Na Bulbulder odlazim ređe: moji su se prijatelji mahom odselili, a sebe sve manje nalazim među trolejbuskim žicama Dimitrijale. Da sam nešto mlađi, mogao bih da kažem da nikad i nije bio lep, makar voleli prizemljuše i zajednička dvorišta; u stvari, ni ona nisu bila lepa, samo nam se odsustvo etikecije i upadanje u nedoba na komšijske kafe danas čine jako romantičnim.

Između dva brda nekad je prolazio Slavujev potok. Dobro zvuči kad znaš da ispod ulice Dimitrija Tucovića prekrivena prljavim asfaltom i dalje teče čista voda, mada je ulica samo teskobno, pregrejano benzinsko crevo u kom sam, eto, rođen. Smog i beton davno su progutali krošnje, bombondžijske suterene, kafanice i klupe i postali prirodno ok(r)uženje sledeće generacije Bulbulderaca. Novi klinci, nova pravila – kroz smog plivaju samo najbrži.

Pa ipak, ima jedan trenutak; kratak trenutak kad Bulbulder zaliči na lepotu koju smo uništili. Prvi dan snega.

Momenat kad belo zatrpa zapišani šoder, rasparene crepove i trule fasade, a automobili pobegnu od neraščišćenih prestrmih ulica, a huk grada tek šunja niz Dimitrijalu. Od tolike lepote, ne stignemo ni da se zapitamo šta smo joj, dođavola, uradili.

Stignem samo da se prisetim Gill Scot Herona, možda zato što Bulbulder ni tako beo nije nevin. I kad je najlepši, Bulbulder ostaje ljuti bluz.

Ja sam odatle otišao prvi, ne daleko, na Vračar, ali sam se i dalje šunjao po Ljubljanskoj, Gradištanskoj i Tršćanskoj hodajući na prstima po svetu koji sam poznavao i za koji sam i dalje mislio da je moj. Radovali smo se snegu, misleći da on donosi samo sankanje u Igmanskoj, ne predosećajući da stižu smrznute godine i zima koja neće da ode od ‘91.

Heron je saterao sve u jedan stih, u Winter in America:

Nobody’s fighting ’cause nobody knows what to save

Za šta da se boriš kad ne znaš šta treba da čuvaš?

30 godina. Devedeset šeste bio je divan sneg. Ceo Beograd zaličio je na Bulbulder. Srećna gomila hodala je gradom 31.decembra i to više nije bio još jedan građanski protest, to je bio zanos kome parole više nisu bile potrebne.Nismo imali pojma da je to to, najveći domet naše generacije, naša šezdeset osma. Mislili smo da najbolje tek dolazi, a u stvari, to je bio naš najlepši sneg.

Prvo su nas ignorisali, onda su pretili. Posle su nas tukli.

Bilo je to tako lagano za nas. Hteli su da ne porastemo, ali smo ipak bujali:

Like the forest buried beneath the highway
Never had a chance to grow
Never had a chance to grow

A onda su počeli da nas kupuju.

Više se nismo sankali – krenuli smo na skijanje. Za putovanja su nam trebali džipovi. Sa Bulbuldera smo se raseljavali po stanovima. Naša deca se više nisu igrala na ulicama Zvezdare, mi smo ih vozili do vrtića. Niko više nije čekao red za basket, sad se košarka gleda na televiziji. Počeli smo da kupujemo vodu. I to ne iz staklenih flaša, već iz jeftine plastike. Trešnje sa Severnog bulevara zamenili smo avokadom. U januaru paradajz umesto mandarina sa Neretve. Društvene mreže proterale su komšijska popodneva iz bašti Bulbudera. A i bašte su postale betonske zgrade. One ulice više i ne prepoznajemo. Prodali smo ih. Jako jeftino. Kao i sebe, generacijo.

Smrznute godine.

And now it’s winter
Winter in America
And all of the healers done been killed or sent away
Yeah, and the people know, the people know
It’s winter
Winter in America

Najbolji su ubijeni. Ili proterani. Smrznute godine.

Duga zima za nas koji smo nekad umeli da na svakom uglu ostavimo trag. Duga zima za nas kojima je bledeo Otpor logo duboko u srcima, duga zima za nas paralisane paradom nemoći da ponovo pokrenemo ljude, i sebe među njima. Duga zima za nas pomirene sa sopstvenim ograničenjima. Zima u pesmi zapravo je postala jedina poruka – duga,  mračna i spora, ali zima koja ima svoj kraj…

Gill Scott Heron, The Godfather of Rap nikad se nije prodao. Za to je bio spreman da plaća cenu – po zatvorima, na odvikavanjima od zavisnosti i otkazima od izdavača.

