Rođen u porodici koja je pokušavala da “emigrira” od sopstvene nacionalnosti u Čile, Hodorovski rano počinje sebe da doživljava građaninom sveta. I sam žrtva šikaniranja od strane američke buržoazije u Čileu, označio je sebe simbolima filantropije i rasne otuđenosti. Iako je bio fasciniran anarhizmom uopšte, anarhističku ideju slobode (shvaćene u najširem smislu) prepoznajemo pre svega u njegovom buntu u filmskoj umetnosti. Počeo je kao glumac, pantomimičar i pozorišni reditelj u pozorištima u Santijagu. Sa dvadeset tri godine osnovao je svoje pozorište – “Teatro mimico” koje je brojalo pedeset glumaca. Ubrzo, počinje da oseća iscrpljenost ega – odsustvo kreativne energije i napušta Čile.

Inspirisan uticajnim nadrealizmom – kulturnim pokretom Andre Bretona, započetim još 1920-te, Alehandro Hodorovski u kosaradnji sa Fernandom Arabalom i Rolandom Toporom formira „Panični pokret“ i time započinje svoj “nadrealističan” život. Međutim, Hodorovski preuzima samo formu, kostur Bertonovog nadrealizma ali ne i suštinu. Bar ne do kraja. Želja da se spasi nadrealizam u umetnosti, načet nadirućim holivudskim mejnstrimom, tera Hodorovskog na “paničnu” reakciju. “Panika se uvek javlja kao najava duhovnog rodjenja.” – smatra Hodorovski.  Grčki bog Pan kao personifikacija panike i straha, figurira u nazivu pokreta ukazujući na moguću pojavu “mejnstrim nadrealizama” u umetnosti. Pan se manifestuje kroz tri elementa: Horor, Humor i Istovremenost. Ovi će elementi biti iskorišćeni prilikom građenja platforme za panična ostvarenja. Panični pokret je formiran da bi šokirao i naterao publiku povratku kulturi nadrealizma, Andrea Bretona – “psihičkom automatizmu” (deriviranom iz Frojdove a kasnije i Jungove psihologije)- odnosno mislima, oslobođenim svih moralnih predispozicija pri shvatanju umetnosti. Hodorovski smatra da i sam Breton biva u nekom trenutku uvučen u “petite bourgeoisie”, čime ograničava svoj slobodan, vizionarski, maštovit um.  Pa ipak, Andre Breton, kao osnivač nadrealizma je i uporište svih nadolazećih pokreta.

Sa francuskog plodnog nadrealističkog tla, ponikao je i sjajni Antonin Artaud, poeta i pozorišni reditelj, osnivač “Pozorišta okrutnosti”, koje će u najvećoj meri uticati na nastanak Paničnog pokreta. Četvoročasovna predstava, “Melodrama Scramental” Topora, Arabala i Hodorovskog je najblaže rečeno ekscentrična i izazovna.  Performans je fokusiran na samu esenciju nadrealizma: psihički automatizam, slike objektivno realnog tumačene domenom nesvesnog; u delu predstave ogromna vagina rađa Hodorovskog, podstičući nesvesnu težnju arhetipu, odnosno svetu kakav je nekada bio a provocirajući razmišljanje o stvaranju “arhetipa budućnosti”. Osim toga, ključ ove predstave (jedne u nizu “Paničnih dešavanja” – “Panic Happenings”) je u neponovljivom, jer nema pisanog teksta ni naročito uvežbanih pokreta. Hodorovski ideju, poruku interpretira vizuelnim putem, smatrajući da je verbalna interpretacija prijemčivija i nametnutija. Akcenat je na užasu, eksplicitnim scenama, asocijacijama, simbolima i predstava je zamišljena tako da vodi subverziji, destrukciji a nakon toga i konačnom oslobođenju od iste. Interakcija aktera i publike bi trebalo da bude potpuna. Posmatrač mora da isključi racionalne senzore u potrazi za iracionalnim u uglovima svesnog, gde počinje tama nesvesnog. Reagovanje je možda izazvano nadražajima ali je spotano i nenametljivo. Metaforično-simboličan karakter predstave, prikaz njegovog shvatanja realnosti a kroz njegovu nadrealnu prizmu,  iz publike crpi ono najbolje – podsvest kroz tumačenje simbola. U predstavi se vidi raskid sa nadrealizmom Bretona uvođenjem žive svirke rok benda na sceni koji prati predstavu sve vreme. Osim rok muzike, Breton nije voleo peoziju, naučnu fantastiku i nadasve simboliku što se nije uklapalo sa viđenjem  nadrealizma od strane Hodrovskog.

