u francuskoj javnosti. Vlada Narodnog fronta Jevrejina Leona Bluma (1936–1937) bila je stalna meta napada.

Slom Francuske u leto 1940. godine, okupacija severa zemlje i uspostavljanje kolaboracionističke višijevske vlade u njenom ostatku, uticali su na Šarla Morasa i mnoge druge pripadnike Francuske akcije da se, u ime francuskog patriotizma stave u službu Trećeg rajha. Takva odluka odvela ih je na put ratnih zločina i Holokausta, kome su dali veliki doprinos. Po završetku Drugog svetskog rata Šarl Moras i drugi istaknuti članovi Francuske akcije bili su osuđeni kao izdajnici domovine i ratni zločinci.

Savremeni Nacionalni savez (ranije Nacionalni front) porodice le Pen baštini mnoge tradicije Francuske akcije.

 

NA KRAJU – REAKCIONAR

 

Džangrizavi gospodin iz pregrejanog gradskog autobusa, u kome je prinuđen da se gura i gazi sa običnim narodom slušajući psovke i udišući njihova isparenja (uz jedinu utehu u vidu “drhtavog dupenceta neke male daktilografkinje”) nesumnjivo je prototip bivšeg pripadnika Francuske akcije. Ima u njegovom gunđanju naslaga prirodnog nemirenja sa starošću, ali on uzroke svih nevolja vidi u političkim prilikama, pre svega u demokratiji.

Mrzi sve savremeno, naročito omladinu, te kicoše, balavce, frajere koje pokreće potrošački mentalitet i opšta amerikanizacija društva. Ne može da se pomiri sa njihovom indiferentnošću prema uzvišenim nacionalnim idealima njegove mladosti, kao što su: Francuska – nedeljivi nacionalni organizam obasjan božanskom svetlošću, ujedinjen pod skiptrom miropomazanog kralja; moćna domovina koja će obnoviti svoju nekadašnju slavu, a koju su bezbožnici počev od enciklopedista, preko jakobinaca do marksista i plutokrata, ukratko Jevreji u različitim pojavnim oblicima, doveli do ponižavajućeg poraza od Nemaca 1870. godine. Rekli bi smo: gadan matori kome slabost tela ne dopušta više od prosipanja nemoćnog besa i mržnje, a ipak simpatičan na sebi svojstven način. Pa kako da se ne saosećamo sa njim, onako zajapurenim?! U tome je čar ove prozne minijature Rejmona Kenoa.

 

za P.U.L.S.E Ivan Hofman

  Ivan Hofman, Književnost, Rejmon Keno, Stilske vežbe