Heronovi roditelji bili su takođe čudni svati – majka je bila operska pevačica u NY Oratorio Society, a otac profesionalni fudbaler(‘Crna Strela’), prvi crnac u Glazgov Seltiksima. Tako ispada da su se mogli upoznati i negde na Bulbuderu gde su u istim kafanama sedeli i slavni fudbaleri i operske pevačice. Recimo u Zapisu; i sve bi bilo isto, jer bluz ne bira, izabrani se samo rode.

I evo: 30 godina kasnije, ove 2026., ponovo je pao divan sneg.

Neka nova deca ponovo marširaju, tražeći svoje parče pravde i svoje proleće. Oni razumeju drugi stih Gila Herona, The revolution will not be televised:

And you will not be able to stay home, brother.
You will not be able to plug in, turn on and cop out.
You will not be able to lose yourself on skag and skip,
Skip out for beer during commercials,
Because the revolution will not be televised.

Mi smo izgubili jer smo mislili da je dovoljno da se okupimo, da budemo glasni, da pokažemo da nas ima. Mislili smo da će neko gore da čuje i razume. Niko nije čuo. Ili je čuo, ali mu nije bilo stalo.

Verovali smo u moć broja. Sto hiljada nas je šetalo ulicama ’96. i mislili smo – moraju da vide. Moraju da shvate. Pištaljke su se čule do Dedinja. Skandirali smo dok nam glas nije prepadao. I onda smo odlazili kući, umrli od hladnoće i uzbuđenja, uvereni da smo nešto promenili.

Sledeći dan ništa se nije promenilo.

Televizija nas je ignorisala ili lagala. Oni gore su se pravili da nas nema. Ili su priznavali – pa šta? Vidimo vas. I šta sad? Hoćete da se bijete? Hoćete da prolijete krv? Ne? Onda idite kući.

I mi smo išli kući. Jer smo verovali da protest ima pravila. Da se poštuje protok saobraćaja. Da se ne prelazi linija. Da se ne “ništa ne kvari”. Bili smo dobri građani koji protestuju – što je oksimoron koji nismo shvatali.

Novi to znaju.

Novi su odrasli gledajući nas kako gubimo. Gledali su kako smo ’96. slavili pobedu koja nije bila pobeda. Kako smo 2000. skinuli diktatora i mislili da je gotovo. Kako smo posle svakog protesta išli kući i čekali da neko drugi to reši.
Novi ne čekaju.

Oni ne čekaju da neko čuje – oni prave toliku buku da se ne može ignorisati. Blokiraju puteve. Prekidaju produkciju. Zaustavljaju grad. Ne pitaju gde smeju da protestuju – protestuju svuda. Ne pitaju koliko dugo smeju – ostaju dok god treba.

Ne pitaju za dozvolu.

Mi smo uvek išli sa prijavama u policiju. Tražili dozvole za skup. Dogovarali rute. Pregovarali o vremenu. Pravili kompromise pre nego što smo i počeli. I onda smo se čudili što nas niko ne shvata ozbiljno.

Oni ne traže dozvolu od onih protiv kojih protestuju. To je kao da prosjak traži dozvolu od bogatasa da prosi. Kao da rob traži dozvolu od gospodara da bude slobodan.

Ne veruju u sisteme koje mi još uvek mislimo da možemo popraviti.

Mi smo verovali – čak i posle svega – da može bolje. Da ako izaberemo prave ljude, ako napravimo prave zakone, ako napišemo pravu agendu… sistem će da proradi. Samo treba da ga popravimo.

Oni ne žele da popravljaju.

Vide šta mi nismo hteli da vidimo: da sistem radi tačno onako kako je dizajniran. Da nije slučajno koruptivan – korupcija mu je feature, ne bug. Da nije slučajno nepravičan – nepravda je cilj, ne greška.

Oni su digitalni nomadi u analognom gradu.

Snimaju sve. Čuvaju sve. Kad neko laže – izvade klip od pre dve godine. Kad neko obećava – podsete ga šta je rekao prošli put. Kad neko nestane – odmah se zna. Gde, kada, ko je video poslednji.

Mi smo morali da čekamo novine sutra da saznamo šta se dogodilo sinoć. Oni znaju u sekundi. Mi smo morali da verujemo zvaničnim verzijama. Oni imaju dvadeset kamere iz dvadeset uglova.

I ne zaboravljaju.

Mi jesmo. Zaboravili smo obećanja. Zaboravili smo izdaje. Zaboravili smo lica onih koji su nas tukli. Kratko sećanje – luksuz i lakomislenost.

Stan? Posao? Budućnost? Uzeli su im budućnost pre nego što su je i dobili. Šta još možeš da uzmeš nekome?

Ali oni svoje Ništa čitaju kao Sloboda.

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, Gill Scott-Heron, kultura, Muzika, P.U.L.S.E, Priče, Vladimir Alimpić

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.