“Prelazna panika koja ne bi trajala više od jednog dana. Ostavila bi tragove urezane u ljudskom biću, a pojavljivala bi se  po dinamici psihičkih promena.“ “Ova umetnost “inicijacije” vam otkriva pakao, zatvor i uči vas kako da od toga pobegnete. Ozdravljenjem vam  nudi mogućnost da postanete ono što jeste. Regovaćete kako zaista reagujete!” – podvlači Alehandro Hodorovski, objašnjavajući kako zapravo treba shvatiti Panični pokret. Dakle, nadrealizam (a samim tim ni Panični pokret) ne poznaje filtriranje i logično zaključivanje.

Uporedo sa pozorišnim ostvarenjima Paničnog pokreta, deo “Hodorovski energije” je doživeo transfer  u filmsku umetnost. Prvi “panični” film – Fando i Liz (1968), adaptacija istoimene predstave Fernanda Arabala, prvi put prikazan na Akapulko festivalu u Meksiku, doživljava apsolutni debakl. Hodorovski doslovno beži sa projekcije, spašavajući sopstvenu glavu! Praćeni demonstracijama i tenzijama u Meksiku, gde je od strane policije stradalo mnogo ljudi, gledaoci film doživljavaju kao bogohuljenje i produžetak nasilja. Ogorčenog, Hodorovskog zaposedaju  osećanja trenutne rezigniranosti i neuspeha. Kako nikada nije bio sklon defetizmu, traži prelazno rešenje, iako ne naročito svojstveno njegovom buntovnom karakteru. Izbacuje trinaest minuta filma i odlazi u Njujork gde dogovara prikazivanje filma uprkos negativnim kritikama. Rezultati premijera fima Fondo i Liz: loš prijem filma u Americi i zabrana prikazivanja u Meksiku. Zašto je ovaj film duboko uzdrmao publiku? Fando i Liz je prevashodno simbolično-metaforična  predstava, koju nije lako razumeti. Utemeljen na duboko kritičkim stavovima prema svemu što smatramo svetim i dogmatičnim (ne samo u religijskom smislu), ovaj film je vrlo verovatno kod vernika izazvao reakciju gađenja prema profanom tonu koji prati radnju filma. Međutim, čini se da ovaj film (iako dovodi u pitanje religijske principe) ne počiva u potpunosti na bogohulnom. Središte teme Fandi i Liz je na monstruoznoj ljubavi, veštački stvorenoj  sadomazohističkim, narcisoidnim odnosom.  Fando i Liz tragaju za Tarom, izgubljenim gradom ličnih imperativa: blagostanja, nezavisnosti, ozdravljenja, ljubavi bez obaveza. Nijedno od njih nije sposobno da funkcioniše za sebe i zbog sebe, što čini njihov odnos duboko patološki zavisnim.  Oboje teže slobodi od koje beže. Završna scena filma prikazuje izlazak iz začaranog psihološkog kruga. Smrt Fanda i Liz prate reči: “kada je odraz u ogledalu izbledeo, dao je smisao reči sloboda”.   Kompleksnost filma ne dozvoljava da se time iscrpi njegova tema. Arabal ne želi da do kraja razume film jer ga svakim ponovnim tumačenjem manje voli. Kao i Arabal, ni ja ne volim konačne stvari. Zbog toga je ovaj film svaki put iznova izazov. Koliko ćete dobiti od Hodorovskog, zavisi od toga koliko ste sposobni da se otvorite.

Imanentna tematika svih filmova iz doba Paničnog pokreta je prosvećenost (dostizanje ultimativne istine) ali ne ona koja obitava u okvirima objektivnog, jer kao takva ostaje irelevantna pojednicu, već ona subjektivna, vezana za individualnu životnu filozofiju a gradjena na psihološkim temeljima različitosti. U filmovima „El topo“ (1970) i „Sveta planina“ (1973), Hodorovski sebe promoviše kroz ulogu pasivnog spritualnog mentora, ukazujući na moguće zamke, prevashodno religijske prirode.  Njegovi filmovi razotkrivaju religije u ulogama savršenih mistifikatora i kolektivnih „onesvešćivača“. Dotakao se svih religija, bez razlike, jer svaka nosi navodni univerzalni kod prosvećenja a to je baš ono što budi skepsu. U filmu Sveta planina Hodorovski je u ulozi alhemičara, koji izmet pretvara u zlato, što može imati preneseno značenje u odnosu na život, u smislu građenja i nadgradnje sopstva. Film počinje kao tarot bajka, koju vodi mag Alehandro Hodorovski  a završava se njegovim razotkrivanjem. Mag se iz mističnog, nadrealnog bića transfomiše u realno, ljudsko. Hodorovski tumači likove maga i lopova. Mag predstavlja esenciju, suštinu, bistvo a lopov ego, sugerišući da život prestaje da bude tajna ako se ukroti mag (suština) i identifikuje sa lopovom (ego). Analogija vodi zaključku – suština, to sam JA. Sveta planina je realna priča na nadrealan način, ispred i iza kamera, gde Hodorovski pretače život u film. Okupio je najrazuzdaniju njujoršku ekipu glumaca, ljude sa najrazličitijim problemima (alkohol, poremećaji u ishrani, droga) i snimanje filma je zapravo osmislio kao neku vrstu grupne terapije, na koju su svi pristali. Lišeni svega za čim žude, svih navika, pročišćeni, iznedrili su filmsko remek delo – Svetu planinu.

Da je prosvećenost stvar perspektive govori anegdota koja je vezana za Alehandra Hodorovskog. U periodu kada se u njegovom životu sve vrtelo oko dostizanja prosvećenosti, zakucao mu je stranac na vrata i upitao ga, da li ga može podučiti prosvećenosti. Ushićen saznanjem da njegov rad i život imaju odjeka, Alehandro se sa zadovoljstvom posvetio priči o traženju sebe, uranjanju u sopstvo iz kog neizostavno treba kretnuti da bi se dostigla istina. Čovek ga je pažljivo slušao i na kraju rekao: „ Sve je to uredu ali, obzirom da ste u pozorištu, sami postavljali osvetljenje  za svoje predstave, ja bih želeo da i mene podučite prosvetljavanju/prosvetljenju“.

Hodorovski nije protagonista dobra i zla, heroja i herojina. Dobro i zlo su  kosmičke sile istog intenziteta ali se individualno tumače pri dostizanju ličnog balansa.  Sveobuhvatnost i kompleksnost tumačenja simbola koje Hodorovski nudi u svim svojim filmovima i predstavama, gotovo je nemoguće sagledati. Njegova umetnost je virilna, falusna, strasna i produkt  je više libida nego razuma. Tako bi je trebalo i doživeti.

Hodorovski pravi prekretnicu u svom stvaralaštvu 1973. godine, završivši svoju paničnu epohu, nakon što Arabal objavljuje knjigu „Panika“. Time započinje i novo razdobolje njegovog stvaralaštva koje ga vezuje za neke druge vrste umetnosti, projekte i interesovanja.

Za P.U.L.S.E piše Tanja Mlađen

BiPolar

  Film, Hodorovski, Tanja Mlađen